"Комшићеви чавли на лијес друштва и европске БиХ"

Од окончања рата понављам како се причом о великом броју политичких партија у БиХ само замагљује суштина.  Да истина није у стотинама њих него, напротив, у двије – фронту етнонационалистичких филозофија, којима је заједничка жеља за подјелом земље по етничким шавовима и легитимирање територијалних племенских торова, те њему супротстављеној, групацији и политичкога и друштвеног организирања с циљем стварања фронта грађанскога отпора таквој, у бити фашистоидној организацији државе и друштва.

Босна и Херцеговина 16.12.2019 | 11:18 Почетком 2006. године сам, признајем, вјеровао да су изгледи за европску БиХ реални – и да ју је више немогуће зауставити. Зашто? Зато што је на простору Федерације тада већ постојала критична маса за заокрет од племенскога према људском, а у РС је могућност таквог заокрета најављивана повратком на власт Додика, тада првог америчког јокера у БиХ.

Развој догађаја у задњих петнаестак година, међутим, такве је трендове зауставио и причу све интензивније враћао у старе етно-племенске матрице и схеме. Али за то, да се не лажемо, не треба оптуживати етнонационалисте. Јер, да им је то жеља они никада нису ни крили. Но, недостајала им је критична маса да свој, и ратни и поратни пројект финализирају. Без, дакле, других, оних који су се представљали борцима за грађанске вриједности, независно о томе припадају ли лијевом или спектру политичкога центра, такви планови етнонационалиста би остали само жеља.

Трагедија босанскохерцеговачке збиље је, нажалост, да им је та врста помоћи, и то на најразличитије начине, све ове године и сервирана. Бањалучки „независни социјалдемократа“ се, није тајна, на диспозицију ставио први. Од дјетета Козаре и социјалдемократске наде он се готово преко ноћи изокренуо у Србина из првог сафа, заљубљеника у Дражу и четништво, негатора геноцида и противника наметања закона о негирању геноцида у име светости српства.

И таквог га данас види већина. Што се, пак, мене тиче, ни у прошлости ни данас Додик није ништа од тога. Нити је човјек било какве идеологије. Он је само макијавелистичка протуха каква се у животу ријетко среће. Хохштаплер који је, зарад одржања у седлу моћи, спреман на све – па и на улогу заштитника идеологија на које се згража сав нормалан свијет.



Није, међутим, удар на грађанску, посебице лијеву политичку идеју специјалитет само Милорада Додика. Дапаче. Просматра ли се, рецимо, послијератна историја најснажније партије бх. љевице, унутрашњи удари на њена програмска опредјељења су усуд који је без прекида прати. Присјетимо се, уосталом, нових партија, насталих у задњих двадесетак година због појединачних или амбиција групица партијских муфљуза.

Присјетимо се, потом, удара бившег лидера СДП-а, на идеологију странке којом је кормиларио, а потом и серије његових покушаја да исту ту странку, ако је већ не може поново зајахати, обори на кољена.

Присјетимо се, на концу, и најновијег тузланског случаја и ускрсавања нове партије уз изговор како је она израз одговорности према властитим бирачима, а које је водство СДП-а – одлуком да с етнонационалистима неће – тобоже игнорисало.

Иако је, јер све то се догађало колико јуче, и више него јасно да су гласови СДП-а међу бирачима освојени баш захваљујући заклетви да будућност БиХ и њених грађана могу креирати само с грађанским политичким партијама, никако и са симболима националистичке деструкције. Прецизније, никако са СНСД-ом, СДА и ХДЗ-ом.

Ни по муке да је с подрхтавањима унутар најјаче странке љевице и завршено. Јер, по ономе што је на сону, искључити не треба ни нове ударе, чак и етнички обојане. У прилог томе свједочи и недавна „размјена паљбе“ на релацији Бања Лука-Тузла. А разлог је, вјеровали или не, крајње уљудна честитка Дана Оружаних снага, због које бањалучки честитари мораше истрпјети „другарску“ лекцију какве се посрамили не би ни најпрепознатљивије националистичке виолине.

Никада се, подучише их партијске „патриоте“, не смије заборавити да се, залуду што су данас под истим барјаком, не може стављати знак једнакости између оних који су БиХ бранили и оних који су на њу атакирали – између Армије РБиХ на једној, те Војске РС и ХВО-а на другој страни.

Небитно је, дакако, што на ту причу и сам гледам нешто другачије. У конкретном случају, међутим, важно је да се ради о сукобу између есдепеоваца који би, зарад будућности, подвукли црту под прошлост и оних других, који се, због особних калкулација ваљда, том истом прошлошћу користе како би логику етничкога увели и у властиту партију.

И та врста унутрашњих сукоба, колико год се чинило да је надвладана, пријети будућности СДП-а, чак и много више од свих досадашњих. Јер, не сасјече ли се у корену измигољена „етничка подука“, искључити не треба ни још штошта, па ни могућност да се у ближој будућности појачавају амбиције којима би се СДП из босанскохерцеговачког радо претворило у бошњачки политички пројект.



Апстрахирајмо, међутим, сва та превирања унутар СДП-а. Што се будућности БиХ тиче, она су готово па бенигна у односу на оно што долази од бивших чланова те партије.

Оно што, рецимо, чини лидер ДФ-а, неодољиво асоцира на закуцавање посљедњих чавала у лијес и грађанског друштва и европске БиХ. Јер, велики се „титоиста“, којему сам, на моју жалост, и сам годинама у кола гурао – и признајем, била је то моја највећа животна грешка – дефинитивно демаскирао. Данас је, што се мене тиче, и више него евидентно да тај кавански шанер никада није ни био есдепеовац, још мање социјалдемократа, титоиста и љевичар да и не говорим – и да је, оним што чини, по свему томе дословце попљувао.

У јавности се неријетко даде чути да је лидер ДФ-а одустао и од грађанског концепта и од лијеве политичке идеје – и да је прихватио улогу другоразредног играча унутар бошњачке политичке репрезентације. По ономе што се догађа такав суд се, истина, намеће као крајње природан. И, колико год се неко бунио, а понекад сам то чинио и сам, испада да су Човић и Додик читаво вријеме били у праву.

Уосталом, што друго рећи за оног, радило се о лидеру или партији, чију позицију у власти не одређује он сам него у његово име то чини неко сасвим други. А позицију ДФ-а је, у разговорима са СНСД-ом и ХДЗ-ом – са српском и хрватском репрезентацијом како их ослови и нови предсједавајући Комшићева Савјета министара – одређивао Изетбеговић као позицију унутар бошњачке политичке квоте коју ипак само он, дијелом додуше и Радончић, персонифицира. И у којој су Комшић и његови најобичнија закрпа.

Суочен, међутим, са згражањем јавности сарајевски Наполеончић се упиње пронаћи образложење које ће је примирити. На једној телевизији је то покушавао и у вријеме настајања овог текста. Али, то више не пије воде. Јер, само у задњих годину-двије сироти свијет је таквих образложења чуо на стотине – и сва су се накнадно показала као обични шибицарски блефови. И пљување у образ том истом свијету.

Уосталом, дух шибицарења је и у најновијем увјеравању свих и свакога како је разлог пристанка на рушење сарајевског кантоналног пројекта, чији саставни дио је био и сам Комшић, пристајање СДА на оно на што странке грађанскога спектра никад не би – на сустав вриједности у којему на челу тамошње власти може бити и Хрват.

Прије пет година, признајем, у то бих му и сам повјеровао. Данас, не дај Боже!  Јер, ради се о ублехи каквих смо задњих година сити. Присјетимо се, уосталом, приче о СДА као фирми у коју се иде по посао и тендере. Или оне, да ће нам, одустанемо ли од збијања редова политичке љевице, бити као у Србији – да ће је нестати. Присјетимо се, да не набрајам даље, приче како 2015. године није било смисла остајати у власти, у којој имаш три заступника с којима си у одмјеравању снага с националистима немоћан.



А шта човјек чини данас? Све супротно флоскулама које су још увијек у свјежем сјећању. Ко му је, уосталом, највећа потпора у најновијем политичком стрмоглаву? Лидер СДА којега је, колико јуче, пљувао. Погледајте, потом, најновији коалицијски споразум с Бакировом партијом. И брзо ће те се увјерити да су у њему погажени баш сви принципи – и образ који је јавности показиван дакако.

И да је остала најобичнија шибицарска рачуница. Бројке и постоци. Оволико у државној, онолико у федералној и кантоналним властима. С којима „велики титоиста“ процјењује да може подмирити властите партијске ухљебе. А народ? Ма, какав народ! Њему ће се и даље продавати зјаке. Као и све ове године.

Многи, понављам, ту Комшићеву вратоломију тумаче као одустајање од лијеве политичке идеје и сврставање под бошњачки етнокишобран. За разлику од њих, пак, ја сам све више у дилеми. И све ближе увјерењу да по сриједи није ништа од наведеног. Да је, напротив, сарајевском „титоисти“, баш као и лакташком „дјетету Козаре“, страна свака идеологија. И да је, све што данас чини, тек успутна станица на путу који неодољиво асоцира на лик и дјело његова лакташког пандана. На голу макијавелистичку да се, користећи популизам без преседана, зајаше на сам врх пирамиде моћи –  и да, не буде ли ишло на простору цијеле државе онда барем с ову страну ентитетске црте, буде додиковски неупитан. Велики вођа.

А цијена? Неважно. Ако она подразумијева и трансформацију у чудовиште, осјећај је да „велики титоиста“ неће ни трепнути. И имаће образложење за то. Као што га има за рушење сарајевске кантоналне власти. Да је, замислите, то учинио, не због властите опијености моћи него због сустава вриједности у којем је могуће да на челу сарајевске кантоналне владе буде Хрват. Који, к’о ето, у суставу вриједности СДП-а то никада не би могао. А у Изетбеговићеву „европскому“, ако му је вјеровати, може без проблема.

Фуј. И за мене и за сарајевског Хрвата којим се, како би се правдале властите подвале, брише под. А сличне гадости ће, будите сигурни, „велики титоиста“ чинити док год му буде омогућавано. Питање је само хоће ли? И докле?

Хоће ли се, рецимо, на образ и честитост позивати и изручи ли, не дај Боже, Човићу нови Изборни закон? А, цијени ли се по ономе што чини, и види ли у новим рјешењима ћара за себе, ни то није немогуће. Хоће ли му се и тада гледати кроз прсте? И вјеровати у нове ублехе?

Не знам. Али, барем што се мене тиче, крајње је вријеме да га се заустави. Јер, већ сутра то може бити много теже.

Аутор Академик Славо Кукић
(Инфорадар)