Градоначелник Бијељине, као дјечак, кренуо на базен, а завршио у лубеницама!?

Узоран момак из домаћинске куће у року је и с просјеком 9,4 дипломирао медицину у Београду, иако је сваког љета помагао родитељима у пољу и око стоке.

Република Српска 06.02.2021 | 21:56

Вратио се у своје село, запослио се у Хитној помоћи и купио црни „ауди“, који се тако добро слаже с бијелим докторским мантилом. А све су прилике да ће се ускоро и оженити, и то докторком из Београда.

Љубиша Петровић је, ето, са 33 године лијепо скоцкао свој живот, а онда се кандидовао за градоначелника Бијељине. И побиједио, и то – убједљиво!

Многи се питају шта му је то требало. Он не. Увјерен је да зна шта ради и да ће у оном што је наумио успјети. Ништа му се досад није отело, неће, ваљда, ни ово.

– Вјерујем да су рад, знање и упорност, као и поштовање сваког човјека, кључ успјеха у свему, па и у политици – каже Љубиша Петровић.

Испуњен дан

Не збуњује га ни то што нема већину у Скупштини града и што у противничком СНСД-у, како се прича, већ „пакују“ иницијативу за његов опозив. Ни то што га политички опоненти прозивају да је „прелетач“, јер је политичку каријеру почео у СДС-у, па онда прешао у Покрет „Успјешна Српска“, па се опет вратио у СДС, младог градоначелника није поколебало. Кад се с руководством странке није слагао, то је отворено рекао. И остао је, каже, вјеран свом циљу – да помогне грађанима Бијељине у борби за бољи живот.

– Видимо колико ради, па сада од њега и не тражимо да нам помаже. Срећом, градоначелник је постао у зиму, кад на селу нема пуно посла – каже тата Сретен (65).

“Тамић”

Сретен Петровић и његова супруга Драгица (61), поносна мама младог градоначелника, угостили су екипу Српскаинфо на породичном имању у црњеловчаком засеоку Вруља.

И док с домаћинима обилазимо газдинство, доктор градоначелник је похитао да се пресвуче и нахрани прасиће. Да бар мало помогне.

Ни што му се, у посљедњих мјесец дана, откако је засјео у фотељу, живот окренуо тумбе, па дан и ноћ ради на послу, није му проблем. Само му је жао родитеља. Толико је заузет да не стигне ни да очисти шталу на имању у Доњем Црњелову, гдје и данас живи с оцем и мајком.

Нова лијепо уређена кућа, три трактора, три аутомобила и, наравно, незаобилазни камион „тамић“, па штала, свињац, пластеници, разне прикључне машине и пратећи објекти… Све су то Петровићи стекли дугогодишњим вриједним радом.

Баве се сточарством, обрађују 150 дунума земље, гаје поврће, кукуруз и пшеницу, која је ове године, хвала богу, одлично понијела: имали су принос од осам тона по хектару.

У остави је 15 тона купуса, спремног за продају. Није то, кажу, нека количина, знали су имати и много више.

Највеће богатство

Штала је празна, недавно су продали 17 бикова, цијена није била лоша, па рачунца казује да су инкасирали најмање 42.000 КМ. Сретен каже да једва чека да набави нову телад: не може шталу гледати празну, па то ти је!

– Све је то лијепо, задовољни смо, али наше највеће богатство су наша дјеца. Није што су наша, али дјеца су нам стварно за примјер и понос – кажу углас Драгица и Сретен.

Љубиша, кога у породици зову Љубе, има двије сестре: Тања (40) живи у Стокхолму у Шведској и медицинска је сестра, а Сања (38) је удата у Црњелову и бави се пољопривредом.

Љубиша, као најмлађи, и као син јединац, ипак у породици има посебно мјесто. Родитељи су га увијек подржавали, па је тако било и када је одлучио да се бави политиком.

Године 2016. изабран је за одборника у Скупштини Града Бијељина, али ситуација је постала озбиљна тек прошле јесени када је, на изненађење многих, кандидован за градоначелника.

– Када је почела предизборна кампања, узео сам неплаћено у Дому здравља, гдје сам запослен у Служби хитне помоћи. Рекао сам колегама да је тако најпоштеније, јер је немогуће озбиљно радити свој посао и озбиљно се бавити кампањом – каже Љубиша.

Тањирање ноћу

Испоставило се, међутим, да уз кампању не стиже ни да обави свој дио посла на имању. Једноставно, дан му је био прекратак, па се неријетко посла хватао у глуво доба ноћи.

– Нас двојица смо увијек дијелили посао, тако да један пооре њиву, а други тањира. И тако, једне ноћи, усред предизборне кампање, пробуди ме звук трактора. Извирим и видим, дошао Љубе, упалио трактор па правац на њиву у тањирање. Ускочио у распоред – прича поносни отац.

Мама Драгица се присјећа како је, прије много година, био је још дјечак, основац, њен Љубе кренуо на базен, па умјесто на плажи дан провео у пољу лубеница.

– Питао нас је да оде на базен; кажемо му, иди сине, данас си слободан. Кад се вратио питам га како је било, је ли се лијепо провео, а он каже: јесам, видите како сам поцрнио на сунцу, само се нисам купао – прича Драгица.

Рад се исплати

Љубиша је, на путу ка базену, видио да су вране напале њихове лубенице и да ће их до вечери уништити, ако их неко не спријечи у том науму. Тако је цијели дан остао у пољу, да чува лубенице од врана.

Данас, кажу, више нико не чува лубенице. Тај посао обављају „плински топови“, који растјерују птице и зечеве.

Ова симпатична причица нас је подсјетила да Црњелово, познато као село добрих домаћина, већ деценијама има базен. А има и неколико продавница, кафана и пољопривредних апотека, па дом културе, двије школе, двије цркве, двије бензинске пумпе, неколико предузећа… и много уређених и успјешних пољопривредних газдинстава. Имање Петовића је, у овом селу, једно од осредњих.

– Овдје живе људи који генерацијама предано и вриједно раде, ништа им није тешко и никад неће рећи да се рад не исплати – каже Љубиша.

Аграрна политика

И тако, уз домаћу ракију и домаћу питу с вишњама, дођосмо на омиљену тему новог  градоначелника Бијељине, а то је локална аграрна политика.

Залаже се он и за активнију пронаталитетну политику, поштовање права радника, бесплатан превоз ученика, повећање броја стипендиста и већа издвајања за борачке категорије…Али, аграрна политика му је, не крије, на врху приоритета.

– Морамо подржати мала и средња пољопривредна газдинства да би млади остали у селима, али и да би генерација наших родитеља, који су читав живот вриједно радили, имали достојанствену старост – каже  Љубиша.

Па изводи своју рачуницу: ако је на раполагању 150.000 КМ, боље је подржати 150 породица са по једним телетом, него сав тај новац дати једном великом газдинству, чији домаћини често сматрају да се подразумијева да их држава помаже.

А ако се не подрже мала газдинства, тврди градоначелник, демографска катастрофа је неизбјежна.

Међу првима на послу

Родитељи га пажљиво слушају.

– Само ти, сине, ради праведно и по закону и све ће бити у реду – каже отац Сретен.

А мајка, ко мајка, додаје: „Пуно ти, дијете, радиш, мисли мало и на себе и своје здравље“. Каже да њен син све чешће с посла долази у поноћ, некад и у три ујутру, а онда у зору устаје и опет на посао.

Радни дан градоначелника почиње око шест ујутру, кад се својим аутомобилом запути у Градску управу. Успут, каже, често застане, да поприча с комшијама ранораниоцима.

На том путу свако јутро пролази поред храма Вазнесења Господњег, цркве за коју је давне 1897. његов чукундједа Ристо, са још неколико мјештана, носио крст у Пешту, да га тамошњи мајстори позлате.

На посао стиже међу првима, прије седам је већ у кабинету.

– Долазим рано, да уловим паркинг место, прије него што почне гужва – каже у шали.

Прољеће

Гужву на послу не може избјећи, али се труди да ником, ко жели с њим разговарати, не затвори врата.

За запослене у Градској управи не организује „сретне сате“, како то чини његов колега из Бањалуке, Драшко Станивуковић. Али, чиновници су и без тога срећни, кад тачно у 15 сати, крену кући.

Градоначелник, најчешће, остаје сам у градској кући, све до вечери. Ваља „похватати све конце“, припремити се за састанке, прегледати извјештаје, матријале за сједнице и молбе грађана који траже помоћ.

Нада се да ће тај притисак до прољећа бар мало попустити. Јер, на прољеће на имању има много посла, не могу то родитељи сами.

(Српскаинфо Фото: С. Пашалић)