Љубомир Ранковић о књизи "Пророк Милош Милојевић"

Повод да се још једном суочимо са феноменом историје и њеним значајем за живот човека као појединца и читавих народа, представља недавно објављена књига Академика Драга Мирковића под насловом: Пророк Милош Милојевић.

Република Српска 07.11.2019 | 12:43 Ова књига, као ни једна до сада, отвара многа болна питања о етици и „поштењу“ историје као науке.

Читаоцу који прочита ову књигу, болно и цинично зазвучаће латинска фраза: Историја је учитељица живота. Разумеће је као грубу и неумесну метафору. Лик учитељице из детињства носимо као мило сећање и најлепшу успомену целога живота.



Међутим, Мирковићева књига увериће нас да историја личи на прорачунату и бездушну гувернанту католичких самостана и интерната, хладну и окрутну. Она нас не упознаје са оним најважнијим у човеку и народу.

Она само памти и региструје форму, љуштуру, опну... Без душе, садржаја и суштине. Од ње не сазнајемо ништа о потресним драмама појединачних личности и читавих народа. Стару уседелицу, Госпођу историју, то не интересује. Њој су важне бројке и само бројке, година и векова. Људи и народи нису бројке, већ личности и колективи... Космос, свемир, вечност... Драго Мирковић у књизи о Милошу Милојевићу сведочи да историја мора, најпре и изнад свега, да има опредељење за истину по сваку цену, а историчар мора поседовати свест да је историја као истинити сведок и сапутник снажан мотивациони чинилац у животу појединца и целог народа.

Велики и озбиљни народи имају историју која је у служби њиховог континуитета и идентитета. Срби немају среће са овом науком. Српска историја не познаје важне и узвишене законе континуитета и зато су народ са великом кризом идентитета. У народном животу уврежила се несувисла изрека којој се слепо верује: Победници пишу историју. Свети Владика Николај суочен са српском неодговорношћу према својој историји рекао је: „Није чудо што нам је таква наша црквено-народна историја, када је пишу Слијепчевићи (историчар СПЦ Ђока Слијепчевић) и Ћоровићи (српски историчар Светозар Ћоровић)“.

Међу српским историчарима ретки су прегаоци који су били свесни важности историје за народни живот, за његову прошлост и садашњост, а нарочито за будућност. Један од таквих је угледни Мачванин, Академик, професор и полиглота Милош Милојевић. Прометејским прегалаштвом приступао је тешком подвигу проучавања живота свога народа, његовог прапорекла, језика, културе, традиције, обичаја, навика, антрополошких карактеристика, успона и падова у свом историјском ходу. Преко 4.000 страница рукописа сложених у сандуке остало је иза њега.

Нешто од тога је објављено, а највећем делу изгубио се траг. Његово колосално животно дело, нажалост, није нашло места у српској научној историографији. У обимној књизи познатог српског историчара и академика Радована Самарџића, Писци српске историје, нажалост, о њему нема ни помена.
Зашто?

Историчар, ерудита и полиглота Милош Милојевић у свом историјском раду служио се историјско-просветитељском методом. Светлошћу дубоких корена и трагова живота српског народа, које је налазио првенствено у његовом језику, традицији и обичајима, осветљавао је садшњост и снажан фокус светлости бацао у будућност, чиме је осветљавао и трасирао сигурне путеве своме народу. Трагајући за српским пореклом спуштао се у дубине миленијума и векова, чак до далеке Индије, и попут великог Владике Николаја Велимировића, сведочио да је наше порекло из те праколевке народа и цивилизација. Великог индијског песника Рабиндраната Тагору, Николај је на Коларцу 1926. године, представио као „нашег далеког рођака из Индије“.

Важно је истаћи „судња времена“ у којим је живео и стварао Милош Милојевић. Друга половина ХИХ века, била је епоха великог буђења и раскивања вековних окова српскога ропства под Турцима. Милојевић се, као син свештеника Стевана из Црне Баре и, једно време као професор Богословије, борио крстом, мачем и пером за слободу своје отаџбине, али истовремено подизао крила своме народу отварајући му блиставе видике његове славе и величине, коју су његови непријатељи, и „домаћи и страни“, упорно заклањали и замагљивали. Јер зна се: Човек и народ слободни духом никада не могу бити поробљени.

За сваку похвалу је наслов који је за ову књигу одабрао академик Драго Мирковић. Пророк, у библиском смислу и контексту, није само онај који „предвиђа“ будућност. Пророк је, пре свега, онај који тачно и непогрешиво осветљава и тумачи садашњост и актуелне „знаке времена“, ради поузданијег хода и оријентације у будућности. У књизи аутор то снажно истиче, цитирајући поруку Милојевића Стојану Новаковићу: „Ја радим за будућност, а Господин Новаковић за садашњост... Ја радим да оставим млађима да дорађују и привређују, а Господин Новаковић хоће садашње нараштаје да прерађује“.

Ко се иоле бавио или бави историјом код Срба, сведок је да се српска историја, углавном и претежно, бави „прерађивањем“, или како се то модерно каже: манипулацијом народа у разне намене и сврхе. Академик Мирковић књигом о Милошу Милојевићу указује у конструктивну функцију историје у животу појединца и народа. Историја треба да сведочанствима о великим догађајима, личностгима и њиховим жртвама и подвизима, крепи клонули народни дух и диже крила посусталом покољењу.

Живот и дело историчара Милоша Милојевића и књига академика Драга Мирковића о овом великом националном борцу, чије су груди красиле бројна ратна и научна одличја и признања, представљају прометејски подвиг за свој народ. Обојица су изашли на пут којим се у нашој историји „ређе иде“. На пут којим су у даљој прошлости ходили славни Немањићи, а у новијој епохи Карађорђе, Милош, Вук Караџић, Михаило Пупин, Јован Цвијић, Владика Николај, Патријарх Павле...
Њихов пут постао је српском народу путоказ у будућност!

(БН)