Матићев осврт на почетке...

Када вам стално причају да нисте довољно добри шта вам друго преостаје него да свима докажете да греше? Питорескна сећања Немање Матића на скромне почетке у рондом Врелу за интернет страницу Манчестер јунајтеда. . .

Фудбал 24.10.2019 | 21:35 Један од наших најбољих фудблера, ведета Манчестер Јунајтеда Немања Матић, за клупски сајт је испричао животну причу о скромним почецима у родном му селу Врелу које се налази надомак Уба, како су прашњави терени од њега направили бољег играча, и како је на крају, преко Звезде, Партизана и Кошица доспео на велику сцену.

"Фудбал је увек био сначајан у мојој породици. Отац ми јер био фудбалер, брат ми је фудбалер (сада игра у АПОЕЛ-у из Никозије) и ја сам фудбалер.", присећа се 31-годишњи ас.

"Мама и тата су ме водили на тренинге и утакмице. Тата ми је био тренер три године и мрзео сам то! То је био кошмар. Било је јако тешко са њим, јер чак и када бих постигао пет голова на утакмици, увек му је нешто сметало у мојој игри. Сви други су били ОК, чак и мој брат, само ја не. Само једном у животу и никада више отац ми је рекао да сам добро играо, а то је било је полуфинале Лиге Европе између Бенфике и Фенербахчеа. Увек сам се питао зашто толико тражи од мене, али испоставило се да је то добро када се гледа на дужи рок. Али, мрзео сам га као тренера!"

И поред мајчине жеље да се посвети образовању, а не јурењу лопте по прашини, код Немање је пресудила љубав према спорту.

"И поред тога више сам волео фудбал од школе. Наравно, волео сам школу због дружења, али увек бих размишљао само о спортовима, фудбалу и кошарци пре свега. Нисам био најбољи ђак, али сам био довољно добар да прођем разреде без проблема. Током лета, пошто нисмо имали пара, остајали смо у селу и правили турнире у разним спортовима. Та беспарица нам није била никакав проблем, моја земља је била у тешкој економској ситуацији, али ја сам био задовољан оним што имам. Играли смо све живе спортове, а на турнире су нам долазила деца и из оближњих села. За нас је то било као да играмо дерби Звезде и Партизана, а остати непоражен на свом терену ствар части. Имали смо терен поред гробља, који је био или прашњав или блатњав,  тако да си фудбалу морао да приђеш, а не да чекаш пас, што је одлично, а када би нам лопта упала у суседно гробље, играли смо 'зими-зами-зум' пошто смо се плашили да пређемо."

Велики таленти сами себи нађу пут, па је тако било и са трновитом Одисејом Немање Матића која се ипак завршила хепиендом.

"Када сам имао 10 година, приметио ме је током једног тог нашег сеоског турнира човек из већег клуба који се налази на отприлике 30 километара од Уба. Није ми веровао да сам 1988. годиште, те је после тога отишао код мог оца који му је потврдио. Заиграо сам за тај клуб убрзо на једном турниру, ту смо проглашени за најбољи млади тим у Југославији, а ја за најбољег играча. Након тога тражили су ме Црвена звезда и Партизан и ја сам одабрао Звезду. Након пет година рекли су ми да нисам довољно добар и да могу да идем, па сам прешао у Партизан, а онда су ми и они исто рекли после годину дана."

И поред свега тога ас из Врела није клонуо духом већ је радио и сачекао своју прилику.

"Када вам стално причају да нисте довољно добри шта вам друго преостаје него да свима докажете да греше. Тако сам се вратио кући у мој први клуб, онда сам са 18 играо трећу лигу Србије, након шест месеци сам прешао у Словачку. Након две и по године у Кошицама прешао сам у Челси, па у Бенфику, па назад у Челси и ево ме у Јунајтеду."

Матић важи за фино васпитаног човека који никада није заборавио на своје корене, одакле је дошао и коме треба бити захвалан за леп живот који води.

"Доста тога дугујем мајци. Њој је школа увек била на првом месту и није била срећна што сам толико посвећен спорту. Једном ми је кроз сузе помогла да одсуствујем са часова због тренинга, знам колико јој је било тешко, али без тога не бих имао овакву каријеру.", емотиван је наш ас. "Пре него што је почела ова сезона провео сам цело лето у мом селу. Био ми је то најдужи одмор у животу! Тамо ми је и најлепше јер ме сви познају, водим нормалан живот. Најсрећнији сам у Врелу где имам рутину сваки дан - устанем, бацим се са клинцима у базен, ручам, а поподне са супругом гледам из кафића сина како игра фудбал на локалном терену. Сви знају да сам тамо и нико мене узнемирава. Ја сам нормалан човек као и сви. У селу живи много мојих другара из детињства те смо оформили клуб. Желели смо да кренемо како и треба, са самог дна. У прве две сезоне нисмо поражени, а везали смо 47 победа, тако да смо се померили за три ранга и сада смо у Српској лиги Запад."

Као мали Немања је навијао за Црвену звезду и Валенесију за коју је тада играо феноменални Мирослав Ђукић, иначе пријатељ његовог оца.

"Срби воле да навијају за клубове за који играју наши фудбалери. Зато много Срба подржава Манчестер јунајтед, али не само због мене, већ и због Немање Видића. Тако сам и ја када сам био клинац. Ипак, прво Звезда, па онда Валенсија због Мирослава Ђукића који је пријатељ мог оца. Занимљиво је да сада његов син живи у Манчестеру и да ми је он најбоји пријатељ".

За крај ове мале аутобиографије Матић је поменуо још једну занимљвост која му очигледно смета, пре свега зато што је изворно скроман.

"Волим да идем у Србију, али морам да признам да ми је и даље необично то што су именовали улицу по мени. Када сам чуо нисам могао да верујем ушима. И даље ми није јасно. Можда ћу за 20-30 година моћи да кажем да сам ипак учинио нешто добро."

Извор: моззартспорт