Примјер како Срби брзо заборављају своје борце?!
Петар Бојовић је био много тога - војник који није желео да се бави политиком, војсковођа који није напуштао своје ратнике, човек привржен породици, строг према свима, а највише према себи, заборављени херој... У низу од само четири српска генерала који су добили чин војводе, био је последњи коме је ова почаст додељена, а и најмлађи.
Србија 20.01.2020 | 09:44Петар Бојовић још једна је легенда из српске јуначке историје. Каријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. века прошао у пешадију.
Био је најбољи у 12. класи Артиљеријске школе Војне академије. Када је његова војна каријера кренула узлазним путем, највећи део времена током ратова провео је у штабу Врховне команде.
Бојовић се током Првог балканског рата највише истакао током Кумановске и Битољске битке после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.
У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници.
Време смрти и велике славе
Почетак Првог светског рата Петар Бојовић је дочекао као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смењен са места команданта.
Реактивиран је 1915. године као командант трупа Нових области и тих дана, док се српска војска повлачила према Косову, управо те јединице су пружиле велики отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле.
Петар Бојовић био је у групи челника ондашње Србије који су сматрали да је
повлачење војске преко Албаније једино решење. У безизлазној ситуацији, сматрао је, боље је повући се негде и добити на времену док се војска не опорави и реорганизује.
У тим најтежим тренуцима, уместо оболелог војводе Путника, Бојовић крајем децембра 1915. године долази на место начелника штаба Врховне команде. Ову дужност вршио је до фебруара 1916. планирајући све – од контаката са савезницима, преко транспорта бродовима, до избора локације на Крфу и бригу о рањенима.
И по повлачењу пред Бојовићем су били тешки задаци. Један од њих био је и командовање трупама на Солунском фронту и то у сарадњи са Свезницима. У операцијама на Кајмакчалану, у јесен 1916. године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице код Горничева и заузела Кајмакчалан и Битољ.
По пробоју Солунског фронта за ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом од 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин, након Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића.
Средином септембра 1918. године, Бојовићева Прва армија је прва пробила непријатељске линије у бици код Доброг Поља, напредовајући дубоко у окупирану територију долином Вардара према Велесу. Тим продором бугарска војска је раздвојена од немачке и аустроугарске, чиме је практично, избачена из рата.
Управо армија којом је командовао Бојовић била је та која је ослободила највећи део Србије, сам Београд, па и даље – Банат, Срем, Бачку, Славонију и добар део Хрватске.
Мирнодопски "рат" Петра Бојовића
Петар Бојовић један је од најодликованијих српских војсковођа у историји. Нека од највећих почасти су Орден Југословенске круне првог реда, Орден Карађорђеве звезде првог реда и француски Орден Легије части. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Па ипак, после Другог светског рата ни чин ни одликовања остарелом војводи нису много помогли. Петар Бојовић је окупацију провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Немци, а након ослобођења и нове власти.
Реч је о причи која никада није званично потврђена. Незванично, остарели и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године.
Ухапшен је заједно са сином а, иако о овоме нека докумената, претпоставља се да је у затвору мучен, а свакако понижаван. Након неког времена је пуштен, а врло брзо после тога 19. јануара 1945. године и преминуо у својој кући у Београду. Од чега, и данас је непознаница, мада се у медијима може пронаћи податак да је стари војвода издахнуо од “последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране Озне у затвору”. Било му је 86 година.
Нове власти забраниле су сахрану са било каквим војним почастима, а издата је чак и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем. Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.
Сахрани је присуствовала само најужа породица.
(Б92)
Коментари / 10
Оставите коментарМиле
20.01.2020 09:03српска срамота .На залост и данас постоји , и видљива је врло цесто ....
ОДГОВОРИТЕРАСПУЦХИН
20.01.2020 09:18Ништа се промјенило није. Сада се у "алеју заслужних" сахрањују издајници , дезертери , ратни профитери , кафанске певаљке и пјевачи , глумци и циркусанти. Само за "неке" нема мјеста.
ОДГОВОРИТЕНемања
20.01.2020 09:21Србска част?
ОДГОВОРИТЕдусанцули
20.01.2020 09:23Ево вам комунизма и вашег Тите. Нико тако страсно није пригрлио а и дан данас у другачијем облику живи ту погубну идеологију. Смеће смо да нам нема равних.
ОДГОВОРИТЕГРУЈО
20.01.2020 09:28Чини ми се да је данашње вријеме власти исто као и оно у последњим данима Бојовића. Само још додати лоповлук и крађу
ОДГОВОРИТЕЛаки
20.01.2020 09:34Па шта је ту чудно кад у овој РС највише имају они који су у рату шверцали и већина их је у врху власти...
ОДГОВОРИТЕборац
20.01.2020 09:37Срби се сјете своји бораца по потреби.
ОДГОВОРИТЕРеално
20.01.2020 10:01Ништа се ни данас није промијенило. Наше истакнуте борце и војсковође из последњег рата смо сами поубијали. Сјетите се само Маузера, Манде, Пеше и осталих.
ОДГОВОРИТЕре
20.01.2020 22:35Али такви могу у сваком моменту да мобилису и до 500 бораца.....!! Знаци неко је имао СТРАХ.........??
yу
20.01.2020 12:40И да нема јунака срби би га измислили
ОДГОВОРИТЕ