Гладна уста неће нахранити Додиков кредит

Није власти у Републици Српској пало на памет да се одрекну авиона и хеликоптера, не морају све док се народ храни причом о Републици Српској одвојеном од БиХ. Ко зна можда те летјелице добро дођу за бијег од оног што их чека.

Пожалио се ових дана лидер СНСД-а и члан Предсједништва БиХ Милорад Додик да након короне није повратио 50 посто кондиције. Уморио се Додик, а замор материјала се осјети и на буџету Републике Српске који све теже подноси социопатску тежњу за самосталности иза које се крије потреба за прикривањем неспособности и криминала сувереног владара Републике Српске.

Осјетили су то ових дана спортски клубови и млади људи за које у буџету иако су планирана нема скромних 370.000 марака. Осјетиће то и друге категорије становништва у Републици Српској јер њихов буџет никада и није био намијењен њима. Ваља у наредних 5 година вратити 140 милиона КМ камате за „историјски кредит“ у износу од 300 милиона евра који је Република Српска обезбиједила преко Лондонске берзе.

Скуп је то кредит, зна то и Милорад Додик који не губи дах само због посљедица короне, већ и због паничног страха да ће на наплату коначно стићи сви аферими које је његова власт произвела током своје владавине. Отео је СНСД са својим партнерима 140 милиона марака грађанског новца да би покрио буџетске рупе.

Није власти у Републици Српској пало на памет да се одрекну авиона и хеликоптера, не морају све док се народ храни причом о Републици Српској одвојеном од БиХ. Ко зна можда те летјелице добро дођу за бијег од оног што их чека.

Скуп је „Историјски кредит“ због којег је амбасадор САД-а у БиХ Ерик Нелсон позвао грађане Републике Српске да траже одговорност власти. Економски за Републику Српску је било повољније да гура нови аранжман са ММФ-ом иза којег мора стајати држава. Рушећи њу, Додик би ипак могао срушити себе. Државна и власт у ФБиХ су реално још увијек далеко од очаја који се појавио касама Републике Српске.

Није Република Српска на Лондонској берзи доказао кредибилитет и углед Српске, већ насупрот. Република Српска се понаша попут очајника који тражи новац од каматара. Нису се обвезнице Републике Српске куповале на Лондонској берзи јер вриједе, куповали су их лихвари које није брига што ће дјеца дужника гладовати док се дуг не врати.

Лондонска берза је реално осликала Републику Српску и новац им пласирала по неповољним условима, лошијим много од оних по којима се рецимо власт у ФБиХ задуживала код комерцијалних банака. На лош имиџ Републике Српскеутичу и санкције САД-а уведене Милораду Додику, али и корупција због које је на црној листи Никола Шпирић.

Кредит је поскупила и Додикова прича о мирном разлазу јер је процјена Лондонске берзе да би то могло изазвати тензије и смањити способност Републике Српске да враћа дуг за обвезнице.

Задуживање Републике Српске на овај начин све више подсјећа на пријератно плаћање чековима који су стварали лажни осјећај сигурности. Уствари, горе се ствари сада дешавају, чекове је јела инфлација и цех је платила држава.

Овог пута држава би могла остати неокрзнута, а цех ће за Републику Српску платити њени грађани. А Додик, он би могао одлетјети, опет новцем грађана. 

(НАП)