Емотивна исповјест мајке Луке Јовића

У трећој епизоди серијала „Мајке шампиони” који се приказује на ТВ Арена спорт, емотивну исповест испричала је Светлана Јовић, мајка Луке Јовића, фудбалера Реал Мадрида и репрезентације Србије.

Забава 06.05.2020 | 22:41

Лука Јовић је рођен 23. децембра 1997. у Бијељини у Републици Српској. Од немирног дечака нико није очекивао да стигне до Реал Мадрида.

- Свака мајка се сећа дана када је родила своје дете. Наравно да је то најпречи дан у животу сваке мајке и ја се сећам Лукиног рођења као да је то јуче било, а било је богами, већ пре 22 године. Жеље су ми се испуниле јер сам имала ћерку, па се родио дечак. У то време је већ могло да се зна којег ће пола бити дете, али ја нисам желела да знам док се није родио – почела је причу за емисију „Мајке шампиони” Светлана Јовић.

Објаснила је како је њен мезимац добио име.

- Код нас у крају, постоји традиција да деца носе име по деди или баби, па је тако Лука добио име по свом деди.

Као мали, Јовић је био веома несташно и неустрашиво дете, али мајка никада није ни помислила да ће њен син израсти у фудбалског аса.

- Када добијете дете, желите све најбоље за њега. Желите да се роди здрав, да буде срећан и успешан у ономе чиме се бави. Да му све иде од руке. Нико никада не помисли играће у Реалу и биће велика фудбалска звезда. Док је био мали стварно нисам размишљала о томе. Било ми је битно да израсте у доброг човека, а сада чиме ће се бавити, о тиме док је био дете нисам размишљала.

Причајући о најранијем детињству фудбалера Реала, Светлана је казала:

- Био је јако несташан. Није га држало место и увек је био у покрету. Увек! И у току ноћи је немирно спавао, а да не причам преко дана док је био будан. Увек је морало нешто да се дешава. Није имао неке играчке којима је желео да се игра, као што се деца играју камионима, већ само лопта. Ако нема лопте, онда се скину чарапе, смотају се и игра се са њима.

У дечаку који шутира импровизовану лопту од чарапа, отац Милан је први приметио фудбалски таленат.

- Можда је Милан први приметио да Лука зна више са лоптом од деце у његовом узрасту. Уписао га је у школу фудбала и то је онда тако кренуло.

Када је почео да тренира, најважнија споредна ствар у животу, за Луку је постала главна. Није га интересовало ништа осим фудбала.

- Није волео да учи, није волео књигу, мада је био јако бистар и могао је. Сабирање и одузимање је научио гледајући утакмице. Гледа меч и каже 45. минут је у току, има још 45 минута до краја. Он је то тако лагано решавао. Увек је био врло добар ђак, али није никада волео да учи. И онда када ја сматрам да треба прво да уради домаћи, кажем му да не може да иде на игралиште. Али он се онда снађе, уђе у кућу и позове оца, па му каже: „Мени мама не да на игралиште, да ли могу ја да дођем?“ Отац незнајући да он треба прво нешто да уради за школу, каже му да дође. И онда он изађе на илицу и виче: „Мама ја идем, тата ми је дозволио!“

На питање какав је однос имала са Луком док је био тинејџер, Светлана је казала:

- Никада није крио ако се нешто десило у школи или тако нешто. Имали смо фин однос, увек смо причали, увек је могао да ми каже све што га мучи. Е, сада колико је говорио... Мислим да је док је био дечак био привржен и кући и породици. И сада је, али сада је човек који има своје дете које треба да васпитава.

Осим Луке, Светлана и Милан Јовић, имају још једно дете, ћерку Милијану. Она се у детињству изборила са леукемијом, али њена болест утицала је на све чланове породице.

- Та њена борба и то колико је она била јака у свему томе и како је она подносила све то шта јој се дешавало, све нас је очврсло. Ми смо били одрасли људи који су сазрели, али она је сазрела раније, Лука је стицајем околности сазрео раније. Морао је да сазри са пет година и да се суочи са неким стварима с којима деца не би требало да се суочавају уопште. Живот је то, дешава се све и свашта. Док се не деси некоме у околини, ми ни не знамо шта се дешава. Ја нисам била ни знала да деца могу да оболе од тако нечега. А онда се деси.

Док је Светлана са Милијаном морала да буде у болници због опаке болести, Лука је био код куће.

- Остао је са дедом и бабом која је исто била болесна у том периоду, са татом који је морао да долази код нас, а морао је и бабу да вози доктору. И Луки се живот окренуо за 180 степени у том тренутку. Због тога мислим да је цео тај период на њега деловао као нека мотивација јер је он негде знао да је она јако болесна. Није он у тим годинама могао тачно да зна шта је, али је знао да је у болнииц данима, да не долази кући, да је изгубила косу, па је кроз то очврснуо много пре него што би било да је ситуација била другачија.

Лука је имао девет година када је почео да игра за Звезду и због тога је у раном детињству морао да оде од куће.

-Много ми је требало да се навикнем на то да ће он да оде у Београд. И негде сам годину дана тражила да то оставе за следећу годину јер ми је било тешко да се навикнем на идеју да ће тако мали да оде од куће. Али сам онда схватила да за годину дана неће бити прилике да он оде, да ће се можда неке ствари променити, а он је јако желео. Имала сам неколико месеци да се психолошки припремим да ће он отићи, а када је отишао онда сам гледала да будем јака за обоје јер није била сврха довести га у Београд, поздравити се са њим и плакати, па да њему буде још теже.

Мајка је са сетом у гласу говорила о томе како је изгледао период после Лукиног одласка у Београд.

- Наравно да смо се чули сваки дан и да смо причали, али нисам никада помислила да ће нешто да му се деси. Ја сам помислила: „Он је отишао тамо да игра фудбал, ако успе, успе, а ако не, Боже мој, то је моје дете.” Небитно је шта ће да се деси, било ми је битно да он има нашу подршку и да оствари жеље и циљеве. Ако је желео да игра фудбал, да дође до Црвене звезде, да иде још даље, ми били ту да му помогнемо да се та жеља оствари.

Е, сада, ако се не оствари, Боже мој! Покушао је! Нисам желела да он некад каже: „Можда би ми било боље у животу да су ме родитељи пустили тада.” Просто нека све иде својим током. А нешто да сам размишљала сада... Нисам. Наравно, увек сам му причала да води рачуна о себи, и да се чува. Има она изрека стара, ко се чува њега и Бог чува. Говорила сам му тада да је још млад, да још у животу није прошао све, да није стекао животно искуство које имају људи са 50 или 60 година. Тада ћеш вероватно схватити што ти ја све ово говорим. Било ми је тешко, али увек сам се трудила да то не показујем пред њим.

Застала је ту, па је са осмехом наставила:

- Да имам једно дете и да кажу да је већи таленат од Луке, питање је да ли бих се сложила да прођем све кроз шта сам прошла јер ипак је тешко.

Било је тешко мами Луке Јовића да прихвати да је далеко од сина, али...

- Сваки дан зовеш, питаш како је, шта ради и он ће да каже да је добро, али да ли је добро. Остала сам га жељна јер је он много мали отишао од куће. Све се сводило на то да дођете викендом да га видите, па не могу да дођем сваки викенд, и нисам проводила довољно времена са њим да му кажем све што хоћу. Просто, само да га се нагледам. Ту је остао жал у мојој души зато што сам га остала жељна.

Од најранијег детињства, Лука је показивао апсолутну посвећеност фудбалу. Пред собом је имао циљ и није одустајао од њега.

- Дешавало се да су биле утакмице у осам ујутру и он мора да устане у четири сата да би стигао из Бијељине за Београд. Како бих га пипнула и рекла: „Сине, време је да устајеш, идеш на утакмицу!“, он би већ био будан. Знао је да има меч и ништа му није било тешко. Било је ситуација када је био снег нападао и до пола метра, али није одустајао. Отац је увек ишао са њим, па је било ситуација да ни грталица није прошла да очисти снег, а они морају да прођу да би стигли. Било је ситуација када буквално стављате главу у торбу да бисте стигли до утакмице. Дешавало се да су се људи питали како су дошли по тако великом снегу на утакмицу. Као мали је желео да постане фудбалер и ништа му за тај фудбал никада није било тешко. Све је прегурао како треба.

Занимљиво, Лука док је био дете, није волео да га мајка гледа на мечевима.

- Искрено, тек сам почела да долазим да гледам када је био у кадетима и касније када је прешао у први тим када год су играли на Маракани, гледали смо. И сада када гледамо утакмицу, ја сам фокусирана само на њега, па ако има реприза, онда ја тада гледам меч у целини. Овако сам фокусирана на њега и пратим њега. Ваљда је то јаче од мене. Увек се надам и желим да он одигра добро и да постигне гол, али ако се не деси Боже мој. Свесна сам да је он тај који највише жели да одигра добро, који највише жели да се избори за минутажу, који највише жели голове. Увек има моју подршку и увек му кажем: „Сине, све је било добро, живот тече даље. Ниси дао гол у овој утакмици, има следећа.”

Када је прешао у први тим Црвене звезде, чести су били сукоби са тренером Грофом Божовићем.

- Многе ствари и нису тачне, и просто мајка сам, па браним своје дете. Нормално, сваки тренер има своје погледе. Лука је тада док је играо у Звезди, имао шест-седам килограма мање него сада, тако да уопште нисам сматрала да има проблема са килажом. Да ли је добро да једе у пекари или није, то је опет нешто друго, али био је сам у Београду и некад ако је скренуо у ту пекару да нешто поједе, просто људски је.

Прерано је Јовић отишао из Звезде у којој није оставио дубљи траг. После проблема у Бенфици и експлозије у Франкфурту, прелази у највећи клуб на свету, Реал Мадрид.

- Гледала сам људе око себе који су били више еуфорични од мене, па сам се питала шта се дешава. Било ми је драго и била сам срећна што је потписао за Реал. Питала сам и њега шта он жели, да ли је то његова жеља. Он је тај који је одлучивао где жели да игра, да ли је то Реал, да ли да остане у Франфурту, али била сам јако срећна. Није постојало ништа веће што бих пожелела за њега с обзиром да се бави послом којим се бави. Знали смо да се преговара данима и он нам је рекао да је званично све и да иде на промоцију.

На питање да ли се икада забринула за судбину сина, казала је:

- Не! Да не испадне сада да се ја не бринем за њега, далеко било. Али осим те ситуације са повредом када нисмо знали шта се дешава и када смо свашта помислили, није било других проблема. Било је све ОК.

Мајка често иде у Мадрид код сина.

- Увек је неко са њим у Шпанији, нема шансе да буде сам. Увек има некога и искрено сматрам да је то добро. Јер када сте срећни треба да имате некога са ким ћете поделити ту срећу, а исто тако и када си нервозан да можеш некоме да дођеш и да кажеш: „Еј, бре, то ми се није допало!” или „није ми добро”. Идемо често, не можемо да се преселимо да будемо стално са њим, али увек када можемо одемо, супруг, ја, сестра му. Мислим да је због тога добро што је стално неко са њим.

Јовић је често на мети удара јавности. Да ли због игара у дресу Реал Мадрида или због бурног приватног живота.

- Није лако чути када неко стално критикује ваше дете ни у ком погледу. Можда сам ја некада и пристрасна, па сматрам да не треба некада нешто да се каже, а понекад треба. Тешко је читати сваки дан у новинама, слушати различите коментаре, али трудим се да схватим да је његов живот такав и да ће тога увек бити. Он се просто издвојио у тој генерацији као неко ко је успео, тако да је вероватно и јавности занимљиво да се прича о њему. Људи су такви, све коментаришу, а наравно да мени то смета и да ми је увек тешко.

Али...

- Живот је пред њим, показаће се шта је било добро, а шта не. Он се цео свој живот доказује и увек мора да се бори да заслужи место које жели. Од његове дванаесте године је тако.

Лука је репрезентативац Србије, али је после понашања на последњем окупљању дошао у сукоб са селектором Тумбаковићем. Тај неспоразум су касније њих двојица решила.

- Играње за репрезентацију је нешто посебно и мали број играча има ту привилегију да игра за дрес са државним грбом. И тада сам јако поносна, али сам поносна и када игра за Реал јер и у њему мали број играча добије шансу да се докаже.

Мајка истиче да га је највише било страх када је имао представљање у Реалу. Наиме, обичај је да се нови„краљевић” представи публици на тренингу демонстрирајући им фудбалске мајсторије.

- И њега је био највише страх овога дела и како ће се снаћи, али прошло је супер и ја мислим да је ово стварно привилегија малог броја људи. Не могу да вам објасним како сам се осећала и колико сам била поносна и срећна док сам седела код куће и гледала представљање. Многи су ме питали како сам то издржала, али то је заиста много леп осећај и тренутак када је човек стварно поносан на своје дете и на то шта је оно постигло кренувши из једног малог села за које свет никада није чуо и он увек каже да је он дете из села које се зове Батар и да зна одакле су му корени. Јако сам срећна.

Јовић има сина Давида из везе петогодишње везе са Анђелом Маниташевић који живи са мајком. Са садашњом девојком Софијом Милошевић чека друго дете, а њихова веза је на мети таблоида.

- Љубав према унуцима је нешто специфично. Док су људи говорили да се унуци воле више него своја деца ја сам се чудила. Не кажем ја да се воли више, јер према свом детету имате већу одговорност и зато му браните нешто, а унуке само волите. Баке и деке су ту да унуке воле, а мама и тата нека их васпитавају. Све што Луку нисам дозвољавала, Давиду дозвољавам.

Истакла је да се њен син добро снашао у најважнијој животној улози.

- Зна да се поигра са њим, стицајем околности Давид не одраста са њим стално, али био је већ три пута код њега у Мадриду. Када Лука дође у Београд обавезно га узме да буде код њега. Снашао се. Увек је говорио да му је жеља да се оствари млад као отац тако да... Тако је желео и нека је дете живо и здраво, ја сам пресрећна што га има.

О вези свог сина са манекенком Софијом Милошевић, мајка Светлана је казала:

- Као и сваки млади човек има право на свој приватан живот, да бира себи партнера кога он жели и просто не видим потребу других људи да коментаришу. Ја сам себи бирала шта сам хтела, он себи бира, свако себи бира оно што жели и свако после живи са тим. Значи, неко са стране, и неко ко га не зна, не видим потребу да га толико коментаришу и да се толико прича о томе. Он је ту да изабере себи кога хоће, жели и ко му у том моменту одговара. Ја као мајка, кога год он у животу да одабере, ја ћу прихватити, то је његов избор. Ја њега волим и волећу сваку која је са њим. Е, сада, време носи своје, шта ће се десити, нико од нас не зна, али мало ми је то превише. Просто му не дају да дише, а то њему ствара додатни притисак. Сигурно му смета, али он је свестан да то тако иде, да то тако функционише.

Мајка Светлана сматра да њеног сина успех није променио.

-Остао је на земљи, јако је добар човек што је негде најбитније. Зна да разликује да добро од лошег, да зна шта је добро у сваком моменту и да ме неко пита да бирам између тога да Лука буде још успешнији, а да крене лошим путем као човек, ја увек бирам да буде човек.

За крај...

- Понекад седим код куће и размишљам о њему, па схватим колико га дуго нисам видела, колико сам га се пожелела, колико ми недостаје, па онда почнем да плачем. Деси се неки моменат када размишљам где је, колико га нисам видела, па помислим а када ћу га тек видети. Време брзо пролази, али кад помислим да будем код њега, и одем кући, па ја док стигнем до куће ја га се пожелим. Увек сам поносна на њега. Увек је био посебан, волео да се смеје, када се он смеје, сви се смеју, кад он плаче, сви могу да плачу. Увек сам била јако поносна на њега... Оно што се пропустило не може да се надокнади, то је прошло. Другачије је бити са својим дететом са 12 година, а другачије када он буде имао 32 или 40 година. Надам се, када буде завршио каријеру да ћемо много више времена проводито заједно и да ћемо имати више времена за разговор него што смо то имали док је био млад. То што сам пропустила, то се не може надокнадити. То је прошло. Само да он буде жив, здрав и срећан.

(Блиц)