Бијељинске улице са шармом старих времена

Кроз Улицу кнеза Милоша у Бијељини проткана је душа и музика Софке Николић која је живјела у њој, гламур бројних богатих трговачких јеврејских породица које су оставиле неизбрисив траг у Бијељини, те дах неких минулих времена када се у старом Хотелу “Дрина” одржавао Светосавски бал и засвирао први клавир у граду...

Република Српска 14.03.2021 | 11:31

Улица кнеза Милоша је за вријеме два свјетска рата носила назив краљице Марије, супруге краља Александра Карађорђевића, Румунке, жене која је говорила 7 свјетских језика. У ову улицу се из правца центра града улази из Карађорђеве, и ту на самом углу, гдје се данас налази паркинг, некада је била једина бијељинска Синагога. Подигнута 1895. године, била је веома пространа, са галеријом на спрату, поплочаним двориштем, два торња и куполама у стилу архитектуре Истока. 

“Јевреји су раније имали неке мале школе, а онда су, по доласку Јевреја сефарда из Шпаније и Јевреја ашхеназа из Њемачке, као и окупације БиХ 1888. године, дакле 17 година касније, граде Синагогу”, појашњава Зоран Мидановић, кустос-историчар у Музеју Семберије.

Храм је током Другог свјетског рата у потпуности девастиран, а бројно јеврејско становништво интернирано у нацистичке логоре. Од 350 бијељинских Јевреја, 318 је убијено. Један од подсјетника на некадашње присуство у граду је спомен-плоча на простору на ком се налазила Синагога, као и Јеврејско гробље. Синагога је некако преживјела Други свјетски рат, али не и период после њега.

“За вријеме усташког режима била је претворена у коњушницу, односно шталу. Нажалост, срушена је после, тако да је један лијеп споменик бијељинске културе и једино што је говорило о бијељинским Јеврејима, више не постоји”, каже Мидановић.

На раскрсници Карађорђеве и Улице кнеза Милоша, налазио се и чувени, такође срушени бијељински Хотел “Дрина”. Изграђен давне 1892. године, на мјесту данашње Аутобуске станице, тада најмодернији грађевински објекат не само у Бијељини, већ и у овом дијелу Босне и Херцеговине. Хотел је направљен по пројекту из Беча, изграђен прије тузланског “Бристола” или сарајевске “Европе”. Одлуком власти зграда је срушена 1972. године, на њеном мјесту изграђена Аутобуска станица, а нови Хотел, који тада носи назив “Крин” ниче преко пута.

“Отворио га је лично Родобуљ Чолаковић, 11. децембра 1970. године. Првобитно се звао `Крин`, односно љиљан, а 1993. године му се враћа старо име, `Дрина`.”

У овој улици је живјело доста јеврејских породица, бројне грађевине и данас постоје да подсјете на та времена, а једна од њих је кућа породице Вајс. У сокаку до ње, била је кућа чувеног трговца Габора Гринфилда, а поред и кућа Рифке Алкалај, жене која је отворила у центру града Хотел “Европа”, некадашњи Дом војске. Између тих кућа направљено је Дјечије забавиште, које је и данас у истој функцији. Преко пута су још двије јеврејске куће, Баре Баруха и Букус Јозефа, као и кућа Хуга Ванека, једног од Ванекових који су изградили чувени млин, а налази се на мјесту данашње управе бијељинске Болнице. Направљена 1935. године, риједак је примјер градитељства у “бау-хау” стилу у граду, поред зграде Поште у центру града. У улици је 1950. године направљен Градски биоскоп.
“Реновиран, тачније надограђен 1960. године, када су додате ложе у приземљу и балкон. Реновиран је и 1981. године, па опет 2008. године”, наводи кустос-историчар.

До 1941. та зграда Биоскопа налазила се у такозваној “Мурадбеговића магази”, на мјесту гдје је данас Споменик погинулим борцима у одбрамбено-отаџбинском рату. Одатле је пресељена простор гдје се и данас налази, а на њено мјесто долази Позориште “Сцена”. 

“Рецимо да је ‘80-тих година, када технологија није била на данашњем нивоу, Биоскоп имао по 250.000 посјетилаца годишње, што је импозантна бројка за тадашњу Бијељину, која је имала 30.000 становника. Буквално је 8 пута, у току једне године, цијела Бијељина ишла у биоскоп. Е онда, ‘80-тих та бројка се смањује, али сјећам се да је Душко Тузланчић, тадашњи директор причао да су од једне пројекције знали да живе по годину дана. Тако је након пројекције филма `Нож`, Мирослава Лекић, рађеног по роману Вука Драшковића, Биоскоп зарадио толико пара да су буквално цијелу годину исплаћивали плате. Такође и `Титаник`, када се приказивао, дакле буквално један филм је извлачио сезону”, присјећа се Мидановић.

Кућа обрасла у бршљан буди највише интрига и питања бројних Бијељинаца, али и пролазника. Мидановић каже да је кућа припадала чувеном бијељинском адвокату.

“Била је то кућа Мате Павловића, бијељинског адвоката, који је живио у Бијељини до ИИ свјетског рата, па је продао кућу бијељинској беговској породици Пашић. Дуги низ година у њој нико не живи, а вјероватно је прављена почетком 20-тих година прошлог вијека. Једна од љепших зграда на овом потезу.”

Пут из ове улице води и у уску уличицу, али чувеног имена - Софка Николић. Славна умјетница рођена је у околини Шапца, а у Бијељини је провела највећи дио живота. На то указује и мурал на згради Кина, посвећеној славној диви. 

“Кажу да су једино она и Енрико Карузо први власници `Златних плоча` у Европи. У то вријеме је то значило продатих 100.000 примјерака. Није била само чувена бијељинска, него и међународна звијезда. Има једна документарни филм, ако се не варам са краја 60-тих гдје се види центар старе Бијељине и гдје се она центром вози у фијакеру и прича своје успомене.”

Прву је плочу снимила у Берлину кад је имала 19 година. На плочи су биле пјесме “Колика је Јахорина планина” и “Кад би знала, дилбер Стано”. С њеном појавом у Београду промијенио се приступ према кафанском пјевању. Стекла је глас краљице севдаха и романсе.

У Мостару су се радње затварале кад је наступала, а у занос су пјевајући с њом падали Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић...у Сарајеву није било столица за све који би да је слушају. Била је `краљица Скадарлије`. За столом су јој мјесто чували Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Жанка Стокић...Радио Београд преносио је њене наступе из кафане у којој је пјевала уз оркестар Паје Николића, њеног супруга. На врхунцу каријере наступала је у свим свјетским метрополама. Кад је наступала у Паризу, град је био облијепљен њеним сликама. Бис у `Моулин роугеу` трајао је пуна три сата.

Обожаваоци су провалили у студио док је снимала плочу. Удварали су јој се холивудски великани Рудолф Валентино, Рамон Новаро... 1936. година, све је то прекинула... умрла јој је кћерка јединица, 17-годишња Мариола, а Софка је од туге занијемила. После те трагедије повукла се у Бијељину, гдје јој је живјела и мајка. Умрла је 1982. године, сахрањена у капелици поред кћери Марице, на гробљу у Пучилама код Бијељине.

“До краја живота је туговала...није више запјевала, сем за потребе те документарне емисије, ако се не варам 1967. године, гдје је пар пјесама отпјевала у београдској `Скадарлији`. Осим тога, колико знам, након 1939. године и те трагедије, није узела микрофон у руке, толико је смрт ћерке погодила. Била је, очигледно, права умјетничка душа”, каже Зоран Мидановић.

Поред умјетничког и кутурног духа Улицом кнеза Милоша и данас се може осјетити и сјај и богатство трговаца, махом Јевреја, који су низ година живјели у овом дијелу града, баш као што је случај и са Карађорђевом улицом, те Улицом кнегиње Милице.

(БН)