Ко је жели статус кво, а ко вуче конце у Европи?

Немци су заљубљени у статус кво, али се он не може спасити. Макрон и Орбан су ти који диктирају промене, а често вуку на исту страну и уважавају један другог.

Свијет 24.11.2019 | 16:19 Почасни председник баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Едмунд Штојбер у Будимпешти је 8. новембра ове године добио високо мађарско одликовање. Уручио му га је мађарски председник Јанош Адер, пише Дојче веле.

Након тога се Штојбер састао с председником мађарске владе Виктором Орбаном. За разговор је био планиран један сат. А они су разговарали више од три сата.

О чему су разговарали? „Пре свега о европској политици и француском председнику Емануелу Макрону“, изјавио је Штојбер након разговора овом репортеру. Макронове „драстичне речи да Европа себе мора видети као светску силу или ће нестати још нико није изрекао у тако оштром облику“, рекао је Штојбер.

Он није остављао никакве дилеме да се у томе слаже с Макроном, иако се савезна канцеларка Ангела Меркел томе успротивила. И додао је да то и Орбан види тако – да НАТО више није оно што је некада био. Да се може сумњати да ли би НАТО бранио рецимо Естонију у случају руског напада.

Штојберов закључак: Европа мора у обрамбеној политици да срасте и створи сопствену снажну војску. Орбан ће радо у томе учествовати „сходно могућностима његове земље“.

Орбан и Макрон су о томе исцрпно разговарали кад је француски председник 11. октобра у Паризу примио Орбана. Након тога је Макрон известио да је с Орбаном разговарао о будућности НАТО и ЕУ и да су се код многих ствари сагласили.

Већ пре тога, у септембру, Макрон је на конференцији с амбасадорима своје земље рекао да га Орбан „инспирише“ – а то је комплимент који је и Орбан у више наврата упутио Макрону. Орбанов политички курс „у себи носи културну и цивилизацијску животну снагу“, Мађарска је на челу с Орбаном постала извиђач у временима радикалних промена, за разлику од других европских земаља, рекао је Макрон.

Друкчије Макрона виде у Пољској. Тамошњи председник владе Матеуш Моравјецки је Макронову анализу НАТО (НАТО је „клинички мртав“) назвао „опасном“. Он је Макрона оштро напао: да Француска шкртари на издацима за одбрану; да ли је Француска уопште спремна да испуни своје обавезе, питао је Моравјецки те изразио наду да се НАТО још може ослонити на ту земљу.

Заједљиви тон не долази случајно. Макронова најосетљивија критика - да Сједињене Државе у случају руског напада на неку од земаља бившег Источног блока не би то посматрале као случај „оабевезе заједничке одбране“ НАТО – у сржи погађа одбрамбену политику Пољске.

Варшава Русију види као стварну, конкретну опасност за безбедност Пољске и о Европској унији мисли исто као Макрон о НАТО: да се у случају опасности не може у њу уздати. Зато је Пољска последњих година уложила пуно енергије и новца да би придобила Американце. Влада је тако постигла да су америчке трупе стациониране у Пољској и наде полаже у присне односе с САД на подручју безбедносне политике. Макрон то сматра наивним. А можда и јесте наивно.

Невероватно је шта се ту догађа: Макрон и Орбан су постали два интелектуална покретача расправе о будућности Европе. Шаблоне из прошлости – за или против Европе, више или мање европске интеграције, више ЕУ или више националне државе – то се не уклапа у комплексне, а понекад и противречне мисли које њих двојица формулишу.

Макрон је рецимо торпедирао проширење ЕУ на земље западног Балкана – дакле „мање Европе“. То је одлука која широм отвара врата руском, кинеском и турском утицају у том региону – дакле „слабија Европа“.

А земље средње и источне Европе из такозване Вишеградске групе (Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка), које су озлоглашене као евроскептичне, страствене су заговорнице новог проширења – дакле „више ЕУ“. Из чистог сопственог интереса. То би наиме знатно повећало политичку тежину „Истока“ унутар ЕУ.

Макрон жели европског министра финансија, директне порезе ЕУ, заједничку економску политику – „више ЕУ“. Орбан и остали из Вишеградске групе ништа од тога – „мање ЕУ“. Сви хоће више новца из ЕУ, рецимо од новог пореза на финансијске трансакције – „више ЕУ“.

Макрон и Вишеградска група желе праву европску војску – „више ЕУ“. Француска зато што традиционално жели да буде сила и што би у некој европској војсци могла да захтева водећу улогу. Пољска има делимично интереса ако би то била ствар којом би се могло супротставити Русији – само ако се при том не распадне НАТО. Мађарској, Чешкој и Словачкој се та идеја свиђа зато што су премалене да би могле да створе снажну војску.

Укратко, док се у Немачкој често поставља паушално питање да ли је неко за или против ЕУ или НАТО, Макрон и Орбан упорно постављају питање смисла на појединим подручјима. Више ЕУ тамо где то има смисла. Не због ЕУ, него само тамо где то и ако то служи сопственим интересима.

А они су различити, зато су позиције делимично супротстављене. Али, увек се ради о националним интересима.

Немачка стоји неодлучно и суздржано. Она очито препознаје Макронов смер, исти који је имала француска политика према Европи од Шарла де Гола: да се Немачка политички спутава, користи њен економски потенцијал и, ако је могуће спречити да Немци спознају своју моћ и поново пожеле да крену сопственим путем у Европи.

Немачка - тако верују у источној и централној Европи – је стварно моћна. И због тога збуњена. Куда са сопственом тежином? На лево, загрлити Француску и спроводити европску „солидарност“? На десно, и уз одобравање источних Европљана спроводити класичну националну политику моћи?

Мацрон и Орбан чине оно чега се у Немачкој највише гнушају: лансирају нове, реметилачке идеје. Немачка је, тако то виде у Француској и централној и источној Европи, заљубљена у статус кво, али н се више не може спасити. То тера на размишљање. И може изазвати главобољу.

(ДW)