Још једна глумица из БиХ проговорила о злостављању: Држао јој је руку на клиторису!

Позната босанко-херцеговачка глумица, режисерка, Хасја Борић написала је отворено писмо у ком износи све оно о чему се деценијама ћутало, али се у њему осврнула и на српску глумицу Милену Радуловић која је пре само пар дана обајвила своју истину о наводном силовању од њеног професора глуме – Мике Алексића!

Магазин 19.01.2021 | 19:14

– Започињем своје писмо без оног уобичајеног драга, драги, поштована, поштовани, кад пишем своја јавна писма.

Да ли Вас писмо младе глумице Милене Радуловић подсећа на нешто, размишљате ли о било чему што је у вези с тим, како се осећате и кајете ли се?

Мене подсећа на оне мучне и страшне дане боравка и школовања у Драмском студију у Сарајеву где сте, као и у Народном позоришту ведрили и облачили, и протеривали, помоћу својих пулена, све оно што се противило Вашој страховлади.

Па, ево чега се сећам, а што је писмо младе глумице вратило у сећање.

Драмски студио био је клоака, легло сексуалног злостављања ученица и ученика, само на подмуклији и софистициранији начин, што би рекли надреалисти: Његове методе су перфидније, он те прво понуди цигаром, па те онда разбије.

Млади, најинтелигентнији и најдаровитији студенти били су жртве Вашег мобинга, све је замотавано у обланду великих љубави. На крају су ти ученици бежали из Сарајева стотинама километара далеко, кад би се искрадали из перверзних раља својих „професора“, да би се тек годинама након тога враћали у Сарајево, али још увек у страху од одмазде.

А ученице?

Њима је држана рука на клиторису за време индивидуалне наставе и тумачено“: из п… се глуми, за то вас дирам“. Шта смо ми, малолетне, тад знале о глуми? Веровале смо свом професору. Полако смо се почеле бунити, једна другој поверавати, али смо углавном ћутале. Ви сте то знали, наши професори. Једном је једна од наших најстаријих колегица, М. почела да вришти, излетела на ходник и урлала, у стању страве и очаја, можда помешаном са хистеријом, ко зна. Сви ви, наши професори сте излетели на ходник, сви сте били ту, а излетели су и сви ученици. Ствар је брзо заташкана, настава је настављена. Шта је било са нашом талентованом колегицом, не знам. Да ли сте је немилосрдно срушили или је сама одустала, то не знам. Углавном, након тога се никад није бавила глумом.

Ја знам да сам се тако грчила на тим часовима, да након тога нисам могла ни говорити, па се нисам чула ни у првом реду Камерног театра. Срећа је била да сам у то време била у гимназији, ишла сам у две смене, а како се настава у Драмском студију одвијала поподне, имала сам алиби да не долазим на наставу.

Пуно касније сам тек реализовала зашто су наше поједине колегице, изузетно талентоване девојке или саме напуштале Драмски студио или немилице рушене на испитима.

А, зашто Ви нисте реаговали? Питам Вас јер сте још једини преживели професор! Па зато што сте били и гори од тих наших професора, и зато што је тај наш несретни професор био директор Камерног театра 55. Чула сам да је тај професор, Мирослав Аврам, професор сценског говора, наставио своје чувене едукативне методе на АСУ. Ви сте трговали нашим дечјим телима. Ви сте ћутали, настава се одвијала „нормално“, а Ви сте за узврат добијали представе у Камерном театру, постављали текстове које сте хтели, бирали редитеље које сте хтели, насловне улоге које сте хтели и сараднике које сте хтели. И, наравно, пошто је Ваш девер био директор МЕСС-а, намештали себи жири који ће Вам доделити Златни ловор венац. Тако сте се окитили чак са четири златна ловор венца, а све то преко злостављања, преко суза нас глумица и глумаца који нису могли ни да кроче на стазу глуме.

Ја сам укочено стајала по страни. Шта сам да могла учиним? Пријавити оцу целу ствар? Какав је нагао био, ко зна шта би вам свима направио. Или сам се требала удаљити? Прекинула сам због Драмског студија моје виолинско образовање, то је био једини начин да се и даље бавим уметношћу. Углавном сам стајала по страни, пропуштана на испитима “условно“. Нисам Вам се могла дивити, вашој неталентираности, недуховности, недуховитости. И, мада сам на другој години играла Петруњелу у Народном позоришту, чији сам била стипендиста, што је сан сваке и старије глумице, морала сам као неталентована да напустим БиХ, бити протерана из своје домовине, као једина у историји те перверзне клоаке, тог Вашег студија. Запита ли се ико зашто Сарајево као једини центар бивше нам домовине, није имало Позоришну академију? Па, да би ви, некомпетентни имали своје ухљебљење и имали свој перверзни Драмски студио.

Чула сам да је тај професор наставио своје чувене едукативне методе и на АСУ, али то не могу тврдити, нека о томе проговоре студенткиње АСУ, као и моје колегице са Драмског студија.

Кад сам се, након блиставе каријере младе првакиње хрватског глумишта, вратила у своје Народно позориште, наставили сте са својим прљавим играма против мене, а своје разговоре с млађим колегама започињали реченицом: „А, зар Ви с том особом пијете кафу“? „Наравно да пијем, она је изузетна“, одговорила Вам је једна моја колегица, сада далеко од домовине. Али, та моја колегица имала је храброст и став.

Није било замисливо да тада, прије 50 година, ми млади испричамо овај ужас. Тада бисте сигурно, уместо што се и дан данас шепурите сценама сарајевских позоришта, били осуђени за мобинг и сексуално злостављање и био би Вам забрањен даљни рад, били бисте удаљени од поштеног света.

И, да знате. Нисам до сад ћутала јер ме било страх средине. Нек мисли ко шта хоће. И тако је од тада стасало довољно самосвојних младих жена као и женских организација које би ме подржале. Ћутала сам због ваших потомака, једина моја морална дилема била су ваша деца која су ни крива ни дужна, а која морају истину о својим родитељима да сазнају на овакав начин.

С гнушењем и мучнином, Хасија Борић – завршава своје писмо.

Извор: Еспресо.рс/Ало