Реализација и танка клупа Партизанови проблеми!
Доказано у пракси - после пораза у Лучанима…
Фудбал 21.10.2019 | 00:00
Неуспех у Лучанима (0:1) може да се сагледа из више углова, међутим, тешко да може сва кривица да се свали на леђа Умара Садика, упркос томе што је нападач из Нигерије машио зицере. Разумљво, његове “заслуге“ су највеће, шпиц Партизана мора макар једну од три ситуације у којима се нашао актулени вођа навале да претвори у погодак, да поседује “килер инстинкт“, али га позајмљени фудбалер Роме једноставно – нема. То му је заштитни знак. Садик је дао осам голова, а колико је прилика имао само до ове фазе сезоне могао је без проблема да се дичи дупло бољим учинком. Зицер у дербију, пречка у Новом Саду, неразумљиви промашаји у Нишу и Ивањици, статива против АЗ-а, тешко објашњиве грешке у окршајима са Кохасом и неким другим лигашким мечевима илуструју да би Партизан и у наставку сезоне могао да се мучи уколико ривала не отвори на време, малтене из прве шансе.
Дуел са Младости, после ког је статистика показала да је Партизан чак 20 пута шутирао ка голу, од чега чак девет у оквир, показује исправност запажања од пре два месеца кад смо на истом овом месецу написали како црно-бели “немају патике за маратон“. Тачније, да му кадар није широк за такмичења на три фронта. Потпуно је у праву Саво Милошевић кад каже како нема довољно играча за ротацију, утакмице на свака три дана изискују рокаде у првих 11, а поготово да нема алтернативног шпица. Последица скраћене ротације су киксеви попут пораза од Младости или пре тога Вождовца.
На папиру је резервни нападач Петар Гигић, међутим, сам Милошевић је рекао да је новајлија из Мачве залог за будућност. Једини је проблем што Партизан нема времена да чека, него му је одмах потребан фудбалер способан да испоручи по сезони 20-25 голова, да погађа у серијама, као Петар Шкулетић или Урош Ђурђевић у последње две шампионске сезоне. Или раније Ламин Дијара, Габријел Клео, Александар Митровић... Друга невоља је у томе што Партизан, како је Саво приметио, има доста играча који умеју да дају гол (Садик, Тошић, Сума, Натхо, Стевановић, Марковић пре повреде), али нико од њих није класичан нападач, фудбалер од кога се по опису радног места очекује егзекуција на сваком мечу. Зато је закључак како овај систем игре функционише, доста тога у пољу одреде црно-бели ваљано, што је огроман напредак у односу на минуле две сезоне, међутим, недостаје им завршни ударац. Да се нађе пут, да се лопта угура у мрежу по сваку цену.
Партизан, дакле, нема проблем игре и то је добро, међутим, тешко је игнорисати утисак да му без Сејдубе Суме у првих 11 иде теже од очекиваног. Видело се и у Драгачеву, чим је Гвинејац ушао у другом делу шансе су почеле да се нижу, најбоља на утакмици је последица његове идеје (проигравање Садика), што само појачава утисак да би требало да буде стартер. У суботу није био под образложењем да се тек у четвртак вече вратио са репрезентативних обавеза. Но, исто се десило и у Крушевцу (2:2) и против Вождовца (1:2), па сад (0:1), а то су утакмице на којима је Партизан ускраћен за осам бодова. Још два му “фале“ из сусрета са ТСЦ-ом (1:1) на ком је Сејдуба играо од почетка, што је можда изузетак који потврђује правило о битности за овај тим Партизана. И који, опет је Милошевић у праву, показује како право на ротацију струка црно-белих нема, јер ако не играју најбољи одмах се јављају невоље. А ни најбољи не могу на леђима да истрпе све утакмице у напорном ритму субота-четвртак-недеља, што јасно сугерише потребу за додатном селекцијом на зиму.
Запажање после 161. вечитог дербија подразумевало је изузетну физичку припрему екипе из Хумске. На психолошком плану, пак, јасно је да посао није одрађен ваљано и да тим трпи како због спољних утицаја, тако и због немогућности да на њих адекватно одговори. Последња два кола су најбољи пример. Против Вождовца је Парни ваљак изашао на терен само који минут пошто је вечити ривал у судијској надокнади славио у Крушевцу, што је очигледно оставило трага и од плана да се исто вече претекне Звезда стигло се до још већег заостатка. Нешто слично десило се у минула два дана: црвено-бели су у петак вече савладали Рад и побегли на “плус седам“, а одговор освајача Купа Србије био је пораз у Лучанима и лоша увертира за долазак Манчестер јунајтеда.
Ако је Саво Милошевић успео да од никакве игре направи у већем делу сезоне забавну и занимљиву, онда је пред њим и сарадницима из стручног штаба једнако озбиљан изазов да поради и на психологији и играче доведе у стадијум да слабих дана какав је био суботњи у Лучанима буде што мање. Јер, некад се и на индивидуални квалитет решавају утакмице у којима не иде...
НОВАК СИМОВИЋ “СЛУТИ” НА ЛОШЕ
Овога пута судија није био у центру пажње Партизанове утакмице, међутим, као што постоје играчи талисмани, тако изгледа да има и арбитара који доносе несрећу црно-белима. У ту категорију дефинитивно спада Новак Симовић, јер кад он свира суперлигашке мечеве тим из Хумске 1 обавезно просипа бодове.
Не његовом кривицом наравно, али у последње три сезоне само једну од шест првенствених утакмица Парни ваљак је добио са Симовићем у улозио делиоца правде. И то против Рада у јесен 2016, кад је било 4:0, уз искључење тадашњег тренера Марка Николића. У истој сезони било је 0:0 са ОФК Бачком на “Карађорђу“, лане 1:1 са Напретком на Топчидерском брду и пораз од Црвене звезде на стадиону “Рајко Митић“ 1:2, да би у тек започеткој после 1:1 са ТСЦ-ом у Хумској судија из Ловћенца свирао и суботји дуел у Лучанима (0:1).
У међувремену, Новак Симовић је водио финале Купа Србије за сезону 2018/19, кад је Партизан у гостима савладао Црвену звбезду 1:0, поготком Бојана Остојића.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Стар Спорт
Коментари / 0
Оставите коментар