Био други човјек државе док није постао непријатељ

Затвореник и главни полицајац, Титов кум и партијски прогнаник, Југословен ком приписују српски национализам, човек који је деценијама ћутао, а на чијој сахрани се орило - све то био је Александар Лека Ранковић.

Србија 28.11.2020 | 20:43
Био други човјек државе док није постао непријатељ

У Другом светском рату је био један од првобораца, а и послератна каријера му је ишла узлазном путањом - био је други човек државе све до 1966. и Брионског пленума.

Тада је због оптужби да је наводно прислушкивао Тита и да „скреће са пута" Партије смењен са свих функција.

„Његова смена иза које је стајао Тито је била неправедна. Показано је да свако може бити смењен фабрикованим оптужбама, а да оптужница никад и није подигнута", каже за ББЦ на српском историчар Милан Пиљак.

Преко ноћи Ранковић је „од првог грађанина постао државни непријатељ број један", истиче Слободан Ранковић, његов млађи син.

Пошто је био заговорник јаке савезне државе и по опредељењу комуниста и Југословен његову смену поједини тумаче као почетак распада Југославије, који је уследио 25 година касније.

Митови о Леки

Временом је у појединим српским националистичким круговима направљен култ Ранковића, који је, наводно, као Србин чувао Југославију, и држао Косово „под контролом", а да је његовом сменом све ишло у правцу распада.

„Мит о томе да је Ранковић срушен као Србин, мене подсећа на оно што се у Хрватској помиње да су усташе у Блајбургу убијане јер су били Хрвати, нису - убијани су јер су били усташе", наводи историчар Хрвоје Класић.

„Такође није смењен јер је био Србин, рушили су га између осталих и Срби, већ је смењен што се није уклапао у политику", додаје професор историје на Филозофском факултету у Загребу.

Ранковић је, каже, пре свега, био комуниста и велики Југословен.

„Тај човек не да није био српски националиста, већ је био један од највећих противника српског национализма, коме су четници убили брата и жену, који се после рата најпожртвованије борио и учествовао у хватању српских националиста", каже Класић.

Ранковић је руководио акцијом хапшења Драгослава Драже Михаиловића, команданта Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, који је осуђен на смрт због сарадње са окупатором.

Националистичке митове је додатно подгрејала сахрана Александар Ранковића августа 1983.

Сахрана са 100.000 људи

Када је 17 година после смене, Ранковић умро од инфаркта, сахрањен је у Београду са државним почастима, уз десетине хиљада људи и повике „Живео Лека", „Устани, Леко", али породици није дозвољено да држе говор.

Иако је преминуо бивши потпредседник савезне Владе и народни херој лист „Политика" тог дана објавила само једну умрлицу - његове породице.

Класић је о Ранковићевој сахрани читао и у документима Службе за заштиту уставног поретка (СЗУП), политичког тела које је извештавало државни врх о безбедносним изазовима попут национализма, непримереним паролама на стадионима или другим претњама за државу, којих је тада било у готово свим републикама.

„У њиховим извештајима од августа 1983. наводи се процена да се на сахрани Александра Ранковића окупило преко 100.000 лица, `од којих је немали број својим понашањем јасно изражавао симпатије према њему које су превазишле оквире изражавања уобичајеног пијетета према покојнику и прерасле су у политичку манифестацију", цитира Класић.

Наводи се скандирање Ранковићевог имена, аплауз приликом помињања његових заслуга и негодовање приликом указивања на његове грешке и разлаз са линијом СКЈ.

У том извештају, каже, они не помињу национализам, али помињу незадовољство људи стањем у друштву.

„Међутим то се у јавности поима као пораст национализма и то је најзанимљивије у целој причи да се тај човек доводи у везу са српским национализмом", истиче историчар.

„Био је пројугословенски, не просрпки или проруски. Многи су га својатали и гребали се о њега, а он је служио Брозу и само њему", каже Пиљак.

Последице Брионског пленума

„Брионски пленум је јако важан догађај из више разлога, јер је отворио врата привредној и опште друштвеној реформи, која се никад у целости није остварила", каже историчар Хрвоје Класић.

Тиме су започели неки процеси који су Југославију позиционирали између Истока и Запада, уведени су неки закони тржишта, али држава и даље била важан играч, додаје.

Идеја је била да се спроведе процес децентрализације и економски и политички, односно да држава не буде главна и у процесу одлучивања и у власништву над капиталом.

Неки су то заговарали, неки су се томе противили.

„Ранковић је перципиран као кључна личност која се противила томе. Обрачун са њим био је обрачун са присталицама тог смера развоја.

„Тито је преломио, иако није био најдоследнији у либерализацији друштва, и решио је да удари у главу", каже Класић.

Као најважнији резултат пада Ранковића је „кресање крила" Удби која је у неким деловима постала паралелна власт, што је највидљивије на Косову, оцењује Класић.

„Од 1945. до 1966 Ранковић и ОЗНА и УДБА под његовом контролом владају Косовом, на врло суров начин, без обзира што албанско становништво чини већину тамо.

„Однос је пун неповерења што показује прикупљање оружја 1956. до Албанаца, прислушкивање њихових интелектуалаца, наставника, студије на албанском су у Приштини отворене тек 1969. године", каже Класић, цитирајући документа српског руководства.

У том периоду 400.000 Албанаца напушта Косово, додаје он.

„Зато за тумачење пораста албанског национализма и касније српског није нулта година 1966, важно је и шта је било пре".

Смена генерација

Падом Ранковића дошло је до смене генерација - на власт у републикама дошли су по први пут неки од интелектуалаца комуниста, који кредибилитет нису градили на Сутјесци и Неретви, већ по факултетима.

„Можда ће звучати чудно, али кључна особа која је остала као носилац конзервативних идеја је Јосип Броз.

„Амбијент и место у којем се Тито формирао као политичар заувек су га одредили као бољшевика, који није превише склон либерализацији", каже Класић.

Четврт века после рата он је и даље био први човек партије, први човек државе и врховни командант оружаних снага.

„Тито је имао апсолутну моћ. Срећа је само што је успешно економисао моћи коју је имао, како је то оценила Латинка Перовић, што га је разликовало од осталих аутократских владара", цитира Класић.

У више говора Тито је истакао да га плаши може ли земља опстати, с обзиром на разлике.

„Тито је, с ове тачке гледишта, дао мало злокобно пророчанство `децентрализација да, али не она која води и дезинтеграцију`.

„Обрачун с Ранковићем је отворио нека врата, али није затворио сва врата", каже Класић.

Део велике четворке

Као предратни комуниста и првоборац, Ранковић је после рата био је део велике четворке - Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Александар Ранковић.

Њихове слике су биле на плакатима, красећи параде и слетове у новоствореној држави.

На венчању Тита и Јованке, био је кум.

Од 1944. до 1966. био организациони секретар Централног комитета, што значи да је, уз Тита, одлучивао о кадровима, а на челу партијске полиције готово две деценије - до 1963.

„Пре рата је добио кодно име Марко, које ће му остати и после, али његов надимак је био душа партије", каже историчар Пиљак.

Одговорност за комунистички терор

ОЗНА је спроводила комунистички терор и чистке у послератним годинама, а заслужна је и за формирање логора Голи оток за политичке неистомишљенике.

„Посебно је интересантно да је управо Ранковић, као први човек службе, на Четвртом пленуму ЦК СКЈ 1951. године, критиковао до тада неприкосновену УДБУ да се ставила изнад власти и изнад закона", подсећа Ковач.

„Ранковић је у експозеу у савезној скупштини 1951. године рекао да је скоро 50 одсто ухапшених због Голог отока невино, али ништа није урадио по том питању до тада. После његове посете делимично је уведен ред и смањен је прилив, а нарочито од 1952", додаје историчар Пиљак.

Када је дошла одлука о затварању злогласног логора за политичке неистомишљенике где су, после разлаза са Стаљином и резолуције Информбироа, слати стаљинисти и „народни непријатељи" - Ранковић је то спровео.

„У суштини био је инструмент Јосипа Броза Тита, иако лично способан и са јаким ауторитетом.

„Како су Американци у извештајима за националну безбедност описали Тита, то је особа која је сурова кад треба и спремна на компромисе кад је то неопходно", цитира Пиљак.

Како је руководио службом?

„Александар Ранковић као најближи Титов сарадник и један од три ауторитета у Југославији, имао је велико поверење и велики углед код припадника служби безбедности, првенствено због његове улоге у стварању и развоју служби безбедности и принципијелном и јасном ставу у руковођењу том службом", наводи Светко Ковач.

И он сматра да се не би могло рећи да је Ранковић „једини идејни творац ОЗНЕ, али је он сигурно имао значајну улогу у стварању" - онога што ће касније постати безбедносно-обавештајни систем нове Југославије.

Ипак, додаје да је у време док је био министар унутрашњих послова ФНРЈ од 1948. до 1953. године, као и у време док је био председник Одбора за унутрашњу политику и безбедност од 1953. до 1963. године, имао велики утицај на рад служби безбедности.

„Тешко би се могло рећи да ли је Ранковић као шеф служби безбедности био инструмент власти првенствено због тога што је он за то време имао високу функцију у партијској хијерархији.

„Као организациони секретар партије учествовао је у доношењу значајних одлука. Такође је значајно истаћи да је ОЗНА, чији је Ранковић био шеф, била у саставу Министарства народне одбране, којим је руководио Тито", наводи Ковач.

Тешко је, каже, дати кратку оцену о Ранковићевој одговорности за комунистички терор који је ОЗНА спроводила у послератном периоду.

„Гледано из данашњег угла, могли бисмо рећи да та одговорност постоји, без обзира што је као шеф ОЗНЕ извршавао задатке државних и партијских органа.

„Међутим, треба имати у виду да је управо Ранковић први критиковао злоупотребе које је служба вршила и залагао се за попуштање репресије и реформе служби", оцењује бивши шеф ВБА.

Зашто је смењен?

Од 1963. до 1966. Ранковић је на месту потпредседника државе и ту ће га затећи оптужбе да је прислушкивао Тита и Брионски пленум где ће бити разрешен свих функција.

Уочи састанка на Брионима кад су му дојучерашњи сарадници окренули леђа, доживео је инфаркт, али се опоравио.

Говорило се да је био Титова „десна рука", коју је сам ампутирао.

„Брионски пленум је била демонстрација моћи Јосипа Броза, јер Ранковић није промене у Југославији угрожавао - децентрализација би се свакако десила, он то не би спречио", каже Пиљак, аутор чланка „Брионски пленум 1966. године: покушај историографског тумачења догађаја".

„Није имао разлога да прислушкује Јосипа Броза кад је његов кабинет и вила у Ужичкој иначе био озвучен, а магнетофон у соби испод, и то уз председниково одобрење", наводи Пиљак.

Притом, Ранковић је, каже историчар са Института за новију историју, готово догматски прихватао Лењинову идеју „демократског централизма".

„То значи да сви могу да иступају и јавно кажу шта мисле, али кад се донесе одлука сви морају да је поштују".

Тако је било и на Брионском пленуму, Ранковић је негирао да је учествовао у прислушкивању, али је поднео оставке на све функције.

„Ипак, анатомија моћи се ту огољено приказивала, јер су седнице биле потпуно оркестриране са унапред припремљеним говорима и подељеним задацима - шта ће ко да каже", описује Пиљак.

Ранковић је имао осећај одговорност, који је многим другима недостајао, додаје.

„Био је лудо одан Брозу, а овако смирен човек, људи који су га лично упознали говорили су да се није светио, што је важно с обзиром на то да је више од две деценије био на челу репресивног апарата", каже историчар Пиљак.

Писао је дневничке белешке које су постхумно објављене, а мемоаре је писала и његова супруга Славка Ранковић.

Они дијаметрално супротно гледају на улогу Броза у његовој смени.

„Славка сматра да је све организовао Тито, што и ја дубоко верујем на основу истраживања, а Ранковић сматра да је Тито изманипулисан и да су га све неки зли људи наговорили.

„То показује да није умео да појми сплетке, иако је био надлежан за праћења и прислушкивања, то није злоупотребљавао", каже Пиљак.

„Он је све разумео и те белешке у којима брани Тита писао је у првих шест месеци после Брионског пленума, касније је и њему све било јасно", каже Слободан Ранковић.

Када је Тито умро 1980. Ранковић је био на сахрани и положио венац.

Живот пре и после

Млађи син Александра Ранковића је 1966. имао 17 година. Памти период и пре и после, али каже да су „живели нормално".

„Само могу да пожелим таквог оца.

„Викенде смо заједно проводили, ишли на излете, ручкове,сваки тренутак који је могао био је са нама", каже Ранковић за ББЦ.

Ипак, кад су се после Брионског пленума са Дедиња преселили на Сењак у кућу која им је додељена, знали су да је озвучена.

„Преко пута је касније саграђена и полицијска станица и буквално свако нам је ушао у кућу био је сликан.

„Знали смо и да део људи који нам долази у госте после подноси извештаје", додаје Ранковић, економиста по струци.

За разлику од периода кад је његов отац био високи државни функционер и када у приватним посетама није трпео обезбеђење, после Брионског пленума у свакој шетњи њихове породице „иза леђа су им била двојица који су нешто записивали".

„Зато Леку никад нисмо пустили самог да иде било где.

„Славка, Мића и ја смо били наоружани и добар део младости сам провео на стражи, јер смо се смењивали", каже Ранковић, наводећи да није било конкретних опасности али да је стрепња постојала.

Једне године у Дубровнику на летовању обратио им се локални начелник полиције да саопшти како имају информације да је група усташа кренула из Аустралије да убије Леку, али да не знају ни где су они сад, ни да ли су већ у Дубровнику.

„Моја мајка пита `па добро хоћете ли нам дати неко обезбеђење или бар оружје`, он одговара да треба да попунимо неке обрасце и обратимо се станици у Београду, али пружа визит карту.

„Лека се смејуљи на то и каже `Чим ме убију, Вама ћу прво да јавим`", сведочи Ранковић.

У интервјуу који је Слободан Ранковић пре седам година да за лист Данас рекао је да је „можда најбољи коментар на те године дала (Лекина) унука Ања када је збуњена реакцијама људи које смо сретали у шетњи, питала: `А шта је Деколи радио пре него што је гајио цвеће?`".

Дисциплинован и опрезан

И пре смене Ранковић је важио за дисциплинованог, опрезног и часног у новонасталом једнопартијском систему.

Због сумњи да су Ранковићеви симпатизери после Брионског пленума смењене су десетине људи, међу њима много важних безбедњака и обавештајаца, чиме је нанета трајна штета обавештајној мрежи, додаје.

„Југославија као независна земља и која се борила за ослобађање и модернизацију трећег свега имала је симпатије унутар НАТО и Варшавског договора.

„Одређени људи из тих структура прослеђивали су им информације, а онда је Југославија остала без тих контаката преко ноћи", каже Пиљак.

Ранковић није давао интервјуе и живео је у Београду често боравећи у Дубровнику све до смрти.

Еволуција Титових обрачуна са сарадницима

Обрачун са Ранковићем показује еволуцију Титовог обрачуна са сарадницима, сматра загребачки историчар.

„Андрија Хебранг, један од најважнијих хрватских првобораца и политичара, ухапшен је за неке никад доказане тврдње да је сарађивао с усташама, и по званичној верзији извршио је самоубиство 1949. у затворској ћелији.

„Затим, Ђилас који је због критика провео више година на робији и Ранковић, који је оптужен да је прислушкивао Тита, остао жив, није ухапшен, и проводио време у Дубровнику", наводи Класић.

Загребачки велесајам

О томе колики је Ранковић био Југословен, каже Класић, сведочи епизода када су се средином педесетих Београд и Загреб надметали где треба да буде место престижног највећег југословенског сајма, који је значио не само изложбени простор, већ и сигуран прилив девиза.

„Најуспешнији загребачки градоначелник Већеслав Хољевац, који је изградио Нови Загреб с друге стране Саве, залагао се и за изградњу Загребачког велесајма и по сведочењу његове ћерке, изненада му је дошао у посету Ранковић с поруком: 'У Београду ће бити сајам или ћеш завршити на Голом отоку'.

„О томе наравно не постоје писани трагови, али ни то Ранковић није учинио као Србин, већ као Југословен - тамо где је главни град државе, тамо треба да буде и највећи сајам", наводи Класић.

Заслуге и грешке

„Вероватно је највећи Ранковићев успех руковођење службом у време Информбироа, када се успешно супротстављао обавештајном и психолошко-пропагандном деловању совјетске обавештајне службе и обавештајних служби земаља које су тада биле на страни Совјетског Савеза.

„Ако бисмо наводили Ранковићеве грешке онда је свакако највећа та што је дозволио да дође у позицију да буде жртва афере прислушкивања, што је имао слабо држање и лако прихватио кривицу на Брионском пленуму и тако дозволио да савезна УДБА и УДБА за Србију буду оптужене и за оно што су криве и више за оно што нису", оцењује Светко Ковач.

Данас, Слободан Ранковић оцу замера само „што није више причао".

„Мислио је да има времена, а то је највећа заблуда, кад то схватиш буде прекасно", закључује Ранковић.

Партизански почеци

Александар Лека Ранковић рођен је у селу Дражевац код Обреновца 28. новембра 1909. године.

Кројачки занат учио је у Београду и са 18 година се учланио у Савез комунистичке омладине Југославије - 1927.

Младост је провео по затворима - због илегалног рада два пута је хапшен и други пут је одслужио шест година робије.

Немачка полиција Гестапо га је ухапсила 1941. али су га другови из СКОЈ-а ослободили и он је отишао у борбе, а сина му је чувала бака.
Током рата и касније био је један од најближих Титових сарадника.

Дао је наређење за пробој Сремског фронта 1945. после чега је убрзо југословенска армија ослободила читаву територију окупиране Југославије до Истре и Словеније.

Уочи рата 1939. са супругом Анђом добио је сина Миливоја, који га је упознао тек при крају рата у Ваљеву. Син Миливоје га, како је касније испричао за Политику тад није препознао, рекао је: „Ма јок, то није мој тата, он се крије у шуми".

Анђу су заједно са целом четом убили четници у Босни 1942.

Касније ће се оженити Славком, такође првоборкињом и са њом добија сина Слободана.

(ББЦ)

Коментари / 23

Оставите коментар
Name

Мирко

28.11.2020 20:24

Комунистичка хунта, добро је код нас ко нам је владао од проклетог октобра 1944.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Броз

28.11.2020 21:08

Видим да вам сад, без комуниста, иде одлично.

Name

Зна се

28.11.2020 22:06

И данас они владају.Шта мислиш како се са месарском школом завршава факултет политичких наука?

Name

Кун'-фу Панда

28.11.2020 22:09

Много неистина у тексту, као Ранковиц руководио хватањем Дразе, велики Југословен и тако....али добро, ко га је писао, опет је добар...сустина јесте да су цовјеку напаковали лази да би га склонили, а није теско погодити ко и засто, а у тексту је апсолутна неистина разлог који је наведен...

Name

Вирус

29.11.2020 07:39

Један од вецих србских издајника а ови сто данас владају су му потомци ми се комуњара нецемо никад ослободити.

Name

Цро

29.11.2020 08:10

Па и Тудјман је био комуниста и Народни херој, не?

Name

Ре Мирко

29.11.2020 13:28

Немас ти појма о зивоту,ко је постен био у комунизму имао је колико је требао и није се бојао ницег.Породице су биле здраве,знао се ред,имао си здравство,склоство усмјерено према потреби привреде.Све сто данас ова багра продаје и узива је из тог периода.Распродају годинама и не могу распродати.Не могу замјенити ни криве бандере сто су постављене тих година.И сада сваки зваљо критикује социјализам а подрзава којекакве педерске параде,пљацке и друге капиталистицке болесне продукте.

Name

Ха ха

30.11.2020 08:40

Да баја није копирао Броза неби тзв. .мангупе. .слао са функција на ..боловање..

Name

Хо Ши Мин

28.11.2020 20:25

Шта је ту чудно, ни данашњи Титићи не дају никоме изнад себе, само ја па ја.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Василије

28.11.2020 20:43

Броз је убио Благоја Паровића, Иву Лолу Рибара, ...!

ОДГОВОРИТЕ
Name

БЕОГРАЂАНИН

29.11.2020 00:55

Доцументс фром Натионал Арцхиве Wасхингтон Оберкоммандо дер Wехрмацхт (Оберкоммандо дер Wехрмацхт), Т78 ролл 476 фраме но. 6459039 - Извјештај команде Југоистока дне 17. март 1945.г - ... - Д.(ража) М.(ихаиловић) се са својим штабом премјестио 7. км сјевероисточно од Подновља, наводно у циљу пребацивања на простор западно од Шамца и успостављање контата са четничким снагама у ширем рејону Брчког. [Генерал] Трифуновић опет изразио спремност за заједничку борбу , након испоруке довољне количине муниције. Четници са Озрена и Руданке су поклазали исту спремност за борбу...

Name

?

28.11.2020 21:04

Пече се загорац у паклу

ОДГОВОРИТЕ
Name

Иван Згрозени

29.11.2020 00:54

Доцументс фром Натионал Арцхиве Wасхингтон НАW (Милитäрбефехлсхабер Сüдост), Т501 ролл 248 фраме но. 000290 Извјештај главнокомандујућег генерала за Србију 14.6. 1942 г Борбена група ,,Западна Босна” ц/ Група за запречавање: […] Непријатељ држи висове сјеверно и сјеверозападно од Бронзаног Мајдана. НАПАД НАЦИОНАЛНИХ ЧЕТНИКА У ТОКУ. Успостављена веза са хрватским добровољцима код Санског Моста и са четницима из Бронз. Мајдана код Дебељака.

Name

ОЗБИЉАН ИСТОРИЧАР

29.11.2020 00:56

Доцументс фром Натионал Арцхиве WасхингтонНАW (Хеересгруппе Е), Т311 ролл 184 ф. 992 10. 12. 1944. Операт. одељење (Сарајево)...Пробој 21. брд. арм. корпуса. Телеграм 34. и 91. арм. корпусу, 5. СС-брд. арм. корпусу и Корпусној групи »Киблер«: 1) Четници на маршу у шири рејон Ваљева привремено ће прећи преко подручја Рогатица — Љубовија —Зворник — Кладањ. 2) Д[ража] М[ихаиловић] гарантује најлојалније држање према немачким јединицама и нуди сарадњу. Знак распознавања за сарадњу између немачких јединица и четника је: Митровица. 3) Четнике у што већој мери користити за службу извиђања. Материјална помоћ може им се обезбедити у ограниченим размерама уколико се ставе на располагање за борбу против банди 4)К-да Групе армија обавестила је хрватске власти о наведеном

Name

Самy

28.11.2020 21:12

Лека је био Човјек од ауторитета, замислите тог министра полицији или првог човека удбе и неког Лукача, Дачића, Стефановић и Вулина. Кад би се са њим провозали у лифту умрли би од страха. Лека Ранковић

ОДГОВОРИТЕ
Name

Борац Р СРПСКЕ

28.11.2020 22:10

Колико је удба Лекина убила. срба висе него нијемци. Јебао ваy и тито и лека.

Name

Ни кројац

28.11.2020 22:59

Од ауторитета.

Name

Зага

28.11.2020 22:11

Проклети комунизам оставио је горке плодове,које и данас осјећамо.Нека се нигдје више не понови.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Самy

29.11.2020 08:07

У времену у коме ја живим и видим ста се сад тренутно дешава уопште ми није чудно што је то урадио.

Name

дисидент

29.11.2020 06:18

Молим да не коментаришете уколико нисте много прочитали о овим догадјајима из бивше нам СФРЈ. А и данас свако ко изрекне и једно слово које није у складу са водјом од њега постаје Ранковић! Може бити и паметан и образован и патриота и људина и све што може да краси једно људско биће али га ријеч заиста може дословно убити!

ОДГОВОРИТЕ
Name

29.11.2020 11:32

Власт је власт а сласт је сласт тако је и он хтјео да има и власт и сласт,па је тако и заврсио

ОДГОВОРИТЕ
Name

матко

29.11.2020 13:45

Покусајте наци књигу Селима Нумица "Земљо, лазу те". Поменути је требао бити кљуцни свједок " прислускивања" како је одбио да лазно свједоци, провео је висе од 6 мјесеци у истразном затвору, када нису могли подици оптузницу, објавили су аболицију за Ранковица и остале. Био сам у СРО у Карловцу са сином Миливојем те 1966. када је смјњен Ранковиц.

Name

РАЛЕ

29.11.2020 13:41

ДОБРО ЈЕ ОПИСАО СРБЕ АРЧИБАЛД РАЈС .ЧУЈТЕ СРБИ ЧУВАЈТЕ СЕ САМИ СЕБЕ.ТАКО ЈЕ РАНКОВИЦ ДАБИ СЕ ДОДВОРИО СРБОМРЗЦУ БРОЗУ ПОБИО ЈЕ СРБА ВИСЕ НЕГО ТУРЦИ ЗА ВРИЈЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ.ОН НЕ ЗАСЛУЗУЈЕ ГРОБНО МЈЕСТО ТУ ГДЈЕ ЈЕ САХРАЊЕН .НА ЖАЛОСТ И ДАНАС ИМАМО НА ВЛАСТИ СРБЕ КОЈИ УБИЈАЈУ СРБЕ ИЗДАЈУ ИХ ВАТИКАНСКОМ СУДУ У ХАГУ Е ТАКВИ СУ СРБИ НА ВЛАСТИ УВЈЕК НАЈ ГОРИ И НАЈ НЕСПОСОБНИЈИ.

ОДГОВОРИТЕ