Уставни суд Републике Српске претворен у Селманов суд?!

Уставни суд је колективна институција, а не Селманов суд у ком би господин Селман могао сам, прије осталих судија, да одлучује о захтјевима које сам поставио у мојој иницијативи.

Република Српска 22.05.2020 | 15:28

Пише: Милан Благојевић,редовни професор Уставног права

Осмог маја ове године предао сам Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјену уставности Уредбе са законском снагом о Фонду солидарности Републике Српске, коју је за вријеме пандемије вируса корона донијела предсједница Републике Српске.

У иницијативи сам затражио да се по њој одлучи у хитном поступку и да Уставни суд до доношења мериторне одлуке обустави од извршења наведену уредбу. 

Након тога, тачније 20. маја 2020. године, пријеподне за говорницом Народне скупштине Републике Српске премијер Радован Вишковић јавно ме прозвао и критиковао, при чему ми је било јасно да је то због мог јавног указивања на неуставност наведене Уредбе, као и пропусте актуелне власти у Српској да се у Службеном гласнику Републике Српске објаве прописи Републичког штаба за ванредне ситуације.

Е управо тог истог 20.5.2020. године донијет је акт предсједника Уставног суда РС, број У-27/20, којим ме обавјештава да је он као предсједник тог суда сам одлучио „да не одобри приоритетно рјешавање моје иницијативе, већ ће предмет бити узет у рад према хронолошком реду рјешавања предмета Уставног суда“.

При томе господин Џерард Селман не изнесе ниједан једини разлог о томе на основу чега је он себи дао право да сам одлучује о мом захтјеву, као што није навео ниједан разлог ни о томе због чега је одлучио „да не одобри приоритетно рјешавање моје иницијативе“.

О томе да је у акту господина Селмана изостало позивање на било који члан и пропис који му (не) даје право да се тако понаша, да и не говорим.

Овдје код нас ме више ништа не изненађује, па ни неправо у поступању господина Селмана на које желим јавно да укажем.

Наиме, Уставни суд Републике Српске има свој Пословник.

У члану 10. став 3.  Пословника јасно је прописано да на првом мјесту Суд (као скуп свих његових судија) може да одреди, с обзиром на природу предмета, да се по одређеном предмету хитно поступа. Дакле, јасна је интенција Пословника да Уставни суд, тј. све његове судије, примарно треба да одлуче да ли ће се приједлог или иницијатива за оцјену уставности разматрати по хитном поступку, а не да то чини предсједник суда сам.  

То је и разумљиво, јер је Уставни суд колективна институција, а не Селманов суд у ком би господин Селман могао сам, прије осталих судија, да одлучује о захтјевима које сам поставио у мојој иницијативи.

А ја сам, да поновим, не само затражио да Уставни суд утврди да је предметна Уредба о Фонду солидарности неуставна, већ и да је обустави од извршења до доношења судске одлуке, као и да тај суд одлучи о свему томе по хитном поступку.

О свим овим захтјевима примарно требају да одлуче  све судије тог суда, на шта јасно указује претходно наведени члан 10. став 3. Пословника Уставног суда РС. Све то јасно произлази и из члана 61. Закона о Уставном суду Републике Српске.

У ставу 1. тачка ђ) тог члана је тако јасно прописано да Суд (дакле, све судије, а не господин Селман сам) одлучује о свим питањима управљања поступком. Шта је него управљање поступком питање да ли ће се предмет водити по хитном поступку и да ли ће Суд обуставити од извршења пропис или други акт чија уставност је предмет његове оцјене.

Међутим, преко свега овога, и Закона и Пословника, је прешао господин Селман, просто ми одбрусивши у његовом акту од 20. маја 2020. године да је он сам одлучио да не одобри хитно рјешавање моје иницијативе. И тачка, нема даље, крај, каже господин Селман. 

Зато као човјек и грађанин Републике Српске хоћу да упутим јавну критику на овакво недопустиво понашање једног предсједника, и то ни мање ни више до Уставног суда Републике Српске.

И, наравно, када се господин Селман овако понаша на почетку судског поступка, јасна ми је и судбина моје иницијативе у цјелини. Хоћу рећи, бадава је сва аргументација коју сам у њој изложио, рекавши да Амандман ЦИX Устава Републике Српске јасно прописује да предсједник Републике Српске може да доноси уредбе са законском снагом само за вријеме ратног стања или ванредног стања које су прогласиле институције Босне и Херцеговине, а не и за вријеме ванредног стања које је прогласила Народна скупштина Републике Српске.

Како Парламент БиХ, као једино надлежан за проглашење ванредног стања које има у виду одредба Амандмана ЦИX, није прогласио ванредно стање, што је општепозната чињеница, очигледно је да не постоји уставни основ да предсједница Републике Српске доноси уредбе са законском снагом.

То су истовремено и разлози који тако јасно указују и на потребу хитног одлучивања од стране Уставног суда и обустављања од извршења ове Уредбе до доношења одлуке Уставног суда.

Најзад, ја сам мојом иницијативом желио да укажем не само на неуставност Уредбе о Фонду солидарности у претходно наведеном смислу, већ и на потребу да Република Српска што прије допуни свој Устав тако што ће прописати у њему да предсједник Републике доноси уредбе са законском снагом не само за вријеме ванредног стања које прогласе институције БиХ (како сада једино пише у Уставу), већ и за вријеме ванредног стања које прогласи Народна скупштина Републике Српске (што засада није прописано у Уставу Републике Српске).

Нажалост, ништа то неће вриједити, јер је из свега што претходно рекох јасно да то неће бити прихваћено у Уставном суду Републике Српске. 

(БН)