"Како смо систематски уништени од власти"

У питању су превасходно били двоструки аршини, непропорционалне мјере, као и многе незаконите грешке које су направљене при претходном доношењу мјера, а за које се оправдано страхује да ће бити поновљене.

Република Српска 27.10.2020 | 22:39

Због новог таласа (или наставка старог таласа) коронавируса, у Републици Српској се уводе нове мјере и најављује још ригорознији режим. Наравно, људски животи су приоритет, као и заштита здравља грађана.

Међутим, за разлику од почетка године и пандемије која је долазила, повјерење народа у власт и њене одлуке је опало, а све више људи је кивно на дезорјентисаност у којој се доносе одлуке које треба да очувају јавно здравље. Власт као да се трудила да уради све да обесмисли своје доношење препорука и мјера у вези са епидемијом.

У питању су превасходно били двоструки аршини, непропорционалне мјере, као и многе незаконите грешке које су направљене при претходном доношењу мјера, а за које се оправдано страхује да ће бити поновљене.

Да ли се права могу ограничити?

Ограничавање одређених права може бити легитимно, али и легално уколико се ради према утврђеним процедурама и са поштовањем прописа који уређују на који начин се спроводе ванредне мјере које се уводе због заштите здравља. Међутим, веома је битно да ограничавање људских права увијек дође као посљедња мјера одбране друштва од одређене опасности.

Свака мјера мјера која се предузима да се заштити становништво, а којом се ограничавају права, не смије бити произвољна ни дискриминишућа и мора бити прописана законом, неопходна у демократском друштву, подложна преиспитивању, заснована на чврстим научним доказима, временски ограничена и пропорционална циљу који се треба постићи.

Насупрот овоме, при прописивању мјера у Српској доношени су акти који нису засновани на закону, уставу и стандардима људских права, док одређене акте чак нису доносили надлежни органи, онако како је прописано у законима. О овом је писала бањалучка адвокатица Јована Кисин, а многи правници су упозоравали на грешке које се дешавају.

Тако су нпр. грађани кажњавани за прекршаје везане за непоштовање полицијског часа на основу Закључка Републичког штаба за ванредне ситуације. Сам Закључак који је прописивао овакво чињење био је донесен од стране тијела које за то није имало надлежност, те су у вези са овим, судови већ почели доносити пресуде у корист окривљених грађана који су ишли на судско одлучивање.

Републички штаб за ванредне ситуације је оперативно-стручно тијело и могао је да донесе нпр. препоруке за увођење забране кретања, али су наредбе морале бити донесене од стране званичног државног органа.

Такође, права се не могу ограничавати без адекватног образложења. Златно правило је да када се доносе акти којима се ограничавају људска права, они треба да образложено увјере становништво зашто треба да се придржава одређених мјера, због чега је мјера апсолутно неопходна, зашто су људска права ограничена, а не само да прописују правилна понашања уз пријетњу казнама.

Једна реченица, у којој се говори да се мјера доноси због спречавања ширења вируса САРС-ЦоВ-2, не би смјела да буде довољна да објасни нужност рестрикција, а често су мјере образлагане баш са том једном реченицом. У образложењу се појашњава и тумачи оно што се доноси, и одговара се на питања зашто и због чега се то доноси у том облику у ком се доноси. Образложење није смишљање мало дужег поднаслова у неком приручнику.

Власт која прва крши оно што пропише

Поред правних нелогичности, у пракси је често видљиво да чак ни највиши представници власти не вјерују у оно што доносе органи Српске. Људи који учествују у власти су често били први који не поштују мјере које су сами донијели, док су се на сличан начин понашали и припадници њихових странака.

Тако су се одржавале корона журке, на партијским окупљањима се нису носиле маске, прекорачивана је бројка од 50 људи на окупљањима, није се поштовала мјера физичке дистанце, дјеца по школама су се грлила и љубила од стране политичара, ишло се од куће до куће без прописаних мјера заштите са све пропагандним материјалом, итд.

Дакле, окупљања и друге „акције” у којима су учествовали политички актери су се одржавале и поред забрана, без претјераног мијешања државних органа, што је додатно урушило повјерење грађана и ишло ка јавном мишљењу да прописи нису баш исти за све. Додатни проблем је представљала и селективност у кажњавању за кршење мјера, што је довело до велике сумње у њихову оправданост.

Некажњавање оних који не поштују мјере и својеврсно бирање оних који ће бити кажњени, довело је до апсолутног пада повјерења у системска рјешења и било какву владавину праву. Уколико је ситуација била таква да мјере нису потребне, кад се већ нису кажњавају сви они који их крше, став грађана је да није ни било потребе за њима.Поред тога, власт се према народу константно односи као да су грађани криви за све, наступајући са позиције силе и ауторитета заснованог на страху.

Умјесто да је поштовање мјера заснивано на примјерима, односно позитивним узорима у политичарима и другим јавним личностима који се придржавају мјера, и негативним примјерима у виду кажњавању оних који мјере не поштују, првенствено оних на највишим функцијама, власт се одлучила за репресивни и наредбодавни принцип, који уопште не води ка повјерењу.

Тај принцип се састоји у оној максими: „Ради оно што сам ти рекао, зато што сам ти ЈА тако рекао, а ЈА могу да радим како ЈА желим!”

Просјечан човјек је остајао забезекнут када је гледао носиоце највиших функција како не поштују мјере, а пар сати након тога и како ти исти киње грађане због непридржавања мјера. Дешава се поигравање са мозгом на највећој скали.

Иако се стално спомиње „струка” и њено мишљење, јасно је да се испред правила струке, и то не само медицинске, него и правне, социолошке, психолошке, стављају политички интереси и промоција појединаца и партија. У таквом комплоту, битно је само извршити нечију замисао, иако се са њом крше управо правила нечије „струке”.

Увријеђени и повријеђени

Још једна веома битна ствар која се дешава је та да се представници органа власти веома увриједе када им се са аргументима укаже на грешке, недореченост и дволичност, те често прелазе у „напад” против људи који им указују на то. Били то новинари на конференцијама, неистомишљеници у јавној арени, правници у мишљењима или судови у својим одлукама, одговор власти на било какву критику је: напад и контраоптуживање.

Тако је нпр. предсједник Владе Радован Вишковић у јавности критиковао судске одлуке везане за већ споменуте закључке Штаба твдећи да су „неодговорне” и да могу довести у питање животе грађана Српске. Притом је позвао суд и судију да преузму одговорност за животе грађана, а успио је и да помјеша законе који се примјењују.

Ни једном реченицом господин Вишковић није признао грешку Штаба, односно Владе и наговјестио да ће бити исправљене. Чак је урадио супротно од тога, оптужујући друге за сопствену кривицу, упирући прстом у њих као у некога ко не ради свој посао како треба. Када се овом дода да је само пар мјесеци раније исти човјек тврдио да је „коронавирус измишљен да би се зауставио привредни раст неких земаља”, ситуација постаје још више надреална.

Овакво надобудно понашање власти, уз прописивање казни без законског упоришта, које се и такве „дају” на дискриминаторној основи, нажалост, довело је до тога да се јавна власт не може схватати озбиљно и да и грађани на њене одлуке гледају као на некакве бајке које се причају дјеци пред спавање.

Још тежа посљедица осионости, двоструких аршина и незаконитости је и то што веома лако може да дође до тога, када сутра опет будемо имали сличну или још гору ситуацију са неком новом опасности, да нико и не страхује од санкција, те да грађани једноставно не желе да поштује мјере.

Ово може довести до катастрофалних посљедица, о којима изгледа нико и не размишља. Битније је испасти „у праву”, па макар са тим страдали невини. Грешке су ту да се исправљају, недореченост такође, али дволичност тешко спада са лица.

Бити у власти не треба да буде главни циљ политичког ангажмана, ако се грађани и њихови животи не постављају на прво мјесто. Власт ради власти, политика ради политике, руковођење ради руковођења су опасне работе. Лоше и незаконите одлуке органа и тијела власти се морају преиспитивати, а одлуке заснивати на законима, поготово када су одлуке и практичне радње повезане са правима грађана.

Зар је толико тешко рећи: погријешили смо и исправићемо грешке?

Изгледа да јесте. Превелики его је гори од незанања и нестручности.

У овом свему, битно је за напоменути да се ни велика већина опозиције није исказала у овој ситуацији. Првенствено „велике” странке. Идеалисти у малим странкама и појединци из великих партија су се некако и борили. Али већина опозиционара је била у фазону: лијепо је бити у опозицији, без икакве праве одговорности, сем према свом буђелару. Не сумњам да би се и они понашали веома слично као што се власт понаша, да су на њеном мјесту.

Када се овом свему додају и сада већ стандардне малверзације при добијању средстава, пустошење буџета Српске, уговарање кумовских и рођачких „послова”, намјештене јавне набавке, науштрб грађана и уз искоришћавање здравствене ситуације, јасно је да нам у времену постзакона, постистине, постпримјера, постаргумената и постчеститости, остаје једино да се уздамо „у се и у своје кљусе”.

Под овим мислим да само и искључиво због себе и здравља својих најмилијих, комшија и осталих грађана, треба да се придржавамо мјера заштите од ЦОВИД-19. Власт очигледно нема за циљ да заштити јавно здравље и грађане, а смрти суграђана јој не значе много, јер њени поступци говоре сами за себе: битно је очувати власти и „узвишеност и непогрешивост одлука” по сваку цијену, макар се она плаћала најскупље могуће.

Чувајмо себе и друге. Поштујмо здравствене смјернице због опште добробити. Али и контролишимо власт, јер је очигледно да је изашла из нормалног, уставног и законског оквира, а свој кредибилитет је ставила под цокуле „непогрешивог” једноумља. 

Аутор: Дејан Лучка

(БУКА)