"Велики раде оно што могу, а мали оно што морају"

Иран је признао да је „грешком“ оборио украјински цивилни авион, али и оптужио САД за „авантуризам“. Да ли су САД убиством иранског генерала прекршиле међународно право? О томе су мишљења различита.

Службени Техеран је признао да је војска „ненамјерно“ у сриједу оборила цивилни авион украјинске авиокомпаније када је страдало свих 176 путника и чланова посаде. Иранска војска је мислила да се ради о „непријатељском авиону“ и пројектили земља-ваздух су испаљени „људском грешком“, преноси иранска државна телевизија.

Предсједник Хасан Рохани је путем Тwитера изразио жаљење због „неопростиве грешке“. Речено је такође да ће бити позвани на одговорност они који су ту грешку починили. Ирански министар спољних послова Џавад Сариф је, уз изразе саучешћа, додао да је „авантуризам САД-а довео до катастрофе“.

Тако се настављају напетости које су почеле када је америчка војска усмртила водећег иранског генерала Касима Сулејманија, након чега је Иран ракетирао америчке базе у Ираку. Међутим, у расправи о ескалацији се ријетко поставља питање које би требало прво поставити – ко је ту прекршио међународно право?

„У међународном праву је овако: Велике државе раде оно што могу, а мале оно што морају. То недвосмислено важи и у овом случају“, рекао је Волкер Пертхес за њемачки јавни сервис АРД одговарајући на питање – је ли циљано убиство иранског генерала Касима Сулејманија, и то не у Ирану него у Ираку, у складу с међународним правом.

<имг срц="хттпс://днс2.ртвбн.цом/стораге/галлерy/2020-01-11/01112020031411.јпг" алт="" wидтх="700" хеигхт="394" /> 

Волкер Пертхес је свјетски признати стручњак за Блиски исток, директор берлинске Закладе за знаност и политику. Главни задатак те независне институције је савјетовање њемачког парламента и Владе о спољној политици.

<стронг>Јесу ли САД у рату и против кога?

У наставку је Пертхес изнијео можда кључну дилему, када је ријеч о међународном праву у актуалној ситуацији између САД и Ирана: „Ако су САД и Иран у рату, онда се може оправдати и <а хреф="хттпс://www.дw.цом/хр/убојство-иранскога-генерала-практи%Ц4%8Дки-објава-рата/а-51876172">циљано убиство вискорангираног генерала. А ако између САД и Ирана не постоји ратно стање – онда је ово што су учиниле САД био чин државног тероризма.“

САД су напад у којем је убијен и Сулејмани <а хреф="хттпс://www.дw.цом/хр/за%Ц5%А1то-је-ирак-ва%Ц5%БЕан-за-сад/а-51929025">извршиле у Ираку, а тамо их је својевремено службено у помоћ позвала легитимна влада те земље.

Међутим, напад на Сулејманија очигледно није извршен уз пристанак Ирака јер је парламент те земље прије неколико дана службено укино гостопримство војсци САД. По међународном праву, то би значило да су САД вишеструким убиством дронима извршиле ратна дјеловања против Ирака.

Међутим Стефан Талмон, шеф катедре за међународно право на универзитету у Бонну, износи другачије виђење:

„Непосредно пред убиство иранског генерала је америчко Министарство обране објавило дуго саопштење. У њему је набројано неколико напада на америчке трупе које су од новембра 2019. извеле шиитске паравојске које наводно контролише Иран. САД су се легитимно браниле од ове серије оружаних напада.“

<стронг>Имају ли САД право бити у Сирији?

Талмон ипак каже да то не значи да су све <а хреф="хттпс://www.дw.цом/хр/повла%Ц4%8Дење-као-припрема-за-конфликт/а-50858885">акције САД-а на Блиском истоку у складу с међународним правом. „Примјерице у Сирији. Тамо су само Русија и Иран активни на сигурној међународноправној основи, јер су дошле на позив међународно признатог шефа државе Басхара ал Ассада.“

„Све остале државе своју присутност темеље на сумњивом праву на колективну самообрану од терористичке паравојске Исламске државе (ИС). Али, најкасније од ожујка 2019., то оправдање више не важи. Тада је службено речено да је ИС побијеђена, а то значи да нико ко није позван, тамо нема што тражити – укључујући и (њемачку војску) Бундесwехр“, оцијенио је Талмон.

<имг срц="хттпс://днс2.ртвбн.цом/стораге/галлерy/2020-01-11/01112020031553.јпг" алт="" wидтх="940" хеигхт="529" /> 

Волкер Пертхес је ту другачијег мишљења. Он је за лист Wелт рекао да Исламска држава није побијеђена. „Вец́ видимо да су мјере за борбу против такозване Исламске државе обустављене. То је забрињавајуц́е, јер ИС ни у којем случају није поражена у регији. Напротив: нестабилност је плодно тло на којем ИС поново јача.“

„Ако Сједињене Државе повуку снаге из Ирака, Иран ц́е постати једини хегемон у Ираку. То би изазвало отпор ирачких националистичких, сунитских и курдских снага, и могло би разбити ионако крхки Ирак“, додао је Пертхес.

<стронг>Што је највећа слабост међународног права?

Стефан Талмон признаје да је главна слабост међународног права у томе што фактички нема институције која може утврдити је ли нека држава прекршила међународно право и потом је казнити.

„Међународни суд (у Хаагу) додуше постоји, али он може бити активан само ако га одређена држава признаје. До сада су то учиниле само 74 од 193 државе чланице УН-а. Али, вец́ина декларација којим су и те 74 државе признале суд, пуне су рупа као швицарски сир. Дакле и те државе – укључујуц́и Њемачку – искључују бројне спорове из надлежности Међународног суда, јер ниједна држава не жели да се службено потврди како она крши међународно право.“

Мада се државе на међународно право често позивају када им то одговара, Стефан Талмон каже да оно није постало уобичајени политички инструмент:

„Чињеница да се све стране позивају на међународно право показује да је оно од огромног значаја. Поготово у западним демокрацијама, гдје се владе морају суочити с јавним мишљењем, тешко могу учинити било што, што би било очигледно противно међународном праву.“

<имг срц="хттпс://днс2.ртвбн.цом/стораге/галлерy/2020-01-11/01112020031637.јпг" алт="" wидтх="700" хеигхт="394" /> 

„Међутим, то такође често доводи до тога да владе тумаче међународно право како им одговара, само да би легитимирале своје поступке. Тиме га слабе“, оцјењује Талмон.

Он истиче да Међународно право привилегује међународно признату владу неке државе: „У Сирији је то Ассад, а у Венезуели је то још увек Николас Мадуро. Они вам не морају бити симпатични, али међународно право не дозвољава да их неко једноставно елиминише војним средствима, чак ни у случају најозбиљнијих кршења људских права.“

Талмон такође каже да је упитно јесу ли људска права заиста увијек мотив за војну интервенцију: „Да се стварно ради о људским правима, међународна заједница би морала да интервенише у многим земљама. Међутим, она то не ради.“

(ДW)