Вакцина је могла бити доступна,али није било користи за фармацију

Прича почиње једног хладног јутра у фебруару 2018 године, када се у сједишту Свјетске здравствене организације у Женеви окупила група од 30 најбољих свјетских микробиолога, зоолога и стручњака за јавно здравље како би направили списак најопаснијих вируса на планети, за које не постоји лијек или вакцина, преноси Нова.рс.

Свијет 29.04.2020 | 07:10

Неw Yорк Тимес је објавио опширну анализу борбе научника против пандемије из које се могу извући три основна закључка.

Први је позитиван и охрабрујући: Армија научника неуморно ради како би пронашла лијек за цовид-19.

Други је веома негативан и готово паничан: Човјечанству пријети неслућен број опасности попут актуелне, са можда још разорнијим посљедицама.

Трећи закључак их сублимира: Рјешење за пандемију коронавируса већ је могло бити пронађено, али то једноставно – није било исплативо.

Прича почиње једног хладног јутра у фебруару 2018 године, када се у сједишту Свјетске здравствене организације у Женеви окупила група од 30 најбољих свјетских микробиолога, зоолога и стручњака за јавно здравље како би направили списак најопаснијих вируса на планети, за које не постоји лијек или вакцина, преноси Нова.рс.

Дошло се до консензуса:

Уз све раширеније путовање с краја на крај Земље и уз све веће продирање цивилизације у до сад дивље просторе, постало је практично неизбјежно да заразе које су до сад биле локалног карактера (попут САРС-а и Еболе) постану глобалне катастрофе.

На коначном списку на којем су били и САРС и МЕРС, нашало се и нешто што је означено мистериозним именом „Болест X“. Ријеч је заједничком имену за све непознате патогене који би тек требало да се појаве. Петер Дасак, директор Ецо Хеалтх Аллианце организације за спречавање пандемија и предсједавајући Форума за микробиолошке пријетње америчке Академије наука, каже за Неw Yорк Тимес да је ковид-19 управо болест какву су они имали на уму када су говорили о Болести X. Ријеч је о новом, веома заразном коронавирусу са високом стопом смртности и без постојеће превенције или лијечења.

Према Дасаковим ријечима, превенција је била могућа, али су владе најмоћнијих земаља сматрале да је она прескупа, а највеће свјетске фармацеутске компаније на њима нису могле ништа да зараде. WХО, с друге стране, није имала довољно новца ни моћи да наметне глобалну сарадњу која је неопходна како би превенција била успјешна.

Дасак тврди да су пропуштени сви позиви на узбуну: Ебола, МЕРС, Зика…У вријеме када медицина биљежи запањујући технолошки напредак (компјутерска хирургија, имунотерапије, примјена вјештачке интелигенције…), како је могуће да је цијели свијет у пандемији коронавируса остао тако немоћан?

Један од одговора могао је да се чује на подкасту “Тхис Wеек Ин Вирологy“ у којем је инфектолог Марк Денисон са Универзитета Вандербилт представио панвирусни лијек ремдесивир, на којем је радио са својим тимом. Овај лијек могао би да се примијени на широком спектру вирусних фамилија, па би њиме могле да се лијече Ебола, грип, коронавирус, као и хепатитис Ц, али је њихово развијање далеко сложеније и скупље.

Водитељ подкаста Винцент Рацаниелло дошао је до поражавајућег закључка: „Овакав лијек смо могли одавно да имамо, још од појаве САРС-а 2003. године. Тако бисмо укротили епидемију у Кини и прије него што се раширила. А једини разлог зашто се то није десило је тај што није било довољно финансијске подршке“.

Лијека нема јер је – неисплатив

Сада се отвара простор за развој моћних панвирусних вакцина, попут иРНК вакцина, која експлоатише РНК преносиоца како би се покренуо имунолошки одговор организма на вирус. Предности ове вакцине су огромне, јер може брзо да се направи (мјесец дана умјесто шест) и то у огромним количинама (милијарде доза, насупрот 100.000, колико је било потребно за епидемију Еболе). Вакцине иРНК још увијек нису добиле дозволу америчких регулатора, али је готово извјесно да ће ковид-19 то промијенити.

Рацаниелло закључује да је главна препрека у развоју панвирусних лијекова од почетка то што нико није био спреман да плати за њихов развој. За фармацеутске компаније, ове вакцине су просто лош бизнис модел: Мораш да потрошиш милионе долара за ињекцију коју ће људи користити једном годишње у најбољем случају, а у годинама у којима нема никаквих зараза ни толико.

И развој панвирусних лијекова је подјенако неисплатив. Лијечење траје кратко, најчешће само неколико седмица, док код хроничних болести попут дијабетеса и повишеног крвног притиска пацијенти узимају и по неколико таблета дневно, па тако годинама. Тако се компанији „Гилеад“ десило да им вриједност акција на берзи падну након што су произвели револуционарни лијек за хепатитис Ц: Терапија је потпуно излијечила пацијенте, па се потражња на тржишту рапидно смањила, а компанија је на крају била у губицима.

Слично размишљају и државе.

„Сјећате се кад је Обама дао пет милијарди долара Западној Африци за борбу против Еболе, а америчка војска се искрцала да би ријешила проблем? То је био херојски чин. Колико је херојски, три године прије Еболе рећи: Финансират ћемо огромни програм помоћи Западној Африци да би сиромашне земље могле да се припреме за случај епидемије?’ Сви би му се смијали, објашњава Дасак.

У тај брисан простор затим су ушле непрофитне организације попут Фондације Гатес која је финансирала глобалну борбу против ХИВ-а, туберкулозе и маларије. Међу такве организације спада и ЦЕПИ (Коалиција за иновације у случају епидемије), која је основана 2017. са идејом да координише и финансира развој нових вакцина за болести које би могле да доведу до пандемије.

ЦЕПИ повезује ауторе најнапреднијих научних истраживања у овој области са фармацеутском индустријом и државним ресурсима, како би се издвојили низови „кандидата за вакцине“ кроз почетна клиничка испитивања. Циљ је да се створе залихе могућих лијекова за познате коронавирусе, хеморагичне грознице и друге глобалне пријетње који би брзо могли да уђу у производњу у случају пандемије.

Фондацији Гатес и ЦЕПИ-ју требало би додати и АД3Ц државни унивезитетски колектив настао 2014. у САД, са циљем развоја лијекова за грип, флавивирусе (међу којима је вирус Западног Нила), коронавирусе и алфавирусе. АД3Ц такођер сарађује с фармацетским компанијама, па је тако компанија Гилеад развој ремдесивира препустила научницима са Универзитета Вандербилт и Универзитета Сјеверне Каролине.

Свијету пријете милиони опасних вируса

Стручњак за пандемије са Универзитета Јохнс Хопкинс Амесх Адаља каже да је управо овај приступ кључан у мјесецима и годинама након пандемије ковид-19.

Упркос овим напорима, ми заправо веома мало знамо о свим вирусним пријетњама којима је човјечанство изложено. Вируси чине двије трећине свих новооткривених хуманих патогена, много више него бактерије и гљивице. Током еволуције, људи су толико били изложени разним вирусима, да око 8 посто људског генома чине ретровирусне секвенце ДНК, често на нашу добробит. Примјера ради, сматра се да је за развој људске плаценте одговоран један древни вирус.

Ту су, међутим, и најопаснији вируси, који прелазе са животиња на људе, што је случај са ковидом-19. То се десило, између осталог, због тога што је болест нова, па наш имуни систем није ни имао шансу да створи антитијела. Други фактор је то што непознати вируси често наше имунолошке системе преоптерећују, што може да доведе и до смртног исхода.

Ево у чему је главни проблем: На свијету постоје дословно милиони вируса које би требало анализирати. Према једном научном раду који је недавно објављен, на свијету има око 1,6 милиона потенцијално зоонозичних вируса. Само један посто је до сада идентификовано.

Грип и коронавируси су већ познати извори пандемије, али далеко од тога да су једини; ту су и вируси Нипа и Хендра, који потичу са слијепих мишева; Марбург је смртоносна грозница налик Еболи, али за коју нема вакцине или лијека…

Један од аргумената против оваквих истраживања био је да је ризик од пандемије од појединачних вируса мали. Већина вируса једноставно није у стању да „скочи“ са животиња на људе, а и када успију, нису у стању да се реплицирају на нивоу који може да постане опасан за људе или да се преноси са човјека на човјека. Проблем настаје, напомиње Дасак, када се шанса од 10 милиона према један помножи са укупним бројем људско-животињских контаката: Вјероватноћа преношења одједном постаје неупоредиво већа.

Према његовим ријечима, лако је отписати могућност преноса као малу. Примјера ради, ХИВ је првобитно био присутан код примата, а на људе је током једног вијека пренијет укупно 10 пута; сваки пут, вирус је брзо умирао – све док једном није.

Запањујуће откриће из Кине

Дасак је недавно путовао у руралне дијелове кинеске провинције Јунан, како би дошао до поузданије процјене о томе који вируси би могли бити нова пријетња човјечанству. Тамо је прегледао узорке крви локалног становништва у потрази за антитијелима, који показују колико су често били изложени коронавирусима. Открио је да је чак три посто укупне популације било изложено коронавирусу, што је био доказ да вирус прелази са животиња на људе невјероватном брзином и учесталошћу, до мјере да је то постало дио свакодневице у руралној Кини.

У пракси, то значи да између милион и седам милиона људи у Југуисточној Азији запати коронавирус сваке године. Код већине њих, то не изазива болест, па је могуће да неке раније епидемије нису ни регистроване, или да су смртни случајеви приписивани грипу.

„Али, ово је огроман постотак преласка вируса. Није тешко замислити да једна од тих инфекција само мало мутира и постане ковид-19“, упозорава Дасак.

Праћење ових вируса мукотрпан је посао. Још од САРС-а зна се да су слијепи мишеви главни преносиоци али њих није лако пратити и хватати. У Америци, неке врсте опасних хантавируса преносе мишеви, које људи могу да добију док рецимо чисте подруме и гараже. Тај вирус још увијек не прелази с човјека на човјека, али научнике мучи питање: Шта ако вирус мутира и то постане могуће? Нимало не охрабрује чињеница да једва да постоје истраживања о мишевима као преносиоцима вируса.

Програм америчке владе ПРЕДИЦТ је методом биолошког надзора током 10 година дошао до цифре од више од 1.000 нових потенцијалних вируса који могу да пређу са животиње на човјека.

Шишмиши, који носе и по 500 различитих коронавируса, ријетко преносе вирусе директно на људе; много чешће бивају заражене друге животиње, које онда заразе нас. Током 1990-их дошло је до епидемије у Аустралији, када су се слијепи мишеви настанили у шталама у којима су боравили коњи, који су затим заразили људе који су их обучавали. Нипа вирус је похарао Малезију када је на људе са свиња прешао вирус у области у којој су били присутни и слијепи мишеви. Ако је нека утјеха, слијепи мишеви који живе у БиХ и Србији не преносе актуелни вирус.

Како је ковид могао бити спријечен прије 7 година

„Слијепи мишеви чине више од петине свих сисара на свијету. Распрострањени су по цијелој планети. Ми тога можда нисмо довољно свјесни, јер лете ноћу. Али, они су ту, каке гдје стигну, баш као што то раде јелени или птице, само што ми то не видимо“, каже Дасак.

Због свега овога, Дасак је с групом научника покренуо амбициозни пројект под називом Глобал Вироме Пројецт, чији је циљ да идентификује 70 посто од 1,6 милиона потенцијално преносивих вируса током наредних 10 година. Цијена пројекта је процијењена на 1,6 милиона долара.

Дасак открива и један поражавајући детаљ. Наиме, он и његове колеге су најближег „рођака“ актуелног коронавируса пронашли у Кини још 2013. године.

„Секвенционирали смо дио геноме и замрзли га. Пошто није личио на САРС, мислили смо да је ризик мањи. Да је тада постојао пројекат Вироме, могли смо да секвенционирамо цијели геном, открили бисмо да се везује за ћелије и ризик би био означен као већи. Можда смо онда, када смо правили вакцине за САРС могли да таргетирамо и овај, па бисмо сада у замрзивачу имали нешто што је спремно да иде у производњу“, објашњава Дасак.

(Нова.рс)