"Он је један од вођа тајне свјетске владе"

Мало је људи који толико узбуђују духове као што је Џорџ Сорош. И данас, на свој 90. рођендан, он је још главни лик у теоријама завере, пише Дојче веле.Има ли у свему томе томе икакве истине, пита се "Дојче веле" у тексту "Џорџ Сорош, владалац из сенке?"

Свијет 12.08.2020 | 21:37

Џорџ Сорош је један од вођа тајне светске владе. Својим новцем плаћа огромну мрежу присталица по читавом свету. Они се представљају као новинари, активисти и заговорници грађанских права, али су заправо његови агенти. И важним политичарима манипулише како му се хоће. Његов циљ је да читавим народима отме њихов културни и национални идентитет, и присили их у ропство вечитог плаћања дугова.

Својим спекулацијама већ је милионе људи стровалио у невољу, а планира и замену становништва Европе: умјесто хришћанских староседелаца тамо жели да насели муслиманске дошљаке. Ко се успротиви свим тим његовим намерама, њега у међународној јавности прозивају као лажова и клеветника.

Можда све те оптужбе против америчког берзанског шпекуланта, милијардера и филантропа мађарско-јеврејског порекла Џорџа Сороша уопште не би било вредно спомињати када би их ширили анонимни националисти по опскурним друштвеним мрежама. Али све су то цитати председника владе једне начелно демократске чланице Европске уније: мађарског премијера Виктора Орбана. А он никако није једини члан неке владе, нарочито на истоку ЕУ, од којег се могу чути такве изјаве. Па чак и данас, кад ове среде (12.8.) Сорош слави свој 90. рођендан.

Ђерђ Шварц, како се звао кад је рођен у Будимпешти 1930, још осамдесетих година прошлог века схватио је да није довољно само срушити комунистичке режиме Истока. Још је тежи задатак створити грађанско друштво које ће знати да цени и преноси вредности демократије – кроз образовање, јавни ангажман и промовисање вредности грађанског друштва. Тако је створена његова фондација „Отворено друштво“ у коју је прелио милијарде свог сопственог иметка. Али наравно да је таквим ангажманом стекао и непријатеље међу онима који су комунистичке симболе само желели да замене националистичким обележјима - и да наставе да воде исту политику као и у доба диктатуре.
Истина, лаж, свеједно...

Апсурдно је то што је један од мађарских младића којем је помогла фондација Џорџа Сороша помогла био и Виктор Орбан. Али баш зато је мађарски премијер још огорченији противник тог милијардера. Орбанови напади не престају ни данас: у Мађарској се управо води нека врста „анкете“ међу грађанима у којој им се нуде три могућа одговора. Наравно, само један је „прави“ – а постављено је питање о Сорошевој иницијативи да се државама погођенима пандемијом короне дâ временски неограничена позајмица. Али већ и само питање показује како ту иницијативу тумачи Орбанова странка: „Да ли одбијате план Џорџа Сороша да наша домовина на неодређено вријеме буде задужена?“ Одговор којим упитани доказује своју подобност наравно гласи да „одбија дужничко ропство које ће се протезати кроз генерације и вечито плаћање камата“.

Сороша непрестано клевећу, и то не само кроз погрешна тумачења, него и чистим лажима. Само један пример: чак две трећине упитаних Мађара мислило је да на парламентарним изборима 2018. Сорош наступа у Мађарској као кандидат – већ и због тога колико често га је Орбан спомињао у својој кампањи. Али таква некаква странка никад није постојала, нити је Сорошу икад пало на памет да се кандидује у Мађарској.

Оптужбе дакле не престају. Има ли у њима ипак и неке истине?

И то је оптужба против сина имућних јеврејских родитеља из Будимпеште која се чује и од Орбана. Породица Џорџа Сороша преживела је Холокауст захваљујући фалсификованим документима и кријући се од фашиста. Оптужбе неких мађарских медија да се „обогатио сарађујући с нацистима док су они отимали јеврејски иметак“ почивају на чињеници да се Сорош заиста неко време током рата представљао као кумче једног службеника министарства пољопривреде Хортијеве владе. Чини се тачном и тврдња да је тај службеник био надлежан и за евиденцију дела иметка који је био одузет Јеврејима.

Али Џорџ? Пре свега, он је 1944. имао 14 година и већ по томе је та оптужба апсурдна. Сорош је сам говорио о тим данима у једном интервјуу ТВ-станици ЦБС, али ништа није рекао о томе да је било како помагао наводном „куму“, већ се само сећао свог страха и жеље да преживи.

Џорџ Сорош је још пре пола века био шпекулант. Развио је читаву стратегију о вредносним папирима високог ризика – и многи фондови ће касније следити његов пример. А постао је заиста славан тек својом шпекулацијом против британске фунте, када је његова фирма за кратко време зарадила готово милијарду долара. Наравно да је та шпекулација била усмерена на штету привреде Велике Британије и неке тамошње фирме су због тога морале да прогласе стечај.

Али једино што је Сорош ту у ствари урадио јесте била његова процена да се влада у Лондону страшно прерачунала у процени вредности фунте према тада тек створеном „пакету“ Европског монетарног систерма (ЕМС), фиксног мењачког курса. „Кривац“ је у најбољем случају био пре свега британски министар финансија, а касније премијер Џон Мејџор. Али ни он није био једини који је довео до „Црне среде“, 16. септембра 1992, када више није било другог решења осим да се вредност фунте смањи – према америчком долару то је бити за чак 25 одсто у следећих пет недеља. Лондон је то скупо коштало – морао је да напусти ЕМС, али и Сорош би веома скупо морао да плати да је његова процена била погрешна. Али није. Штавише, управо је Сорош сада тај који се залаже за строга правила на тржишту вредносним папирима како се таква пропаст више не би догодила.

Критиковање Сороша као „ајкулу у свету финансија“ ту не стаје: тако се рецимо истиче да он склања свој новац у пореске оазе (тачно: у Холандске Антиле и на Девичанска острва, али то је било још крајем шездесетих – и апсурдно је за тако нешто оптуживати човека који је касније сопствене милијарде потрошио за бољитак друштава). Он је и правоснажно осуђен због шпекулација деоницама француске банке Сосијете женерал – али читава та оптужба се на крају свела на тврдњу да је располагао поверљивим подацима банке. Наравно: код шпекулација су информације злата вредне, али треба знати како да се оне пронађу и процене.

И ту је било реч само о отприлике два милиона долара, што је малтене безначајан износ у поређењу с оним што је препустио својој фондацији. Па и сам Сорош признаје: „Волим да зарађујем много новаца како би онда могао да га потрошим у добре сврхе.“
Сорошева „мрежа агената“

Још од осамдесетих је фондација „Отворено друштво“ доиста покренула читаву гомилу пројеката у изградњи демократског друштва, људских права, образовања и здравства. Наравно, почео је у својој родној Мађарској, али се његова делатност брзо проширила по читавом низу бивших социјалистичких земаља. Током свог постојања његова фондација у ту сврху је потрошила око 15 милијарди долара, али никад није постојала никаква „мрежа агената“. Одржавали су се састанци регионалних сарадника како би се размењивала искуства, али већ дуже времена је и сам Сорош схватио да активност на истоку Европе – на пример у Грузији – јесте свакако важна, али да се у наше доба на жалост мора радити на градњи институција демократског друштва и у самим Сједињеним Америчким Државама.

Када је пак реч о Мађарској, у тој земљи готово да више не постоји нека невладина организација која још увек потпуно зависи од фондације „Отворено друштво“. Али чак и кад би постојала, према важећим мађарским законима то није забрањено. Штавише: чак и међу невладиним организацијама се фондација „Отворено друштво“ сматра отвореном и транспарентном.
Сорошева „замена становништва Европе“

Виктор Орбан не оклева да избјеглице које су 2015. кренуле ка Европи прогласи за „Сорошев план“ да се Стари континент населио евентуално „податнијим“ муслиманским становништвом с Блиског истока уместо европских староседелаца. Једино што је Сорош заиста рекао била је то што је изразио да је као човек погођен судбинама тих људи – али и тиме што неке европске државе, као што је Мађарска, тврдоглаво одбијају да прихвате те мигранте. Сорош се заложио за праведну расподелу миграната међу чланицама ЕУ, али и њихов број је ограничио на милион годишње. Касније је и тај број смањио на 300.000. То би се тешко могло назвати „заменом становништва“ Европске уније која има отприлике 440 милиона становника. Штавише: и сам Сорош се заложио за бољу контролу граница Европске уније – а то је захтев који се редовно може чути и од Виктора Орбана.

Да ли је то разлог да тај мађарски националистички политичар – а таквих има и у Бугарској и у другим државама ЕУ – престане с нападима на Џорџа Сороша? Сасвим супротно од тога: за демонизацију тог филантропа очигледно могу да послуже и чисте лажи – само да би се опстало на власти.

(ДW)