Република Српска обећана земља за илегалне шљунчаре (ВИДЕО)

Илегалне шљунчаре изгризле су обале ријека у Републици Српској. Копајући шљунак гдје стигну, појединци и фирме краду јавно добро, угрожавајући и сигурност мјештана. Надлежне институције знају за то, али им се не супротстављају.

Република Српска 18.03.2020 | 11:04

Пише: Центар за истраживачко новинарство (ЦИН)

На земљишту породице Ласован на Врбасу у Лакташима је радно. Гомиле пијеска и шљунка извађене су и остављене међу дрвећем на обали ријеке. Багери и камион су угашени до сљедећег копања.

Новинари Центра за истраживачко новинарство (ЦИН) ту други пут налазе Радомира Симу Ласована. Он раздваја ситни камен од крупног на машини за сепарацију. Пијесак и ситнији шљунак ће касније продати за око 10 КМ по кубику, а крупни, који нико не купује, однијет ће Врбас.

Ласован то ради илегално, као и већина шљунчара дуж корита ријека у Републици Српској (РС).

Јавно предузеће „Воде Српске“ су током претходне двије године дале 57 дозвола за рад фирмама које су пријавиле да су извадиле 1,55 милиона кубних метара шљунка и пијеска. Ова количина била би довољна за изградњу магистралног пута од Велике Кладуше до Требиња.

Надлежни не знају колико је овог материјала илегално извађено и продато. Новинари ЦИН-а су обишли педесетак километара обале ријека у Босни и Херцеговини (БиХ) и пронашли стотине дулума прекопаног земљишта из којег је по неколико метара у дубину вађен шљунак. Све је извађено илегално.

Овакво стање траје годинама, а Јавна установа „Воде Српске“ и инспекција тврде да то не могу промијенити јер немају довољно ресурса, а казнена политика је блага. У међувремену се наочиглед свих институција краде јавно добро, девастирају корита ријека, загађују земљиште и подземне воде, урушавају обале и плаве насеља.

Отворене ране

Ласовани се генерацијама баве експлоатацијом пијеска и шљунка, али Радомир Симо каже да је ситан играч у том послу. Објашњава да су га инспектори већ кажњавали због илегалног ископавања па је 2016. године добио дозволу за рад од „Воде Српске“. „Ласован цомпанy“ је тада први и посљедњи пут легално вадио шљунак из Врбаса.

„Воде Српске“ сваке године одређују гдје и колико материјала из ријека мора бити извађено како би се очистила корита и заштитила околина од поплава. То су обично мјеста на којима вода прави наносе: крупног камења, шљунка, пијеска, муља и другог ријечног материјала. Фирме које потпишу уговор са “Водама Српске“ морају платити седам хиљада марака за документацију и контролно снимање терена.

Земља на којој копају и путеви којима одвозе шљунак и пијесак морају бити у њиховом власништву или закупљени. Због овога шљунчари остају и копају на истим мјестима и када им престану важити дозволе за рад, неконтролисано поткопавајући обале.

Након ископавања фирме у Републици Српској морају платити накнаду од најмање 1,50 марака по извађеном кубику материјала. У претходне двије године су уплатиле нешто мање од 2,5 милиона марака у буџет ентитета.

На Ласовановој земљи је ископано десетак рупа, широких по неколико метара, из којих је шљунак извађен и остављен на гомилама у шуми близу обале. Од њих путеви воде до мјеста гдје Ласован прочишћава и разврстава материјал. Када је водостај низак, из ријеке извире танки насип којим се стиже до мјеста за вађење на другој обали које је, такођер, у власништву породице Ласован.

Ипак, он тврди да више не копа и да је сав материјал залиха из времена када је то смио радити. Међутим, од новинара је тражио да га не спомињу док не добије дозволу за рад: „Ако нам не дадну, ми ћемо угасити све, затворити и ај’ здра’о. Разумијете? Је ли поштено од мене?”

Обала Врбаса у Лакташима личи на живу рану. Шљунчани путеви задиру у ријеку и скупљају отпад, а дубоке рупе за вађење шљунка су свуда. Шљунчари са којима су причали новинари ЦИН-а кажу да их је отворио „Интеграл инжењеринг“ када је прије пет година вадио материјал за аутопут кроз Лакташе. Послије су, кажу, дошли други па прекопавање траје без прекида.

Међутим, из „Интеграла“ тврде да ту никада нису радили. „Ко црпи легално, ко црпи нелегално, ја нисам инспектор да то знам. А знам да из оквира моје фирме стриктан налог је био да се понаша у складу са законом“, каже за ЦИН директор „Интеграла“ Слободан Станковић.

Без обзира што су неке од парцела у приватном власништву, нико не може добити дозволу за копање на обали, јер је то законом забрањено.

Слободан Вучић, власник фирме „Вук-комерц“ из Српца, сматра да то правило за њега не важи: “То је моја локација, моја њива, моја земља. Имам право радити шта хоћу!”

Ова фирма је посљедњи пут имала дозволу за вађење шљунка из Врбаса 2017. године. С обзиром да на тој локацији нема наноса већ три године, „Воде Српске“ су „Вук-комерцу“ нудиле дозволу за ископавање стотињак метара низводно, али Вучић то није прихватио.

“У тих 17 хиљада кубика 10 хиљада кубика је жила пањева, грања и свега осталог и ја требам поломити машине да бих то извадио и очистио и платити њима још марку и по по кубику. За шта? Нема логике! Е, то је бит зашто људи неће да чисте и да врше експлоатацију како они хоће”, каже Вучић за ЦИН. Умјесто тога, он копа на својим парцелама и тврди да шљунка има много више у земљи него у Врбасу.

Прекопавање обале и стварање јама у којима се скупљају подземне воде и отпад може довести до загађења вода којима се пуне изворишта питке воде. „То може да деградира квалитет подземних вода трајно, а то је врло опасно“, каже геолог Бранко Иванковић.

Трошак пословања 

Новинари ЦИН-а су обишли и двадесетак километара обале Босне у Шамцу и Добоју и наишли на стотине дулума раскопане ријечне обале. Подземне воде су се накупиле у јамама па одсјаји сунца на површинама стварају привид мноштва малих блиставих језера. Међутим, реалност није тако идилична.

“То је лоше. Уништава се пољопривредно земљиште с једне стране, са друге стране еколошки је ово лоше, тако да немам ријечи”, рекао је за ЦИН директор „Вода Српске“ Мирослав Миловановић, додавши и да зна за много горе локације.

Упркос томе, директор јединог јавног предузећа које је дужно управљати водама и водним земљиштем у РС каже да тренутно нема контролу. Његови радници могу само да „мољакају“ шљунчаре да исправе неправилности на које наиђу у контроли јер немају надлежности да кажњавају.

У „Водама Српске“ знају за илегално вађење шљунка и пијеска, али директор Мирослав Миловановић каже да не знају тачно гдје и колико материјала се извади: „Ми сад немамо 100 посто контролу над тим” (Фото:ЦИН)

Миловановић тврди да илегална ископавања могу спријечити само полиција и Инспекторат Републике Српске који имају право кажњавати шљунчаре без дозволе за рад. Међутим, у РС ради само шест водних инспектора, а експлоатација шљунка и пијеска је тек једна од области које контролишу. Портпаролка Инспектората РС Душанка Макивић каже да због тога најчешће контролишу мјеста на којима је дозвољено ископавање.

“Много је лакше радити када ви добијете информацију за коју локацију је издата водна сагласност и онда радите циљану контролу. Ми немамо, нажалост, тај луксуз да можемо да се возимо дуж водотока и тражимо системом случајног узорка”, каже Макивић.

Иако зима није сезона за вађење шљунка, новинари ЦИН-а су у само једном дану у селу на Врбасу затекли пет багера који су илегално копали шљунак. Сва мјеста на којима раде багери су пронашли претходним прегледом локација на Гоогле Мапс.

Инспектори имају право казнити са десет хиљада марака фирму која ради без дозволе, а одговорно лице са двије хиљаде марака. За двије године рада су написали 32 прекршајна налога који су у буџет донијели само 126 хиљада марака. Овако блага казнена политика нарушила је ауторитет инспектора.

У извјештају из 2015. године на то су упозорили и ревизори који су контролисали експлоатацију шљунка и пијеска у Републици Српској. Закључили су да су шљунчари већ укалкулисали казне које им инспектори изричу као „трошак пословања“ те да тек четвртина прекршајних пријава на суду заврши изреченом новчаном казном. Остатак добије условну, укор или буду ослобођени.

У Инспекторату кажу да ситуација ни данас није боља и да инспектори трпе непријатне ситуације, пријетње и батине на терену, што утјече на њихов рад. „Наравно да инспектори у тој ситуацији буду, најблаже речено, повријеђени јер њихов труд и сав рад и борба коју су уложили заправо буде поништена на тај начин”, каже портпаролка Макивић, додавши да је потребан чвршћи правосудни систем како би кажњавање имало смисла.

“Разлог сваког кршења закона је вјероватно увјерење да нећете бити адекватно кажњени”, сматра она.

Шљунчари продају кубик шљунка за око 14 марака, а пијеска за око 21 марку. За легалан рад морају платити хиљаде марака за документацију, средити папире за приступне парцеле и издвајати постотак од сваког кубика у буџет. Они знају да им се нелегалан рад више исплати.

“150 хиљада извади кубика шљунка и зовне он инспекцију и направе му пријаву да плати казну. (…) 200 хиљада марака он је легализовао са 20 хиљада марака казне. Што не би то урадио? И ја да имам толико посла, и ја бих то урадио. Што ћу плаћати таксу, је ли није јефтиније платити казну?”, каже шљунчар Слободан Вучић из Српца.

Шах-мат јавном интересу

Током претходне двије године републички водни инспектори су 22 пута забранили илегалну експлоатацију, а двојици шљунчара су написали кривичне пријаве. Једна је Слободану Вучићу, односно његовој фирми „Вук-комерц“ због вађења шљунка из заштићеног појаса уз ријеку. Друга је фирми „Дарко-комерц“ и власницима Остоји и Дарку Секимићу из Лакташа који су вадили шљунак из ријеке и земље. Полиција је фирму „Дарко-комерц“ и њене власнике сумњичила за илегално вађење око 350 хиљада кубика шљунка, чиме је оштећен буџет за пола милиона марака. Прибављена корист процијењена је на скоро пет милиона марака.

Полиција се о Вучићу још није огласила.

Дарко Секимић каже да је током 2017. и 2018. године тражио дозволу за рад, али је није могао добити. Наиме, његова фирма је копајући шљунак раније урушила обалу Врбаса па су се мјештани жалили надлежним институцијама због страха од поплава. То је спријечило потписивање уговора и у очекивању нове дозволе прошле су двије године.

Упркос казнама инспектора Секимић је наставио копати: „Морамо радити да би могли плаћати и своје обавезе према радницима и према банкама па да и нама нешто остане за наш живот, за породицу, за егзистенцију“.

Секимић данас има дозволу за рад, али каже да вади веће количине шљунка од дозвољених: „Људи нама дају уговоре и ми се сад требамо држати уговора и извадити ту одређену количину. Неко извади више, неко мање. Ја ћу вам искрено рећи – увијек се извади више па, ево, стоји на залихама“.

„Дарко-комерц“ је једна од највећих фирми за експлоатацију и продају шљунка и пијеска у овом дијелу РС-а. Скоро сва земља уз дијелове ријеке на којима ваде шљунак је њихова и због тога се ниједна друга фирма не може јавити на позив „Вода Српске“ за експлоатацију на тој локацији. Тако „Дарко-комерц“ елиминише један од главних услова јавног позива, а то су ријешени имовинскоправни односи. И други шљунчари су у таквој позицији.

“Немогуће је проћи! Не може Додик проћи ту зато што сам уложио сав труд и рад од 2001. године да направим тај прилаз тој ту локацији јер је логично да је прилаз сировини богатство”, објаснио је Слободан Вучић.

Директор „Вода Српске“ Мирослав Миловановић каже да нису примијетили овакве проблеме те их нису ни рјешавали, али каже да ће се убудуће озбиљније радити на контроли експлоатације шљунка и пијеска.

„Ви са таквим профилима људи стално морате да идете у сусрет њима, да се довијате, да им смањите тај простор за малверзацију“, сматра директор Миловановић.

(ЦИН)