Селма и Владо, вјечна прича и вјечна пјесма

Због неостварених љубави у нашој литератури и музици настало је безброј прича и пјесама које су огрнуте ореолом вјечности. Те љубави биле су искрене и душевне, танкоћутне и милене, па су зато и казивања о њима антологијска, бесмртна и увијек свјежа. За наше вријеме, ипак, најпознатија таква прича је о Селми Бркић и новинару и књижевнику Влади Дијаку коју је Владо овјековјечио у пјесми „Селма“ којој се, у извођењу „Бијелог дугмета“, под називом „Селма не нагињи се кроз прозор“ некада дивила цијела Југославија.

Република Српска 10.05.2020 | 14:38

Иза свих тих неостварених љубави у нашем поднебљу, знаних и заборављених, остале су дирљиве и искрене приче и пјесме, свједоци сјенки минулих времена, догађаја, уздаха, жеља, трпљења и емоција скривених у самом епицентру интима њихових аутора, којима је једино било преостало да те своје велике и неостварене љубави преточе у стихове, у приповијетке, ноте, позоришне комаде...

Неостварене љубави, поред осталих, биле су између Вука Караџића и Руже Тодорове у Тршићу, Јована Дучића и Магдалене Николић Живановић у Бијељини, Алексе Шантића и Емине, али и Алексе и његове прве и несрећне љубави Анке Томлиновић у Мостару, Лазе Костића и Ленке Дунђерски, Енвера Шиљка и Фриде Лауфер, Јанка Веселиновића и Веле Нигринове у београдској Скадарлији, Драге Куђића и Марије Мачванке у семберским Поповима, Бранка Ћопића и Мале из Босанске Крупе, Томе Здравковића и плавокосе Славице из Травника...

Било је безброј неостварених љубави, често тугованки – у градовима али и у селима. Скоро на сваком мјесту Ове друге, непреболи жуљевитих сеоских руку, због разумљивих околнисти и начина живота у селима, заувијек су остале тајне, јер заљубљени нису смјели ни гласа пустит о њима. Углавном су то „приче бачене низ горку ријеку“, али ништа мање ватрене, заносне, недокучиве и устрептале од оних у градовима, међу господственим свијетом. 

Мирис вјечности има и неостварена љубав између заносне Зеничанке Селме Борић, која је послије Другог свијетског рата похађала гимназију у Сарајеву, и легендарног Владе Дијака, новинара некадашњег Радио-Сарајева, књижевника и хумористе. Догодила се, збила се, искрила је тајно и неисказано далеких четрдесетих година прошлог вијека. А онда је она возом и коферчетом отпутовала на факултет, али ту није крај Владином заносу. У ствари, ту је, на жељезничкој станици у Сарајеву још јаче заблистала и заувијек је постала легендарна. 

Владо је свој непребол, велико надахнуће и изгубљену љубав Селму преточио у истоимену пјесму, која је постала антологијска у књижевности, а вјероватно би и она  била заборављена за ширу јавност, па би је, евентуално, покаткад прочитао и поменуо само нек љубитељ  литературе, да је далеке 1974. године није легендарна група „Бијело дугме“ и од ње створила велики хит коме су се сви дивили у бившој Југославији. 

Сазнало се тада да Владина Селма заиста постоји, да је стварна, да није измишљена и да живи у Загребу - да се и она радо сјећа времена када је, како је испричала, да је, када је имала само шеснаест година година, упознала Владу Дијака. Он јој, сјећа се Селма, ништа никад није  говорио, нити јој изјавио љубав. Само ју је гледао.- видјело се да је био заљубљен у њу. 

Када је пошла на факултет 1949. године он јој је помогао да понесе кофер на станицу. Испратио ју је на воз, а прозор вагона поред кога је сјела био је разбијен, па јој је он добацио.
 - Селма, не нагињи се кроз прозор.

Након тог сусрета Владо је написао пјесму „Селма“, коју је много касније отпјевао Жељко Бебек.
Заувијек су се растали, а никад се нису ни пољубили. Ништа. А љубав је, ипак, била велика, чак преголема и јака до граница људске емотивне издржљивости.

– Ех, како је то било... Студент и вјечито путовање на релацији Сарајево – Зеница -  Загреб. И увијек ме јако боли када се сјетим те прошлости. Невјероватно је како се сјећам једног датума – шестог марта када сам се срела с Владом. Пратио ме је на воз и он ми је нашао мјесто у возу. Ја сам особа која не зна плакати, мало сам плакала у животу, а када се сјетим Владе, као да ми сузе крену на очи, сјећа се Селма Борић. Владо јој је већ сутрадан, седмог марта, писао први пут:

– Јуче шестог трећег када си ми дала оно коферче и цегер да их однесем на воз и да ти нађем мјесто, нећеш можда вјеровати, али сам и по том коферчету знао и да за мене он има неку вриједност и да га цијеним више него било какав кофер, писало је у писму на које Селма никад није одговорила, а Владо је наставио да јој и даље пише. 

– Ја цјеним да ћеш ми одговорити на ово писмо, али се немој ограничавати на такав одговор. Пиши ми да ли је икад за ово вријеме постојао један моменат када сам ја за те некад значио. Ти за мене значила све. Основно што је у мојим осјећањима данас јесте да ништа није тако горко као срећа која касно дође, завршио је то прво писмо, а те посљедње ријечи постале су Селмина судбина. 

– Увијек се сјећам тих дана које су код мене оставиле велики печат. Нешто за чим жалим. Некако осјећам да сам ја требала успоставити неку чвршћу везу са Владом. Кад је све то прошло схватила сам да сам га волила. А у току тога нисам била свјесна. Он је био један од најважнијих мушкараца у мом животу... Али, ето, данас више нећу путовати, осјећам се уморна, рекла је некада Селма.
Удала се у Загребу за другог. И Дијак се у Сарајеву оженио. Становао је изнад гласовите кафане „Сан“.

Селма је касније три пута била у Сарајеву и три пута су се срели. Тог трећег пута Владо је пио само ракију. Живио је посве боемски. Када се упокојио 1988. године она је била у Мостару код сестре љекарке. Хтјела је да му иде на сахрану али јој то сестра није дала. 

– Када је Владо умро некако је све то остало у прошлости и то ми је јако жао. А он је остао дио мога живота и младости, сјећа се Селма.

Са свих својих путовања Владо јој се јављао разгледницом. На крају је записивао: - Воли те Дијак Владо, што ракију пије радо“. Разгледницом се једино јављао Селми, а свима осталим обичном, простом и најјефтинијом поштанском дописницом – и увијек са легендарним својим поздраво - „Поздравља те Дијак Владо, што ракију пије радо“.

Селма Борић први пут је за пјесму сазнала, када јој је отац Аско, познати зенички љекар и хуманиста, послао изјечак из новина. А потом је и чула пјесму о себи у извођењу „Бијелог дугмета“. Када је на послу причала да је она баш та Селма из пјесме нико јој није вреовао, па је због тога ишла и директору на разговор.

Онда је у загребачкој дворани „Ватрослав Лисински“ 1975. Године „Бијело дугме“ имало наступт. Величанствен. У средини концерта Жељко Бебек је сишао међу публику и поздравио Селму Борић  - непребол Владе Дијака. Догађај као у правој бајци.

Владо Дијак је, осим незаборавне пјесме о својој неоствареној љубави, имао чудно чудни живот. Рођен је у Брезовом Пољу код Брчког, средњу школу је похађао у Бањалуци, усташе су га затварале у злогласну Црну кућу, а са седамнаест година прикључио се партизанима. Након ослобођења кратко је стидирао књижевност, јер је био заточеник Голог отока. Ипак, иза себе је оставио значајна дјела у литератури и у новинарству, али је упамћен  као велики боем и најзначајнији југословенских хумориста.

Забиљежене су бројне анегдоте из Владиног живота, а многе од њих објавио је и овај портал РТВ БН.

Селма Борић рођена је 1929. године у Зеници. Отац јој је био угледни љекар, а то јој је била и сестра Нура Марија. Након завршетка Грађевинског факултета у Загребу, запослила се у Скупштини овога града. Књиженост је и њој била преокупација, али се не зна да ли је икад који напис, стих или причу посветила својој неуспјелој љубави са Владом? Ћутала је. Носила је свој терет. Упркос што је била славна живот је није мазио.

И још ово. Лично. Не могу прећутати. Као аутор овога написа желим поменути:
 
Владо Дијак био је мој старији колега. Узор. Селму Борић је испраћао на факултет у Загреб 1949. године када сам се ја родио у Зеници. Људовао сам и друговао са Владом низ година. О њему сам много знао и писао и снимао сам га за радио. Читао сам и његову пјесму „Селма“, мислећи да је то само још једна у низу његових лирских творевина, али и слушао њену верзију „Бијелог дугмета“. Владо никад није причао о свом непреболу Селми. Бар не када је долазио у Зворник из кога сам ја био дугогодишњи дописник Радио-Сарајева.

Тек када је Жељко Бебек објелоданио да је срео Селму у Загребу и да постоји жена која је инспирисала Владу да напише најљепшу љубавну пјесму, и рекао да је сторено велико и нераскидиво пријатељство између њега и Селме, сазнао сам за неостварену велику љубав мога старијег легендарног колеге.

Иначе, гдје год би из Сарајева пошао, осим у Херцеговину, Владини путеви до одредишта на све четири стране свијета, водили су преко Зворника. Остајао би у овом граду на Дрини зеленики неколико дана са нама колегама, а онда нам је слао дописнице, оне јефтине, окер и храпавог папира који је личио на картон, са потписом по коме је упамћен: „Поздравља вас Дијак Владо, што ракију пије радо“.

Нама, његовим пријатељима, колегама и поштоваоцима остаје завјет да приповиједамо о њему и о Селми и о њиховој неоствареној љубави.

Ово је мој дуг према славном колеги, боему, људини и великом човјеку Влади Дијаку, само још једна плочица о сјајном мозаику који се зове Селма и Владо, а све то у настојању да се не забораве ово двоје душевних бића и њихова неостварена љубав. Била једном љубав једна.

Аутор: Тихомир Несторовић