Студије показују-трач је насушна људска потреба

Сви оговарају и сви причају о другим људима, коментаришу њихове животе и поступке. Студија објављена у часопису “Социал Псyцхологицал анд Персоналитy Сциенце” открила је да особа дневно у просјеку проведе 52 минута трачајући.

Свијет 18.10.2020 | 12:22

Изненађујуће је то да већина људи не хода около шаптајући у ухо колеге: “Јеси ли чуо/ла шта је тај и тај направио прошли викенд?” Већина заправо с људима око себе само дијели информације о људима из својих живота.

То је та једноставна дефиниција трачања: причање о особи која није присутна.

Не мора нужно бити ријеч о ширењу злобних гласина или срамотних прича, трачање подразумијева и само дијељење информација. Према тој дефиницији, трачамо и када некоме кажемо да нам се рођака удаје идуће седмице, да наш пријатељ почиње радити на новом послу или да нам кћи ускоро има важан плесни наступ.

Научници претпостављају да се 65 до 90 одсто свакодневних разговора врти око људи који нису присутни.

Функције трачања

Избацити трачање из свакодневне комуникације можда је најтеже управо из разлога што обавља неке од основних функција социјализације. Једна од најјачих позитивних страна трачања је управо интензивирање и нормализовање моралних граница у друштву, јер ако трачањем треће особе осуђујемо њено понашање, управо то понашање које саговорници прихватају као неприхватљиво, такво и остаје. Трачање такође подстиче и гради осјећај заједништва међу људима, који у недостатку тема за разговор, најчешће крећу с причом: “Еј, јеси ли чула да онај Иван који с нама ради…”

Но такав облик конверзације заправо је забаван, те се може упоредити с лаганим штивом, па кад желимо “пустити мозак на пашу”, окрећемо се трачању као забавној разбибризи. Још једна карактеристика трачања јесте да се особа која трача поставља супериорно према трачаној особи, заузевши став да се њој тако нешто никад не би догодило, односно да она тако нешто никад не би учинила. Трачање такође ствара успомене, анегдоте, нешто о чему ће се причати након неког времена, и чему ће се сви смијати.

Фундаментални људски инстинкт

Трачање је фундаментални људски инстинкт јер су наши животи дубоко укоријењени у групама. Не само да живимо у групама, него и наш опстанак зависи од људи из тих група.

“Због тога нам треба што више информација о људима око нас како бисмо знали какви су, коме се може, а коме не може вјеровати, ко крши правила групе, ко је пријатељ с ким, какви су им ставови, итд.”, објашњава Марк Лери, професор психологије и неурологије на Универзитету “Дуке”, који се специјализовао за друштвену и психологију особе.

Оговарање не информише само о особи која је тема разговора, него и о особи која оговара.

Кроз трачање се може научити какви су ставови те особе, њена увјерења и како се односити према људима када их видите ко и о чему оговара. Ако се и не укључите у трачање, само слушање других док оговарају може вам рећи шта је тој особи важно, може ли јој се вјеровати да чува тајне.

Када се придружите трачању, то може ојачати ваше друштвене везе. Штавише, студија из 2014. године публикована у часопису “Псyцхологицал Сциенце” закључила је да оговарање побољшава сарадњу унутар групе, а њени чланови постају мање себични.

Негативне стране трачања

Негативне стране трачања су прво чега се већина сјети кад се спомене сам тај термин. Лош предзнак који прати трачање тиче се првенствено посљедица које трач оставља, а и самог узрока зашто се неки трач проширио. Наиме, велики број трачева људи покрену из љубоморе, злобе, с намјером да неког дискредитују или омаловажавају. У прилог трачању сигурно не би говорила покојна руска царица Катарина Велика која је жртва једног од најпознатијих трачева у историји. Наиме, причало се да је она умрла у сумњивој радњи која је укључивала коња. Иако је давно откривено да се ради тек о злобном трачу, исти је познат и дан-данас, иако је прошло више од 200 година од њене смрти.

Та прича најбоље потврђује да се добар глас далеко чује, а лош још даље, што је управо и основни проблем код трачева, јер чак и кад се докаже да је у питању само трач, он се и даље препричава, а ширитељи таквих прича неистине настављају причати ограђујући се тиме што причу почињу с “чуо сам..”, “прича се”… и завршавају с “а чуј, гдје има ватре, има и дима”.

Трачање често значи изневјеривање нечијег повјерења, будући да је информација о којој се прича у одређеном броју случајева потекла од саме жртве трачева, која је догађај или доживјела с неким или повјерила некој особи у коју је имала повјерења, а која је то прослиједила даље. Још једна посљедица трачања је сама игра поквареног телефона. Наиме, што се трач даље шири, то се он од особе до особе више мијења, и све је даље од истине.

(Независне)