Син покојног Минимакса открио шокантне детаље из живота познатог водитеља!

Тог 10. фебруара 2005. године напустио нас је најпознатији српски и југословенски водитељ Милован Илић Минимакс.

Забава 11.02.2020 | 17:47

Пуних 15 година од његове смрти био је довољан за разговор са његовим сином, репером Владимиром Илићем Илом, који је пун помешаних емоција говорио о свом покојном оцу, какав је био, шта је волео, а шта не, какав је однос имао са познатима које је доводио у своју емисију "Максовизија".

Ила је као момак од 27 година преживео велике трагедије, јер су му родитељи преминули у размаку од месец и по дана. 

На питање шта за њега значи датум 10. фебруар Ила одговара:

- Ја имам много болних датума јер сам много људи и животиња сахранио. Морам да се смејем, да не бих плакао. Овде ми је зубић од мог покојног пса, на руци, који љубим свако јутро... Има много датума који су ми тешки, урезани у срцу, као заје*ани датуми, али шта ћеш. Човек живи са тим, гура даље и прави се да ништа није било. Ја у Бога не верујем, не крстим се, нисам крштен, али обележавам све датуме, идем на гробље тати и мами за њихове годишњице, за њихове рођендане, за њихову годишњицу брака, моју годишњицу брака, мој рођендан, Нову годину... Једноставно то пратим и 15 година идем на гробље и ићи ћу до смрти. Не верујем у Бога, не крстим се, верујем у тамо неку димензију. Моје је да одем, да испоштујем то, до краја живота. Тако да имам, нажалост, много болних датума, не могу да издвојим један. Али 10. фебруар, када је отац умро, је један озбиљно тежак датум.

- Мој отац јебио једна велика, велика глава, без претеривања, у оно време највећа звезда у старој Југославији, сви остали су били звездице, а он је био велика, озбиљна звезда, без претеривања. Био је једна исправна глава, добар човек и то га је и коштало на крају неких ствари. У овој земљи, у данашње време не смеш да будеш добар. Ствари, мислим пријатеља, другаре, чак и те болести можда на крају и тако даље... Целог тог склопа живота, што је био много добар. Човек да би опстао у овом лудилу, мора да буде лош. А ти, кад ниси поткован да будеш лош, ти га ду*аш. Тако сам ја сто пута рекао да је његова огромна врлина била то што је био добар и огромна мана то што је био добар. Не смеш да будеш толико добар... То могу да потпишем, да је био предобра, квалитетна и васпитана особа, без премца - рекао је Ила.

Објашњавајући да ли је његов отац доносио по његовом мишљењу неке рђаве одлуке Минимаксов син одговара:

-  Он је мене направио када је имао 39, 40 година, умро је када је имао 67 година, а ја 27. Тако да је, вероватно, и пре мог рођења направио доста неких ствари, добрих и лоших, ја то не знам. Док сам ја био са њим, до његове смрти, сви смо живели заједно, не памтим да је наравио нешто хипер лоше или неки несмотрен потез. Он је увек био намазан и увек је све гледао овако: "Три пута гледај, једном сеци", за сваку ситуацију. То сам од њега наследио, да будем пицајзла и такав човек у животу. Не памтим нешто лоше, а камоли неку ствар која га је коштала. Можда када је прелазио на "Пинк", кад се враћао на "Пинк", у оно време кад је Оливера Ковачевић прешла на "БК". Тада је мало "Пинк" пукао. Сећам се, као да је јуче било, Жељко га је звао да се врати на "Пинк" и ћале спустио слушалицу и каже: "Звао ме је Жељко...". Кажем му лепо: "Тражи му сада нови X5, тражи му стан, једно 100.000 за прелаз", а он, као: "То ти, сине, кад будеш као фаца". Ја кажем: "Ја никад нећу бити толика фаца као ти, нити могу да се мерим са тобом, али ти треба добро да искористиш". Он је био толико добар, само је назвао Жељка и рекао: "Све исто као што је било". То је била нека добра лова по емисији, али требало је да плати прелаз. Ја му кажем: "Треба да плати то што се враћаш, трансфер". То је мало било заје*ано, требало је да има менаџера, ПР-а, неког ко ће то да ради уместо њега... Кажем му: "Ћале, дај мени телефон, ја ћу да ти будем менаџер, па ћу да се јавим и кажем који су услови, а до тебе не може нико да дође". Тако мора да се ради у озбиљном, професионалном шоу бизнису. Он је био нормалан, увек био на земљи, такав сам и ја, то сам исто наследио, немам менаџера. Све сам зовем, сређујем, али то је једна грешка, шта ћеш, такви смо какви смо. То је ситна грешка код њега, није то сад нека грешка. Тада сам му рекао: "Ћале, сад им наплати све, тражи 100.000 за прелаз, ауто сваки дан испред куће да те вози и по емисији опет...". Он као: "Не, ја сам скроман, колико је било, то је већ велика лова". Не смеш такав да будеш. Мораш да будеш стока, да цениш себе, дигнеш горе главу и ј.... матер!

Причало се да Минимакс није знао када је Илина мајка преминула. Ево шта он каже о томе:

- Било је сурово, ја о томе не причам, а нормално да жалим. Човек се покаже кад је најјачи и кад је најслабији. Кад прима најјаче ударце мора да се покаже да буде најјачи. Мени нико из окружења, мало ширег, није знао ни да имам болесне родитеље. После се сазнало, ћале је био такав какав је био. Ми смо то држали за себе, једно време и тата и мама примају инфузију, тата у једној болници, мама у другој. То су сурове ствари... Кева више није могла да хода, онај импровизовани WЦ, не дај Боже никоме... Мама је умрла у кући, у кревету... Ја сам све то доживео као релативно млад човек, 27 година, нисам много млад био, али сам био млад. Једноставно у данашње време са 40, 45 људи живе са мамом и татом. Ојачао сам у свему томе, али ме боли све то и дан данас. Неки нови порази пробуде те старе ране које сам као шатро закопао. Тако исто, пас који ми је угинуо пре две године, он је отворио све те ране поново, јер ми је био све на свету. Живот је такав, стегнеш зубе, кажеш: "Идемо даље". Било је тешко, екстремно тешко, али изгурали смо и идемо даље. Они су вероватно поносни на мене и моју рођену сестру, ми смо сви заједно живели у том стану са родитељима, вероватно нас одозго гледају и поносни су на своју децу што се не баве неким лошим стварима, што гурају даље, што смо ту, на својим ногама стојимо. Ја се тиме водим. Знам да су задовољни. Сваки пут кад одем на гробље уплакан, несрећан, одем, намигнем оном гробу, идем даље и вратим се са неком позитивом са гробља, не могу да вам опишем то нешто, али ми дају неку снагу, неки полет, неки ветар у леђа и гурам даље. Тиме се водим и гурам, иначе бих вероватно прсао. И мама и тата су били екстремно болесни, мама је имала рак дојке, ампутирали су јој дојку и прешао је рак на плућа и на кости, метастазе. Не дај Боже никоме. Није могла да се помера, а мозак је радио 100 посто. Била је притом једна прелепа жена од 55 година, стјуардеса, жена која са 55 година није имала ни једну бору, а чека у кревету да умре. То су сурове ствари. Док је отац са друге стране имао жутицу, како се то зове, цироза јетре, хепатитис... Где се човеку гасе одређени репетитори у мозгу, кад не дође до мозга одређена количина, чега већ, ваздуха, крви... Гасе се репетитори у мозгу, где се у неком тренутку угасиш и не знаш ништа. Незахвално је да причаш да ли је у то време неко знао или није, кад у једној соби имаш озбиљног пацијента, у другој соби другог озбиљног пацијента. Суровог пацијента, не као први стадијум тумора, или неког сра*а, него озбиљан последњи стадијум рака. Тумор је једно, рак је друго... У соби имаш озбиљног болесника који умире од те цирозе јетре и што некад буде жут као крпа... Једноставно, нису могли да знају једно за друго. Кева је знала да је ћале отишао на трансплантацију у Италију, али он је био у шок соби док је она умирала. Она је умрла 27. децембра, он је умро 10 фебруара. Он није знао да је она умрла, јер је он био у шок соби све време, буквално месец и по дана. Није се примила та јетра. Игром случаја су отишли тако да нису знали једно за друго - говори Ила и додаје:

- Тада сам причао са родитељима и са људима около, наша земља је таква каква је. Где живимо? У земљи банана. Само криминалци опстају, хохштаплери, лопови и остало... Тако је на сваком пољу, да ли је то милиција, да ли је то медицина. Тада, колико се ја сећам, мислим да је на ВМА био апарат и сва та опрема са којом може да се изврши трансплантација јетре, а адекватан лекар за то није био тада тренутно на ВМА, био је, лупам, у Ургентном или у Клиничком центру и онда су требали да се споје тај и тај, да би овај добио дозволу да овде оперише. Да би оперисао морао је да има дозволу од минстарства, од државе, не могу ја да дођем ту, па ћу да оперишем.То је испало тако како је испало, није била ту операција. Ја никога не кривим, то је тако како је, мој ћале је већ био у тој некој фази да није баш захвално такву операцију вршити и да је та операција увек 50:50. Као и свака заје*ана операција, више од 50, значи 70:30, да он неће да преживи. Како ће да се прими та јетра? Џабе теби нова, здрава јетра, ако твој организам не прима ту јетру, не свиђа му се једноставно... То је све могло и овде да се деси и да тако исто заврши. Била је та несугласица и није испало како је требало да испадне, али идемо даље, шта да се ради. Тада су многи људи помогли, имали смо тада рачун у банци, сви су помагали ћалету, многи, многи људи. Свима сам захвалан и све их поздрављам овом приликом. Ја сам имао овлашћење за тај рачун и буквално смо тим парама сахранили родитеље и помогли при операцијама и лековима. То су стварно сваки дан лекови по 100, 200 евра. Мало за маму, мало за тату, притом за маму озбиљни лекови. Имали смо тај отворени рачун, хуманитарни рачун за помоћ Минимаксу, где сам ја те паре са рачуна доносио у кућу, плаћао шта треба. Захвалан сам свим тим људима доживотно. 

Сећам се да је Кристијан Голубовић, видео сам да је тамо уплатио, па сам се чуо са њим, захвалио му се. Људи из света естраде, шоубиза, новина, телевизије... Имао је отворен рачун и свако је уплаћивао колико ко може 1.000, 2.000, 10.000, 20.000 динара, како ко може и ту се прикупљао новац. Углавном, било је много људи међу тим телеграмима и познатих и непознатих пријатеља... Можда игром случаја, можда зато, мама кад је умрла, тата је могао да прочита телеграме, а тата кад је умро није имао ко да чита. То је тако како је, ми смо једноставно мало лош народ, и сујетан, и злобан, и искомплексиран, шта ћеш, тако је како је. Остао ми је само један телеграм, дан данас га имам овде. Принц ми је послао телеграм. Наступао сам једном 1998. године у Лондону и он је био у првом реду ту, аплаудирао је, сећам се, Принц, престолонаследник. Шмекер, нисам видео човека од 1998. године, а 2005. ми је умро отац и мени стиже телеграм на кућну адресу, краљевски печат, жиг: "Господин Владимир Илић, велико саучешће...". То ми је остало запечаћено. То су људи, волео или не волео ти овога или онога, то су шмекери и то остаје.

- Људи мене углавном питају шта је било после смрти, да ли се неко јавио ту. Не мора нико да се јави, али је могао, да каже неку добру реч, да помогне. Ја сам звао неке издавачке куће... на "Пинку" сам био забрањен и даље сам колико знам, иако су ме звали у "Задругу". Не бих тамо ушао да ми дају милоне, да ми донесу кофер са милион евра. Да се мој отац пробуди и види оно рекао би: "Друже, идем ја да се убијем". Звао сам неке издавачке куће, где сам хтео да издам албум још пре 15 година, где су ми рекли: "За друге 3 коња, за тебе 2 коња". Да дам ја 20.000 евра да ми издаш албум?! Мој цео албум вреди 500 евра, а ја да ти дам 20.000 евра? Мислим се, ајде пали... Треба мало да спусте ручну на "Пинку" и кажу: "'Ајде да пустимо овог "дечка", дамо му мало шансу...". Не требају паре, не треба ништа, само тај феедбацк, што ја кажем, та каписла, ударац неки. Али, научио сам да ценим оно што имам зато што је тако како је и да ценим себе. Моје је да се бавим музиком, да пишем текстове, да смислим те стихове, да компонујем, да спакујем у једну целину - песму, да то презентујем, то је моје. Не да глумим будалу негде зарад неких пара. Мене зову па ми нуде неке фине, озбиљне паре, неколико месечних плата, да добијем недељно. Ти кажеш: "Буразеру, није ово зезање". Нисам ја материјалиста, ја ћу свој динар да зарадим, да обрнем нешто, да продам, да урадим, и зарадићу свој динар. Платићу струју, имаћу да једем - завршава Ила.

Извор: Ало.рс Фото: Никола Томић /принтсцреен