Хоће ли Западни Балкан некада стићи до иоле равног пута ка ЕУ?

Година за нама почела замахом зарад модернизације и убрзања процеса приступања, а завршила се још једном блокадом. Између ”цвећа” и ”трња” има ли равног пута за Западни Балкан ка ЕУ?

Свијет 27.12.2020 | 09:35

ЕУ званичници често знају да се позивају на речи Винстона Черчила да ”Балкан производи више историје него што може да поднесе” уз сопствену опаску да су са Западним Балканом ”увек пуне руке посла”. Западни Балкан се никада није претварао да то није истина, али и са својим ”тешким кофером” иде датим путем ка ЕУ. Западни Балкан није очекивао да ће тај пут бити посут ружама, али да ли је очекивао да ће бити баш оволико трновит?

Између ”цвећа” и ”трња” хоће ли Западни Балкан некада стићи до иоле равног пута ка ЕУ?

”Жеља Црне Горе је да постане 28. чланица ЕУ, а то би оптимално могло да се постигне 2025.”, поручио је црногорски премијер Здравко Кривокапић на измаку 2020. током своје прве посете Бриселу.

Кривокапић као премијер земље лидера у евроинтеграцијма има и рачуницу по којој би Подгорица до 2023. затворила сва преговарачка поглавља и кренула у процес ратификације приступног споразума са ЕУ.

Међутим, многе су се рачунице у процесу приступња ЕУ до сада закомпликовале, а политика проширења је постала не само компликованија него и непредвидљивија него икада. Ванредне околности које су нас пратиле на свим пољима у 2020. нису заобишле ни политку проширења. Када је крајем 2019. на дужност, ступила нова Европска комисија на челу са Урсулом фон дер Лајен, једна од порука је била да ће јој Западни Балкан и политика проширења бити приоритет.

”На крају петогодишњег мандата, требало би да имамо бар једну земљу спремну да уђе у ЕУ”, поручио је тада комесар за проширење Оливер Вархељи.

У том тренутку Вархељи није могао да претпостави да ће се прва година његовог мандата завршити као прва година у којој землље чланице нису успеле да усвоје закључке о проширењу на Западни Балкан и то, опет, због билатералних несугласица, овога пута између Бугарске и Северне Македоније.

Када су земље чланице ЕУ почетком маја 2020. на такозваном ”Загребачком самиту” потврдиле европску перспективу за земље Западног Балкна, али и одлуку Савета ЕУ о отварању приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, ко је могао да претпостави да ће се година завршити блокадом не само преговарачких оквира са Скопљем и Тираном него и изостанком консензуса земља чланица када је укупна политика проширења у питању и то све, опет, због ”старе бољке”, билатреланих односа?

Проширење није кревет посут ружама…

Није тајна да је током 2020. цела Европа ”гледала” у Берлин и немачко председавање Саветом ЕУ у очекивању да ће традиционална немачка практичност и ефиксаност успети да реши све проблеме, почев од никад већег и значајнијег ЕУ буџета, на коме се заснива опоравак пандемијом покошене Европе, па до балканских заврзалма и несугласица.

Пакет за оправак ЕУ, од скоро две хиљаде миљарди евра је договорен, али не и балкански односи. Тим поводом, немачки државни секретар за Европу, Михаел Рот, изнео је  фрустрацију и ”дубоко разочарање”, упозоривши да се чини ”озбиљна политичка грешка” која би могла да угрози безбеднсот и стабилност не само Западног Балкна него и целе Европе.

”То је горак ударац за нашу политику према Западном Балкану чији је циљ развој стабилности и демократије на Западном Балкану”, оценио је Рот.

И док Немачка свој не баш тако чест ”недовршен посао” предаје на решавање Португалу, који преузима председавање Саветом ЕУ од 1. јануара, у Бриселу наглашавају да се проширење на Западни Балкан наставља, упркос препрека којих ће, како кажу, увек бити.

”На путу проширења увек ће бити препрека. Улазак у ЕУ није ”кревет посут ружама”, али то не ремети чињеницу да је за председницу Урсулу фон дер Лајен и целу Европску комисију проширење на Западни Балкна приоритет”, каже главни портпарол Европске комисије, Ерик Мамер.

У Комисји напомињу да се да се са Западним Балкнаом ове године радило ”на више фронтова”, почев од помоћи у борби притив пандемије, преко Економско инвестиционог плана за дугорочни опоравак региона до усвајња нове методологије коју су, како наглашавају, прихватиле и све чланице ЕУ, а која је требало да одблокира и убрза преговоре о приступњу земаља региона.

… али јесте трновит пут

Како стоје ствари на крају 2020. до планиране деблокаде и убрзања није дошло.

Црна Гора са свим отвореним поглављима и даље не постиже ”жељен ниво помака” када су у питању реформе у најважњим областима владавине права.

Србија, по први пут од почетка приступних преговора, није отворила нити једно поглавље у години за нама. Владавина права је и Београду као и Подгорици ”камен око врата” на путу евроинтеграција, али и демократизације друштва.

БиХ и даље има 14 приоритених задатака које јој је поставила Европска комисија да би уопште дошла у позицију да размишља о приступним преговорима. Поред оптимизма босанскохерцеговачких лидера, мало тога је присутно и урађено у земљи у последњих годину дана што препоручује БиХ за кандидата за чланство у ЕУ.

Дубоке политичке поделе унутар Косова онемогућавају Приштини да крене у реформе, а камоли да их спроведе до краја, што је случај и са дијалогом са Београдом који је један од услова за напредак обе стране на путу евроинтеграција.

Албанија је и даље ”блокирана” захтевима Холандије, Француске и Данске које траже додатни напредак у области владавине права и борби против корупције у земљи, док се Северна Македонија, након свега што је од ње тражено и испоручено, још једном нашла испред ”затворених врата” ЕУ, овога пута због бугарских замерки на рачун културног и историјског идентитета земље.

(ДW)