Карађорђе је овај српски обичај оштро кажњавао

Највећи број историчара се слаже да је ипак била реч о тамној страни обичаја, пре свега, проистеклих из тешког и суровог живота на овим просторима. Ипак, данас многи на отмицу девојке гледају као на симпатичан и колоритни догађај из наше прошлости

Србија 18.01.2020 | 13:53

Најједноставнији случај отмице био је заправо споразумни договор двоје будућих супружника. Момак и девојка су се загледали једно у друго, али девојчини родитељи из било ког разлога нису одобравали брак, па је момак, у договору са својом вољеном, организовао њену отмицу, а заправо бекство.

Након успешне "акције", неколико дана касније, глава младићеве породице би одлазила у кућу девојке и тражила "примирје". Читав случај углавном се завршавао сагласношћу и уговарањем свадбе.

Било је случајева и да су родитељи сами са будућим зетом организовали привидну отмицу своје ћерке како би избегли трошкове веридбе.

Ипак, сви други случајеви били су далеко мрачнији.

Дешавало се да девојка не жели да се уда за момка или да су је родитељи већ наменили неком другом. У таквим случајевима није била реткост да дође до праве отмице. Момак би обично скупио неколико добрих другова, браће и рођака, сачекао да девојка негде изађе и силом је одводио својој кући. 

- У отмицу се иде оружјем како год у војску. Намаме девојку код стоке, или кад пође на воду, те је одведу - записао је Вук Караџић описујући ову праксу.

Осим на овим осамљеним местима, девојке су често отимане и наочиглед села или вароши - на улици, ливади, вашарима, чак и у црквама.

После отмице, пракса би била иста као у првом "случају". Отац момка би дошао код будућих пријатеља тражећи девојчину руку и мир.

Родитељи отете девојке су правду могли да задовоље путем закона, тражећи да им се девојка врати кући. У пракси би, осрамоћени, пристајали на брак, нарочито у ситуацијама ако би младићева породица нудила извесну суму новца као "накнаду за губитак радне снаге".

Отмице девојака у Србији биле су честе, али су увек представљале велику срамоту за село из кога је девојка отета, пише Историјски забавник.

Често се догађало да се целе породице, комшије, па и цела места "дигну на ноге" како би бранили девојку коју момци из неког другог села покушавају да отму. Није била реткост ни да током ових догађаја "падне крв" и да се све заврши трагедијом. 

На крај овој пракси је покушао да стане још прота Матеја Ненадовић 1804. године када је приликом састављања закона као један од првих чланова навео забрањено отимање девојке. Карађорђе је касније још и пооштрио казнене мере.

- Ко се усуди да отме девојку, тај младожења да се ишиба кроз шпалир од 300 момака, девојка да се пусти и за кога она хоће нека се уда, куму да се удари 50 штапова, старом свату и деверу 50, а осталим сватовима по 30 штапова - писало је у Карађорђевом закону.

Овај обичај задржао се у руралним крајевима земље и у 20. веку, а у форми "откупљивања младе", симболично, чак и данас.

(Информер/Историјски забавник)