Сјећање на "Олују" – кочијаш Ђуро из Радуча

Дуга, предуга, горка, неизвјесна, опасна и спасоносна колона српских избјеглица ишла је из Лике, Кордуна, Далмације, Крајине и других крајева,  бјежећи пред хрватском војно-полицијском акци јом „Олуја“ ка ријекама Сави и и Дрини, све до половине августа 1995. Године. Посљедњи су пролазили прогнаници у запрежним колима.

Република Српска 12.08.2020 | 21:13
Сјећање на "Олују" – кочијаш Ђуро из Радуча

Када је један народ, српски, кренуо из свог кршевитог завичаја у избјеглиштво прво су ишли они у аутомобилима, комбијима, камионима и другим возилима, онда су стизали препуни шлепери нејачи, стараца, жена – сиротиње у шлеперима, а за њима су наишли трактори. Они црвени по којима се препознавала тадашња пропала заједничка држава. На крају пристизале су запреге. Њима је требало највише времена да стигну у Србију. 

Коњи изнемогли, преморени, израњавани, неки и без потковица једва су вукли кола, гумерабе, како се за запрежна возила вели у том крају, ваљда што су умјести ранијих шинских точкова тада имале гумене, преуређене од аутомобила, мањих камиона и других возила...

И те гумерабе биле су пуне чељади – цијеле породице. Кочијаши су успут купили све што је дуж друге несерећне  „Петровачке цесте“ заостало, посустало, било изгубљено.

На излазу из Бијељине на челу једне кочијашке колоне је запрега Ђуре Глумца. У приколици, наткривеној најлоном спавају његови. 

 – Баја, ако ћеш према Рачи сједај поред мене? - позва нас овај кочоперни старац и начини мјесто поред себе на сицу.

 Двије-три ријечи упознавања и Ђуро поче своју тужну и опору причу. Праву јадиковку. 

 – Радуч ти је, земљаче, двадесет и пет колометара од Госпића, а од Медака је нешто мање. Отуда смо за Србију кренули прије десет дана... И све полако... Немам ни трактора, ни ауту, нити камиона. Имам моје коње. Ова моја запрега сав ми је и луксуз и имовина. Више ништа, осим ове чељади немам.

Потрпали смо се у гумерабу, па 'ајд у бјежанију... А, брате, колико је само у мом вијеку тај наш јадни и напећени народ овако бјежао?... Ни броја томе нема... И тако... Полако. Треба чувати ову марву. Није она јадна крива... А како и да је оставило када нам је она једини спас... Ако угину коњи, а било је тога, морали би пјешке. Дјеца и стари то не би могли издржати... А, помажу нам успут људи,. Нахранимо коње, одморимо, поткујемо, па опет бјежи... Успут пече сунце, лију кише, шиба вјетар усред љета... Е, да ми се само докопати Бачке. А и до ње има још много. 

Ђуро нема бич. А како да њиме удара своје дорате? Воли их као род рођени. Један коњ је мрки дорат, а други нешто свијетлије длаке. Оба имају китњасте и одњеговане гриве и репове. Ни ово изнуривање од Радуча до Семберије није много умањила њихову грациозност. 

Од њихових репова могле би се начинити струне уз које би се могло испјевати на стотине дирљивих и болних пјесама. И причати, такође, јер се успут могло видјети много невоља, страдања, гробова, чути плача и јаука... 

Пролазе возила ка Рачи, а асфалтом се чује уједначно ударање коњских потковица по врућем асфалту: цак, цак, цака-цак, цак, цака.цак...

Примиче се рача. Ђурин дешњак добро носи главу, чак и након пређених неколико стотина километара. Љевак, опет, затеже узду. 

– Ђа, доро, ђа добро моје – потакад Ђуро из Радуча повиче на коње. Чини то након што одбије два-три дима дувана, али не да их потјера брже, него из навике. Некако рођачки, топло и домаћински..
    Старац ћути. Тако и сва његова чељак у гумераби. Погео се напријед и гледа у коњска копита. Потковице добре. Синоћ су му у јдном селу код Брчког потковали коње. Зна да ће му у томе помоћи Сремци. Ићи ће сеоским путевима ка Фрушкој гори да избјегне густ саобраћај. Уз ауто-пут нема ни насеља, па тако ни било какве помоћи. 

 – Е, да ми је једном да се дочепам те Бачке – прекину старац ћутање... Замисли, баја, да се може из Медака, на крају свијета, коњима и гумерабом стићи до те Бачке, опет на другом крају свијета? Шта све чељаде може издржати... Али и животиња. То до сада нико није упамтио.

Одмор у Балатуну., Километар- два испред Раче, а пет километара прије моста на Сави. Ту ће и заноћити. На сигурном су. Људи прилазе и нуде помоћ Иза Ђуриних кола његове  комшије Жељко Стјеља, Перо Коњевић и Јанко Инисмо му упамтили презиме) тимаре своје преморене риђане. Балатунци отворили своје капије и невољници колима улазе у дворишта. Када се коњи одморе онда ће их, највјероватније пред поноћ добро напојити, па ујутру, за росе, кренути даље – у ту Бачку, како вели Ђуро Глумац. 

– Немојте помињати наша имена, али да  само и ми кажемо нешто о нашој невољи – веле нам двојица браће из околине Глине. Тек смо ушли у четврту деценију живота. Имали смо добро имање. Доста стоке – краве, овце, свиње, перад, коње... Све је, осим риђана, остало тамо. Одвезали смо стоку, отворили торове и оборе, па нека бар не гладују. Нисмо имали горива, па нам остадоше и трактори у шупама... Крећемо и  размишљам да ли да закјлучам кућу или да буде отворена? Одлучим да је закључам. Свеједно ће то све бити попаљено, па нека се бар напате да је откључају када дођу на мој праг, казује старији саговорник. Сви ће они у Бачку. Тамо имају родбину. 

Ујутру на улазу у Бијељину од Брчког из магле израња људска прилика. Води коње.
 – Ја сам Душан Гузијан из Гламоча – рече умјесто поздрава и упита - Колико још има до Дрине? Хоћу ја у Горњи Милановац.
 Објаснили смо му како да стигне до Дрине.

– Идем, брате, петнаестак дана пјешице од Гламоча. Издржали смо Видра, Цвитко и Златко, моји кобила, коњ и ждријебе... Издржало се. А како и не би? Човјеку је лакше, али коњима је теже. Чудом се чудим како је све ово подни Златко. Тек јадничак стигао на свијет, па крену на далек пут, каже Душан.

Сједе поред пута, а коњи пасу. Припали цигарету. Рекосмо му да ће га пријеко дочекати Мачвани, а касније и Шумадинци. Помоћи неће изостати.

Након овога смири се пут што са запада води ка ријекама Сави и Дрини. Још су неколико дана били закрчени они на другој страни ових ријека.

Протјерана је четвртина милиона Срба. Двадесет пет година касније мало се ко од њих врати на стара огњишта. 

(БН)

Коментари / 14

Оставите коментар
Name

Елиот

12.08.2020 19:40

Све сам их данима гледао како пролазе кроз Приједор. Мало помогнеш, бодриш их. У кући плачеш. Туга и данас остала!

ОДГОВОРИТЕ
Name

милош

12.08.2020 19:52

Туга да не може бити вечаЈадан ситни народ а све због БГ и плана сви срби у једној држави Објавили не објавили то је тако...Да нису узели оружје имали би културну аутономију свој језик школе .тамо гдје су вечина свог градоначелника локалну власт..ал.....

ОДГОВОРИТЕ
Name

Милоше

12.08.2020 20:15

Био је један Јован Рашковић који се залагао баш за ту аутономију, али га склоноше, док су подржавали једног Фикрета Абдића да изда сопствени народ... Какав цинизам! Фуј! И опет Бошњаци криви? Зашто? Зато што су муслимани!

Name

Директ

12.08.2020 20:25

Туђман је још прије рата обесправио Србе у Хрватској (избацио их из Устава Хрватске, са посла...), тако да и да су добили аутономију, Туђман то неби имплементирао, пошто тадашња политика Хрватске према Србима у Хрватској је била усмјерена против егзистенције Срба на подручју Хрватске.

Name

Тацно тако

12.08.2020 21:54

Милосе, јеси ли цуо за "ратни манифест"? То је узрок свега. Они су свој сопствени народ преварили, изиграли и оставили на цједилу.

Name

4дза млоса

13.08.2020 22:34

Зато сто сте поцели рат ,прво хрвати у Сијековцу онда ви ,мислите да је 91 е видимо се би клекните ми вас убијемо ко 41е,ма мало је Издајницка сада у РСу,глисиц ,Мектиц,Саровиц,

Name

Клептократија и квислинзи

12.08.2020 20:11

Свака вам цаст на прицама исприцаним на овакав нацин, хвала вам БН тв. А док је Србин бјезао багра је заједницке банке водила (Банqуе Францо Yугослав и Англо Yугослав банк, Тудјман-Милосевиц братија) ... а ти Србине и даље цути и трпи...

ОДГОВОРИТЕ
Name

Дзоо

13.08.2020 04:05

А ста би то трпио и сутио мора криви смо за све.Погледај овог јадног коцијаса он је беда није се снасао постен није опљацкао да би са трактором бегао!

Name

За Милоша

12.08.2020 20:15

Ниси ти доживио да одеш са Дедовине . Некад је паметније чутат него сол на рану неком стављат.

ОДГОВОРИТЕ
Name

Ре

12.08.2020 20:35

Ајде мало причај ми о томе. Гдје је твоја дједовину? Што је не сачува? Да ти Мило'с није крив?

Name

милош

12.08.2020 20:45

Не питаш се колико је народа отишло са своје дједовине из РС ?????

Name

ЗАШТО ЗАШТО

13.08.2020 06:52

СЕ НЕ ВРАТИТЕ НА СВОЈЕ, НИКО НЕ МОЖЕ ОДУЗЕТИ ВЛАСНИШТВО

Name

Прика

13.08.2020 06:24

Хрвати су знали ста хоце од самог поцетка.ја сам био у ЈНА 90.91 код сиска и петриње,тад нисам знао скоро ниста о национализму.нису могли оцима да нас виде,тацно си могао да процијенис ко су хрвати а ко срби.толико су мрзјели војску народну у којој је било свих нација наравно и хрвата.због цега.словенце неволе са босњацима као фол били заједно накрају заратисе и они.нападали спортисте.својатају видјеније србе муслимане, одбацују и своје ако нису њима по вољи.исељавање се радило систематски јос од 2 свјетског рата па се наставило кроз олују и бљесак.немозе се кривит један цовјек за то.они дрзаву праве 100 година и у то су укљуцене генерације које следе исти циљ.

ОДГОВОРИТЕ
Name

За ЗАШТО ЗАШтО

13.08.2020 08:02

Али може живот