Крајишки Срби: Од Книнског Косова до Бусија

До прије десетак година улице у насељу Бусије, у Земуну, носиле су редне бројеве, прва, друга, шеста нова, двадесета. А онда су у овом избегличком насељу насталом послије Олује улице почеле да се зову по писцима, свештеницима, сликарима, историчарима, политичарима.

Србија 04.08.2020 | 11:22

Срби из Хрватске живе и у Алтини, Батајници и Борчи, гдје се данас налази Улица Книнског Косова. Зашто је Симеон Кончаревић "пренио" Косово у Украјину и шта Србима из Хрватске данас значе улице које носе називе по личностима из завичаја?

Након што су у августу '95. прешли границу Хрватске, они који су тада били у колони најчешће нису знали одговор на једноставно питање - куда даље? Неки су касније живот наставили у Канади, Америци, Аустралији. Неки су наставили да живе у Републици Српској, многи су дошли у Србију.

Тридесет километара од Трга Републике у Београду, на голој ледини 1997. године, настало је ново насеље Бусије - Крајина на крају града, како је ово мјесто описао новинар Мирко Рудић, који је и сам стигао у Србију 1995.

Недуго након што је насеље настало, у њега се доселио Јован Вученовић. На столу држи капу, кубуру и камен из села Пољане код Книна.

"Једини остаци моје имовине, где су ми живели прађедови од 1395. године од кад постоји манастир Драговић. Некад је било наших преко 2.000 становника, данас имате у четири куће пет Срба", каже Вученовић.

Насеље Бусије је међу ријетким у Србији које зна тачан датум свог настанка. Бусије су рођене 23. јануара 1997. године, када је у Земунским новинама објављен конкурс за додјелу, односно куповину плацева. Могле су да их купе само избјеглице, највише из Хрватске, али и из Босне, касније и са Косова. Прве пријаве Општини Земун предате су 27. јануара 1997. Тако је ова сремска пољана између Ургиноваца и Батајнице почела да постаје насеље, насеље које је никло буквално на ледини.

"Овде је личило на ораницу, није било ни струје, није било ни воде, данас је ово можемо рећи урбано насеље, биће још боље кад нам буде прошао централни плиновод, имамо амбулатну, школу, фали нам месна заједница", прича Сретен Родић, поријеклом из села Дугопоље, на граници Босне и Хрватске.

Мјештани се присећају да су једни другима помагали око градње кућа. Донацијама из Норвешке изграђена је електромрежа, јавна расвјета засијала је 2004, сљедеће године уведена је аутобуска линија. Затим је изграђена црква Светих Ћирила и Методија. Онда су на ред дошли називи улица.

До пре 10-ак година улице у насељу Бусије носиле су редне бројеве, прва, друга, 20. улица. А онда су у овом насељу улице почеле да се зову по писцима и пјесницима, свештеницима, сликарима, историчарима, политичарима. Сви они били су важни са историју и културу Срба из Хрватске.

Светозар Данчуо се присјећа да је књига о Сави Мркаљу једна од ријетких ствари коју је поиео у Олуји. Послије '95. живио је у Борчи, па у Бусијама, данас живи на релацији Бусије-Чикаго. Комисији у Земуну предложио је 13 имена. По девет се данас зову улице у насељу Бусије. За сваку од личности Данчуо нуди барем по једну књигу.

"Тамо нам је остала територија, али део те историје са тим знаменитим личностима ми смо то настојали да овде донесемо да са њима живимо, да они са нама живе", каже Данчуо.

Од Королије до Симеона Кончаревића

Ко су те личности које представљају вијековну историју Срба у Хрватској, од војне крајине до пада Републике Српске Крајине? Можда је једна од најбољих особа за то питање, професор емеритус Филолошког факултета Душан Иванић, и сам поријеклом из околине Задра.

"То питање је јако занимљиво, јер одговара заправо једном стању српске културе до ког је дошло после изгона '95. а иначе је карактеристично за то стално расејавање Срба, где год су отишли, и на друге континенте, они су увек настојали да носе са собом сећање на завичај, и на значајне људе тог завичаја. Овај пример из овог новог насеља Бусије је врло карактеристичан јер је једна врста концентрације таквог односа. При томе је ту концентрисано памћење Срба у Далмацији и како се некад говорило у Горњој Крајини. Дакле Лика, Банија, Кордун."

Од 2008. године улица Нова 29. у Бусијама носи име по пјеснику Мирку Королији. Рођен у Кистањама 1886. године, на културној сцени Загреба, а касније и нове државе, постаје познат крајем 19. и почетком 20. вијека.

Углед Мирка Королије у својој средини, у Далмацији у Хрвасткој у време стварања нове државе био је очито велики, чим је његовом драмом "Зидање Скадра" отворено Народно казалиште у Загребу. "Зидањем Скадара" је заправо симболизована или алегоризована нова држава, и повјерење у будућност те државе. Многи су се преварили, па и Мирко Королија.

Поред Мирка Королије налази се улица Јована Монастерлије. Од времена Војне крајине Срби су служили као граничари у рату против Турака. Послије Велике сеобе Срба 1690. у Хабзбуршку монархију, Јован Монастерлија, именован је од стране цара Леополда за подвојводу и касније добија заповедништво над Петроварадинском тврђавом.

"Срби су се, ширећи се, мигрирајући по целом Балканском полуострву, нашли у сукобу између два велика света, и на западу Србима је додељена улога бранилаца европске цивилизације. Ратујући против Турака у колектвној свести је створен лик јунака, који оличава крајишке Србе, у тај профил уклапа се Јован Монастерлија", каже историчарка Софија Божић.

Попис Срба маршала у Аустроугарској војсци био би цела књига, али и то је дио историје Срба пречана. У Бусијама улицу има најпознатији од њих, Светозар Боројевић од Бојне, фелдмаршал аустроугарске војске, угарски племић са додатком "од Бојне".

Улице Ћанице Опачића и Адама Прибићевића

Ова средина помирила је нешто што многе средине у Србији нису. Најпознатије партизанско име са Кордуна Станка Опачића Ћаницу и једно од најпознатијих имена послератно емиграције Адама Прибићевића. Њих двојицу у Бусијама дели само једна улица.

Станко Опачић био је "народни трибун" и једна од најпопуларнијих личности Народноослободилачког покрета на Кордуну и Банији. Био је члан Главног штаба Хрватске, свједок свих одлука Авноја и Завноха, а послије рата функционер.

Међутим, он је јавно говорио о томе да су запостављени устанички крајеви, да нема довољно Срба у руководству, да се запоставља ћирилица, оптужен је да је ибеовац, послат је на Голи оток, кад је одслужио казну, вратио се на Кордун, Удба га је пратила, живио је на Кордуну до '91. гдје је морао да пређе у Србију, живео је у Шапцу до 1994.

Адам Прибићевић био је један од четворице браће чувене породице Прибићевић. Најпознатији Светозар, вођа Самосталне демократске странке. Милан у младости је аустријски официр, касније шеф тајне службе српске војске и неко ко је ушао на Косово 1912. године.

Адам Прибићевић, још као млад лежао је у затвору после Велеиздајничког процеса, гдје је оптужен за ширење великосрпске пропаганде, пропагирање ћирилице, вере, са намјером да се дио монархије отцијепи и припоји Краљевини Србији. У међуратном периоду живи на Косову и води организацију која се залаже и за сарадњу са комунистима. Да би крајем 1943. на Равној Гори пришао Драгољубу Михаиловићу.

"Он је био разочаран због совјетско-њемачког пакта, совјетског рата против Финске, због геноцида над Србима у НДХ он више није био за живот са Хрватима, и од Југословена постао је Србин. Био је монархиста, био је у конгресу у селу Ба, отишао је у Италију где је требало да Черчилу представи ствар Драже Михаиловића, међутим, Черчил је тада подржао Тита", наводи Софија Божић.

Они који су их предлагали за имена улица, кажу да су се руководили литерарним а не политичким разлозима. Ћаница Опачић био је сакупљач народног културног блага, а Адам Прибићевић писао је о селу.

Како су далматински Срби у Украјину донијели Косово

Насеље Бусије је комплетно избјегличко насеље. Али није једино. Осим њега, Срби из Хрватске населили су се у Земун, у насеље Алтина. У насељу живи више од 30.000 људи, а по неким процјенама чак 70 одсто чине људи који су дошли после '95. Такође, један део људи живи у Борчи, а од 2008. једна улица у насељу Мали Збег носи назив Улица Книнског Косова. Том улицом често пролази Денис Ћосић, поријеклом баш из Книнског, односно Далматинског Косова.

"Постоји и песма за Книнско Косово - два Косова има земља ова, за једно се знаде од давнина, а друго је Косово крај Книна", прича Денис Ћосић.

Послије Косовског боја и пада Српске Деспотовине, и међу Србима у Далмацији остало је сјећање на ту државу и на ту битку.

"Тај топоним се јавља у другој половини 12. века, али се везује тек за период 16. века када се Турска проширила на простор северне Далмације, где су Срби почели да се досељавају из Босне и са Косова, и тај простор их је подсећао на простор одакле су они дошли и они су за то дали тај назив Косово", објашњава Софија Божић.

Са Косовом и косовским митом на занимљив начин повезана је још једна личност. Улица у насељу Алтина носи име по Симеону Кончаревићу, епископу далматинском, важној личности 18. вијека.

"Кончаревић је једна од најважнијих личности у историји далматинских Срба, а могло би се рећи и СПЦ-а, јер он је први епископ потврђен од српског патријарха као епископ далматинских Срба, то је био разлог да га Млетачка Република прогна са својих простора, јер су настојали да СПЦ буде под католичком јурисдикцијом. Он је морао да напусти Далмацију, прешао је у личко селу Попине, међутим он се одлучио на радикалан потез, на селидбу у Русију. Не зна се која је то била група, али стотинак породица српских је отишло с њима, пренели су у Русију и мит о Косову", каже професор Филолошког факултета Душан Иванић.

Симеон Кончаревић 1758. дошао је са групом Срба, исељеника са далматинског Косова, у град у којем су већ живели српски граничари, али који ће од тада променити назив у Косово. Данас је то село Косивка или Косовка у Кировградској области у Украјини.

То су само неке од личности по којима улице у насељима Бусије, Мали Збег, Алтина, данас носе имена. Јован Вученовић, инжењер по струци, признаје да је за неке личности из историје Срба из Хрватске чуо тек кад је дошао у Србију. Ноћу је радио као обезбеђење и читао књиге које некад нису биле доступне.

"Учили смо за сељачку буну, Матија Губац који је дигао својих 10 сељака са вилама против Аустрогарске, али нико нама није споменуо буну Петра Јагодића Куриџе који је дигао 7.000 устаника у Далмацији против Млетачке Републике и кад је буна угушена, 40 година је одлежао у затвору у Италији и кад је ослепео, дошао је опет на подручје Далмације. Нису му дозволили да умре у свом селу, него је умро у Задру", прича Јован Вученовић.

Ко још заслужује улицу?

Професор Душан Иванић истиче да је свест, да је у српску културу потребно укључити све српске крајеве била развијена у 19. вијеку.

"Та свест је по мом мишљењу била увек жива, само можда ние била раширена, наравно да је дошло до извесног сузбијања тог знања после формирања ФНРЈ, јер су републике постепено почеле да репрезентују националност. Сви српски писци из Хрватске, одједном су постали хрватски, и Десница и Григор Витез, и низ других. Једноставно није постојала институција у Хрватској која би се бавила Србима, и то никада није надокнађено. Чак су и сами српски писци помало заборављали да припадају српском народу", сматра Иванић.

Има још простора у насељу Бусије, јер неке улице још имају називе први, други, трећи дио једне исте улице. Можда ће ускоро постојати Улица жртава кордунашког процеса, улица Љубана Једнака, Јована Радуловића, аутора дела Голубњача и Браћа по матери.

Бусије су данас насеље у којем се рађа 30 деце годишње, дакле цијели један разред, што је можда и највише у Србији. Од овог септембра требало би да почне да ради и основна школа, прва четири разреда. Светозар Данчуо, Јован Вученовић и његови пријатељи вољели би да се нешто зове и по Сави Мркаљу. Уз Вука Караџића, он је најзаслужнији за реформу ћирилице.

"Требало би да се зове школа зато што се ниједна образовна установа у Србији не зове по њему, а ми мислимо да заслужује", наводи Светозар Данчуо.

Данас на улазу у Бусије стоји споменик који се зове Отворена књига. Неки од људи који су те '95. дошли, кажу да би било лепо да постоји барем спомен соба у којој би била сва имена и фотографије жртава Олује. Желели би Крајишници да се више помаже завичајним удружењима која чувају културу и сјећање на њихов бивши крај, желели би да се улаже у спортове као што је лички вишебој и на пример боћање или балоте. Све то је пренијето у ове нове средине, које су, стицајем животних околности, морали да назову својима.

"Постоји доста активних завичајних друштава. То је неки покушај да се сачува памћење, јер сав ће се тај народ утопити у ову средину у којој живи, као што смо се ми утопили и није добро да пресечемо однос према прошлости, да заборавимо шта смо били и да почнемо од почетка. Тако да је то спајање традиција једно од кључних особина сваке нормалне здраве културе. Утолико се мени не свиђа ово мењање назива улица да бисмо се ослободили везе са некадашњим простором, тиме се иде за најгорим у нашој средини, и у другим срединама", сматра професор Душан Иванић.

Не могу ни цијеле Бусије, Плави хоризонти, Алтина или Мали Збег да збрину све личности важне да би се разумјела историја Срба из Хрватске. Те 1995. Срби из Хрватске донијели су и личности које су желели да задрже у колективном памћењу, да их наредне генерације не би заборавиле. Донијели су личности за које су желели да их и нова средина упозна. Те личности свједоче о једном народу, једном времену, свједоче и о томе каква врста историјског лома се десила те 1995. године.

(Радио-телевизија Србије)