За све што нам се догоди на изборима одговорни смо сами

- За оно што за мјесец добијемо никога нећемо имати право оптуживати. Ни Америку, ни Европу, ни Бога, ни цара. Уосталом, до њих и није. До нас је. За све што нам се догоди заслужни смо и одговорни сами. Јер сватко добије што заслужује. Па и власт какву заслужује. И све што с таквом влашћу иде у пакету.

Босна и Херцеговина 19.10.2020 | 14:31

ПИше: Славо Кукић

БиХ је пред још једним изборима. За које мјесецима понављам како неће донијети ништа специјално нова. Да би, напротив, само додатно могли оснажити логику коју на властитим плећима деценијама осјећамо. И због које нас је у овој земљи сваким даном све мање.

Код малог човјека, међутим, поново се појавила нада. Да би, наиме, са скорашњим изборима коначно могло кренути. Да би на власт у општинама и градовима широм земље, још конкретније, коначно могли доћи нови људи. И да би се то могло одразити и на његов властити живот. Да би и он, дакле, с овим изборима коначно могао окренути нову страницу – да од свога рада може живјети код властите куће, у рођеној земљи. И да дефинитивно престане размишљати о туђем свијету у који је, због карактера власти овдје, деценијама присиљен одлазити.

Дио заслуга за нову наду, вјерујем, припада и новом курсу Централне изборне комисије. И његовој одлучности да из политичке утакмице искључи све који у јавном простору, у обраћању бирачком тијелу посебице, користе језик мржње. У једном моменту због тога је несаницом оптерећено било и водство Уједињене Српске, партије на чијем је челу човјек с још увијек нерасвијетљеном и крајње проблематичном ратном прошлошћу. Јер, њему и његовој партији је због говора мржње – и подсјећања на етничко чишћење које су њему слични чинили ратних деведесетих – било онемогућено судјеловање на локалним изборима.

До избора је, истина, још скоро мјесец. Али, не вјерујем да оптимизам код малог човјека већ данас није спласнуо. Или барем дијелом спласнуо. Зашто?

Пуно је разлога томе. Један би, рецимо, могао бити у милости коју према говору мржње Стевандића и Уједињене Српске исказа Суд БиХ. Институција, дакле, која би такав говор прва морала и санкционирати. Умјесто тога, највиша судска инстанца ове земље, вјеровали или не, одлуку ЦИК-а прогласи ништавном, а жалбу Уједињене Српске оправданом. И успут, свима којима његова одлука пара уши „часни“ Суд појасни, пријетње новим етничким чишћењем у споту ове партије нису изречене у вријеме предизборне кампање – него прије ње.

И стога се на њих ни не односе правила којих се појединци и политичке партије имају придржавати док та иста кампања траје.

Стевандић и његови су, другим ријечима, могли користити логику застрашивања, какву су, рецимо, у првој половици XX стољећа користили неки други, на подручју Хитлерова Трећег Реицха посебице. Јер, пријетњу новим етничким чишћењем је могуће разумјети само на тај начин. Но, „часни“ Суд својом одлуком потврди да, ако је пријетња изван датума предизборне кампање, таквом је ни не треба схваћати.

Него је, испаде, треба разумјети на начин како је и сам Стевандић крсти – као умјетнички изражај и форму умјетничке слободе. Која, истина, људе може натјерати на нове збјегове, али због њих се од права на „умјетничке слободе“ не смије одустајати.

Таквом одлуком, нажалост, Суд БиХ ће и сам бити одговоран за радикализацију која би будућност земље могла додатно оптеретити. Јер, његова одлука је, више него иједан спот, па и онај због којег је санкција Уједињеној Српској изречена, вјетар у леђа политичком екстремизму којег лидер ове партије и лично персонификује. И Стевандић му због одрађеног маркетиншког посла, који ће му, чак и да не ради никакву предизборну кампању донијети утјецај какав ни сањати није могао, може бити вјечно захвалан.

Но, стајање система уз право на пријетње новим етничким чишћењем није и једини разлог сплашњавања народнога оптимизма, а и мојих процјена како су промјене од ове земље још увијек далеко. Ако је, наиме, по првим данима кампање судити, и на овим изборима су, као и на свим досадашњим, помијешани лончићи. Јер, умјесто локалних тема – изградње путева, водовода, рјешавања питања локалне инфраструктуре уопће и њима сличних – у првом плану су поново високе националне теме.

На представљању кандидата СДА за локалне изборе сарајевског кантона, примјерице, могао се видјети слоган Снажна СДА, сигурна БиХ. Друга је ствар што ту сигурност у претходних четврт вијека с овом партијом БиХ ни једног дана није осјетила. Напротив, у њезиној режији је искусила и криминал и корупцију у највишим структурама државне власти. А, руку на срце, свједочи им и ових дана. У вријеме, дакле, док њезине грађане ова партија покушава увјерити у потпуно супротно. По познатом принципу, дакако, вјерујте нама – не вјерујте властитим очима.

Но, да и није тако, какве везе апострофирани слоган има с локалним темама општина сарајевског кантона? Никаквих. Што, наравно, знају и креатори слогана. Али, у недостатку резултата, који би побољшали живот локалнога становништва, прибјегава се порукама којима се наново удара у танане струне крвних зрнаца – и игра на логику збијања националних редова.

Слогане хрватско-српских партнера „борца“ за бошњачка права, док овај текст настаје, још увијек нисам био у прилици видјети. Но, СНСД-у, објективно, они ни не требају. Јер, непресушна творница кованица, којима се циља на емоције обична свијета – оних којима се распламсавају националне страсти – је човјек с чела те партије. Уосталом, то су потврдиле и његове активности у првим данима предизборне кампање – што на позицији члана државнога Предсједништва, што на позицији лидера своје партије. С том памећу би свугдје у свијету био третиран најобичнијим кловном. И био би предмет општег подсмијеха.

Овдје је, дојам је, а и то је показатељ како нам је социјални амбијент далеко од цивилизованог свијета, све ближе статусу националног божанства.

Изборни инжењеринг, или прецизније, прекрајање воље бирача, изборна крађа је прича која ни на овим изборима неће губити на своме интензитету. Напротив. Пуно је индикација да би могла бити и бескрупулознија од свих досадашњих. Што би, уосталом, ако не то, требала значити Листа за Добој у Мостару. Или, рецимо, странка Чапљина у срцу и Странка за боље Горажде у Добоју? А то, дакако, нису једини докази о стварним намјерама оних који изборне марифетлуке у БиХ држе у својим рукама. И под својом контролом дакако.

Или, што би, ако не намјеру да се изборном крађом освоје неке општине и градови, требао значити податак да је на придобивању нашег свијета изван БиХ за једну опцију новац пореских обвезника трошило чак и државно Министарство спољних послова? Али, и да је на гласању из иностранства пријављено неколико пута више гласача него икада након рата.

Иако, у првим постратним годинама су људи, који су мимо своје воље завршили на различитим свјетским меридијанима, још увијек живјели у нади да им је боравак тамо привремен – и да ће се брзо вратити родном дому и наставити живјети како су увијек и живјели. И били су, разумије се, заинтересовани партиципирати и у обликовању изборне воље.

Данас их је с том врстом интереса сваким даном све мање. А на попису за гласање пријављених, што је логички парадокс, неколико пута више. Што, опет, сугерише да неко ко на различитим нивоима има контролу над државном администрацијом, над органима МУП-а посебно, злоупотребљава своју моћ како би лажирао и вољу бирача.

Уосталом, због покушаја превара их и у овом моменту има ухапшених. Иако, главни босови ће и овај пут остати изван домашаја закона. Искуство Прозор-Раме, уосталом, најјасније свједочи у прилог томе. Тамошњи ХДЗ, наиме, уз помоћ мостарске централе дакако, чини све како би добио контролу над једним од највећих општинских буџета у држави. А то је у регуларним условима немогућа мисија.

Напросто, начелник те општине је човјек несвакидашњег угледа у своме крају. И могуће га је побиједити једино преварама. Крађом. И отуда маса пријављених за гласање из иностранства. Иако, макар половина њих не зна ни да су за гласање пријављени, ни да ће за мјесец дана свој глас дати Човићевом џокеру за првог у Прозор-Рами.

Наравно, од одговорности за већ сада поприлично извјестан изборни исход амнестирати не треба, нити је могуће, и грађане. Јер, за очување статус qуоа је одговорност на њима и највећа. На онима који ће изићи на изборе и гласати за националисте – а ради се махом о људима запосленим у државној управи, јавним подузећима, државним службама и агенцијама – јер тиме, тако барем они мисле, чувају своја радна мјеста. Али, и на онима који на изборе поново неће уз објашњење да не желе судјеловати у изрежираному куплерају. А неизласком, заправо, и сами потпомажу одржање стања какво имамо читавих четврт вијека.

Све у свему, у највећем дијелу би могло бити као што и јесте. Истина, не треба искључити и понеки потрес. И обрат дакако. На простору Федерације посебно. ХДЗ-у се, рецимо, уопште не пише добро у Томиславграду – у којем већ 30 година ради што му драго. Са стрепњом ће, све упућује, чекати резултате избора и у Ливну.

И СДА би, међутим, у односу на прије четири године славље могло понегдје заобићи. У Сарајеву ће, увјерен сам, пакирати кофере. А слична судбина би је могла задесити и још понегдје – на простору Тузланског кантона посебно.

Мјесецима, признајем, понављам да је од могућности потреса те врсте обезбијеђен једино Додик. Но, најновије вијести би несаницу могле изазвати и код њега. И то не само због онога што би га могло задесити на општинској, него и ентитетском и државном нивоу. Јер, читам, руководство ДНС-а, који му је омогућио и запосједање и учвршћивање на врху, а на основу тога и куповину свега у РС – од Боске, Хотела Босна и Агенције Сецтор Сецуритy, због које је њезин власник и опремљен с овог свијета, а захваљујући којој данас има приватну војску од 1.000 или чак 1.500 наоружаних људи, до АТВ-а и још којечега – је одлучило након 15 година вјерности раскинути коалицијски савез са СНСД-ом.

А то би Милу силног, у прилог чему говоре и прве реакције опозиције у овом дијелу земље – и позиви ДНС-у да јој се придружи – могло суочити са серијом потреса и ланчаних удара, па и дефинитивним губитком политичке моћи којом се данас шепури.

Било како било, за оно што за мјесец дана добијемо никога нећемо имати право оптуживати. Ни Америку, ни Европу, ни Бога, ни цара. Уосталом, до њих и није. До нас је. За све што нам се догоди заслужни смо, а и одговорни сами. Или, како она народна каже, свако добије што заслужује. Па и власт какву заслужује. И, све што с таквом влашћу иде у пакету.

(БН)