Шта је Федерер поручио Новаку по Филипу?

Тениски свет одушевљен Федереровом игром против Крајиновића; да ли треба палити лампице за посебан опрез у Новаковом штабу?

Тенис 23.01.2020 | 10:29

Роџер Федерер као да је у „шљаку“ пропао последњих 8 недеља – и око себе створио ауру тоталне мистерије пре почетка овогодишњег Аустралијен Опена.

Иако је швајцарски „маестро“ у тениским круговима познат по томе да је поносан на свој концепт опоравка од тениса у међусезони (по неколико недеља се уопште не лати рекета, на пример), било је скоро незамисливо да га баш толико нигде не буде, а да истовремено највећи конкуренти за ултимативни тениски трон Ђоковић и Надал иза себе већ имају егзибицију у Абу Дабију и – како се испоставило – скоро две пуне недеље АТП Купа широм целе Аустралије.

Чињеница да Роџер, освајач за сада рекордних 20 гренд слемова и други на АТП листи по укупном броју освојених трофеја (103, после Конорсових 109) пуни 39 година у 2020 – а да још није најавио да би у предвидивој будућности окачио „рекет о клин“, свакако му даје сву слободу овог света да ради шта год хоће и сматра да је за њега добро. И поред тога, сви они који га воле и они који од њега зазиру једноставно нису навикли на то да, после свих ових година, не виде „ФедЕкса“ како диже форму пред Мелбурн на неком од уводних турнира аустралијског тениског лета.

Опуштени изглед и говор тела на уводним конференцијама за медије, те изјаве да „не очекује ништа од себе ове године у Аустралији“ су неке можда и заварале, али то са колико ефикасности, снаге и брзине је одиграо и буквално збрисао противнике у прва два кола – позитивно је шокирало све у Мелбурну и шире и још једном уверило у то да Роџер Федерер итекако верује и има мотива да оствари и више великих резултата који ће обезбедити његов тренутни статус најуспешнијег играча у историји овог спорта.

А синоћњи меч против Филипа Крајиновића му је послужио да директно пошаље најмоћнију поруку његовом највећем противнику до финала (и вероватно до краја каријере) Новаку Ђоковићу да буде веома, веома свестан да је спреман да поново угрози његов примат и у Аустралији, и касније током ове сезоне.

Све у вези Федереровог наступа против истини за вољу исцрпљеног Крајиновића - било је за сваку похвалу. Начин на који је буквално отео цео терен од Филипа, користио све углове да би дошао до поена или прилике да то уради лаким винером, диктирао темпо целог меча, пласирао ритерне као да су сервиси долазили из руке, варирао ритам одигравања поена по жељи, бриљирао на мрежи, сервисима излазио из свих непријатних ситуација и начинио веома мали број грешака на моменте је подсећало на уметност, а на моменте на бруталну тениску екстерминацију, над чиме се сажалио и Џон Мекенро у коментару после меча.

Федерер је меч почео – и завршио – у максималној брзини, уз врхунску сигурност и самопоуздање – и виртуозно као да његови најбољи дани тек долазе. И заиста није било особе у стручним тениским круговима која није била више него импресионирана тиме што је – без правог такмичарског сучељавања протеклих недеља, на почетку тениске године – Роџер одиграо меч који је енергетски, стратешки, статистички и играчки био на нивоу онога што се виђа при врхунској форми усред сезоне.

Наравно, умереним тоном је Федерер говорио о свом наступу после меча – али је оно што је демонстрирао својом игром на терену било више него довољно да се пошаље порука моћи тамо где је то намењено.

Четрдесет два винера, 77% освојених поена на први сервис (уз коректних 14 асова), само 14 неизнуђених грешака и 50% освојених брејк поена (7/14) за меч који је трајао 93 минута показују колико је савршено глатко функционисала Федерерова победничка машина.

Наравно, статистика показује само једну страну медаље, док је она друга – реални тениски доживљај Федерерове свеприсутности и сверешивости на терену – сијала олимпијским сјајем. Тениска „Фед клиника“ одушевила је и оне који су у Род Лејвер Арени били да би се поносили скупим картама, и оне који живе тенис кроз сваки одиграни ударац у ове две недеље на 22 терена комплекса Мелбурн Парка.

Победа у четири фасцинантна сета на Ју Ес Опену 2018 Федереровог наредног противника, Џона Милмана, свакако није заборављена – и једна је од главних тема у ових 48 тениских сати, испрекиданих јаким падавинама гарежне кише после катастрофалних пожара широм Аустралије.

Аустралијанац важи за једног од физички најспремнијих играча на турнеји, што му даје шансу да – уколико Федерерове варијације не буду давале жељене резултате – може да одигра „ударац више“ и унесе немир и несигурност у Роџерову игру. Наношење било каквог „бола“ овако доминантном Федереру – не нужно и убиственог – биће анализирано нашироко у скаутинг тимовима и стручним круговима, јер до сада Роџер није показао ништа што би указивало на постојање неке изразите слабости у његовој игри, спремности, стратегији. Из до сада виђеног – и Надал и Ђоковић свакако могу играти боље, и фер је рећи да остају доследни томе да постепено дижу такмичарски тонус и кроз овај Аустралијен Опен – али овакво издање Федерера, и лепа перспектива која му се отвара ка полуфиналу досадашњом елиминацијом неких од најважнијих играча у његовом делу жреба (Беретини, Шаповалов, Димитров) Швајцарцу ствара знатно повољније услове да буде најспремнији када то буде било најважније.

Наравно, ово је ипак Гренд Слем, и преостали играчи свакако нису дошли до овде само пуком срећом или предајом противника – али конвенционално тениско знање налаже да први велики Федереров изазов у даљем току жреба треба тражити – чак у полуфиналу.

Прошло је скоро 8 година од када је Новак изгубио од Роџера на Гренд Слему (полуфинале Вимблдона 2012.). Последња победа нашег аса у финалу истог турнира прошле године била је изузетно фрустрирајућа и забрињавајућа за Федерера, понајвише због тога што је, и поред тога што је скоро савршено извео план и концепцију игре, по свему био бољи такмичар тог дана и доминирао скоро целим његовим током, коначно изгубио меч првенствено што није успео да „надигра“ Новака у психолошки најважнијим моментима и тиме премости ментални јаз који је Новак постепено увећавао од легендарне победе у полуфиналу Ју Ес Опена 2011 године.

Сигурно је да је, и због тога, Федерер прво избегао да се превише оптерети наступима до краја претходне сезоне (највреднији су били Лејвер Куп, победа у Базелу и полуфинале завршног Мастерса у Лондону), а затим и направио овако велику паузу од тениса између две сезоне, да би што боље очистио главу од „трауме“ доживљене на трави Ол Ингланд Лон Тенис Клуба и обновио самопоуздање на свим нивоима.

За сада, овде у Мелбурну, тај план се изузетно добро испуњава – и оваквом импозантном игром и победом против Крајиновића – жељена порука из Швајчарчевог штаба је послата на све праве адресе. Ипак, одговор на то да ли је Федерер успео да превазиђе фиксацију створену Новаковом психолошком доминантношћу у одсутним моментима њихових епохалних мечева једино ће бити доступан онда када се буду следећи пут погледали са супротних страна мреже – за шта се цели тениски свет нада да ће се десити већ крајем следеће недеље.

(Курир спорт)