Филозофско путешествије Ђиђија Буфона...

Како су ми Томас Н’Коно и Шагалова Шетња променили живот? Обавезно прочитајте. . .

Фудбал 16.10.2019 | 00:00 Јединствена личност. Па и сада када је одавно премашио зенит каријере Ђанлуиђи Буфон је инспирација многима. Не толико више због маестралних парада. Некад је довољно и да проговори. Јер из сваке његове речи извире мудрост човека који је свашта претурио преко главе и изборио се за статус истинске легенеде фудбала.

А није увек било лако. И баш о томе пише Буфон у писму млађем себи, објављеном на сајту Тхе Плаyерс Трибуне. Преносимо вам га у целости. Јер заиста је уживање читати га.

“Драги, 17-годишњи Ђанлуиђи,

Пишем ти вечерас ово писмо као 41-годишњи мушкарац који је искусио много, много тога. И који је направио неке грешке. Имам неке добре и неке лоше вести за тебе. Истина је да сам овде да бих говорио о твојој души.

Да, о твојој души. Имаш је, веровао ти мени или не.

Хајде да почнемо са лошим вестима. Имаш 17 година. Ускоро ћеш да постанеш прави фудбалер, као у својим сновима. Мислиш да знаш све. Али истина је, пријатељу мој, да немаш појма о животу.

За само неколико дана добићеш прилику да почнеш свој први меч у Серији А у дресу Парме и ти не знаш довољно ни да би се уплашио. Требало би да си у кревету, да пијеш топло млеко. А шта ћеш ти да урадиш? Изаћи ћеш у ноћни клуб са добрим пријатељом из Примавере.

Попићеш само једно пиво, зар не?

Па ћеш мало да претераш. Играш улогу из филма. Ти си снагатор. Обично се тако носиш са притиском, иако ниси свестан ни да га осећап. У клубу си, расправљаш се са неким полицајцима у један ујутру. Иди кући. Иди у кревет.  И молим те, немој да пишаш на полицијску аутомобил. Полицајцу то неће бити занимљиво. Неће ни клубу. И ризиковаћеш да уништиш све зашта си радио.

То је та врста хаоса у коју се уваљујеш без разлога. Гори у теби и води те у грешке. Наравно, мислиш да показујеш саиграшима да си јак и слободан, али у реалности је то само маска коју носиш. За неколико дана биће ти поклоњење три ствари које су опијајуће, али исто тако и веома, веома опасне.

Новац, слава и посао из снова.

Сад сигурно мислиш, па шта ту може да буде опасно? Е, па, ту је парадокс.



Са једне стране, истина је да је голману неопходно самопоуздање. Мора да се осећа неустрашиво. Ако даш тренеру да бира између технички најбољег голмана на свету и оног неустрашивог гарантујем ти да ће сваки пут изабрати оног неустрашиво копиле.

Са друге стране, особа која је неустрашива лако може да заборави да има разум. Ако живиш живот на нихилистички начин, мислећи само о фудбалу, душа ће да почне да вене. На крају, постаћеш толико депресиван да нећеш пожелети да устанеш из кревета.

Смеј се колико хоћеш, десиће ти се то. Десиће ти се на врхунцу каријере, кад будеш имао све што човек може да пожели од живота. Имаћеш 26 година. Бићеш голман Јувентуса и репрезентације Италије. Имаћеш новац и поштовање. Људи ће те чак звати Суперменом. Али ти ниси суперхерој. Ти си човек као било ко други. А истина је да притисак ове професије може да те претвори у робота. Твоја рутина постаје затвор. Идеш на тренинг. Долазиш кући и гледаш ТВ. Идеш да спаваш. Следећег дана опет. Победиш. Изгубиш. Врти се изнова и изнова.

Једног јутра, кад устанеш из кревета да кренеш на тренинг, ноге ће да почну да неконтролисано дрхте. Бићеш толико слаб да нећеш моћи да уђеш у кола. Испрва ћеш мислити да је само умор или вирус. Али биће све горе. И све што ћеш желети да урадиш је да заспиш. На тренингу, свака одбрана ће да ти изгледа као титански труд. Седам месеци, тешко да ћеш уживати у животу.

Сад морамо да застанемо. Јер зна, шта мислиш док читаш ово са својих 17 година. Рећи ћеш: ’Како је то могуће?’ Ја сам срећна особа. Ја сам рођени лидер. Ако будем голман Јувентуса, ако будем зарађивао милионе, мораћу да будем спрећан. Немогуће је да будем депресиван’.

Па, морам да ти поставим важно питање. Зашто си одлучио да живот посветиш фудбалу, Ђиђи? Да ли се сећаш? И молим те, немој да ми кажеш да је само због Томаса Н’Кона. Мораш да закопаш дубље. Да се сетиш сваког детаља.

Да, имао си 12 година. Да, Светско првенство 1990. у Италији. Први меч је Аргентина против Камеруна на Сан Сиру. А где си ти? Затвори очи. У дневној соби си, сасвим сам. Не сећам се ни ја где су другари. Баба је у кухињи, прави ручак. А толико је врео дан да је затворила све прозоре да би у соби било свежије. Потпуни мрај, само жуто светло са телевизора. Шта видиш?

Видиш чудно име. КАМЕРУН. Не знаш где је Камерун. До овог турнира ниси знао ни да постоји. Наравно да знаш за Аргентину и Марадону, али има нечег магичног у играчима из Камеруна. Толико је врело, а њихов голман у пуној опреми. Црна, дугачка тренерка. Дуги зелени рукави и розе оковратник. Начин на који се креће, како стоји онако висок, фантастични брлови. Заробио ти је срце на необјашњив начин. Он је вероватно највећи шмекер ког си икада видео.

Коментатор каже да се зове Томас Н’Коно.

И онда магија. Корнер за Аргентину, Томас истрчава у гужву и боксује лопту 30 метара у ваздух. То је тренутак кад си схватио шта желиш да радиш са својим животом. Не желиш само да будеш голман. Желиш да будеш овакав голман. Диваљ, храбар, слободан.

Из минута у минут, док гедаш то, постајеш то што јеси. Живот ти се црта. Камерун даје гол и постајеш толико нервозан због жеље да сачувају предност да не можеш више физички да то трпиш. Скачеш по каучу. Цело друго полувреме трчиш испред телевизора. Кад Камерун добије и други црвени картон не можеш више ни да слушаш. Последњих пет минута, чућиш иза телевизора уз угашен звук. Повремено звирнеш да видиш шта се дешава и онда се повучуеш. Коначно, Камерунци славе. Трчиш на улицу, двојица клинаца из краја раде исто, сви вичу: Да ли си гледао Камерун? Да ли си гледао Камерун? Тог дана с еу теби родила ватра. Камерун је место које постоји. Томас Н’Коно је човек који постоји. Показаћеш свету да и Буфон постоји.

Зато си постао фудбалер. Не због новца и славе. Већ због умешности и стила овог човека, Томана Н’Кона. Због његове душе. Мораш да упамтиш ово: новац и слава нису сврха. Ако не водиш рачуна о својој души, ако не тражиш инспирацију ван фудбала, назадоваћеш. Даћу ти један савет, буди много радозналији према свету док си још млад. Сачуваћеш себе самог, а посебно породицу, од бројних главобоља.



Бити голман значи бити храбар, то је тачно. Али бити храбар не значи бити незналица, Ђиђи.

Кад будеш у дубинама депресије, нешто чудно и дивно ће да ти се деси. Једног јутра, решићеш да промениш рутину и на доручак одеш у други ресторан у Торину. Ићи ћеш другом рутом, проћи ћеш поред јузеја.

На постеру ће писати ШАГАЛ.

Чуо си то име. Али не знаш ништа о уметности. Имаш и обавезе. Требало би да се већ кренуо. Ти си Буфон. А ко је Буфон? Ко си ти, заиста? Знаш ли? Ово је најважнији део писма. Мораш да уђеш у тај музеј, баш тог дана. Биће ти то најважнија одлука у животу. Ако не уђеш, ако наставиш са животом фудбалера, Супермена, онда ћеш и даље своја осећања држати под кључем у подруму, твоја душа ће патити. Али ако уђеш, видећеш на стотине Шагалових слика. Већина те неће ни дотаћи. Неке су добре,  неке су интересантне, неке ти не говоре ама баш ништа. Али кад видиш ту једну слику осетићеш се као да те је ударио гром.

Зове се Шетња.

Скоро да је детиња слика. Човек и жена у парку, на пикнику, али све је магично. Жена лети у небо, као анђео, мушкарац стоји на земљи, држи је за руку, смеје се. Као дечији сан. Ова слика ће ти пренети нешто са неког другог света. Због ње ћеш се осетити као дете.Биће то осећај среће у једноставности. Осећај Томаса Н’Кона како боксује лопту 30 метара. Осећај баке како те дозива из кухиње. Осећај седења иза телевизора док се молиш у мраку.

Како старимо, лако заборављамо те осећаје. И мораш да се вратиш у музеј већ следећег дана. То је од суштинског значаја. Жена за благајном ће те чудно погледати, рећи ће: Зар нисте јуче били овде? Нема везе. Врати се. Та уметност ће бити најбољи лек за тебе. Кад отвориш ум сва тежина у теби ће одлетети, као она жена на Шагаловој слици. Невероватна је иронија у том тренутку. Некад помислим да је живот писан за сваког од нас. Десиће ти се толико необјашњивих и лепих ствари, а све ће бити повезане. Ова је једна од тих.

Јер кад си био млад играч у Парми, урадио си нешто из чистог незнања. Обележиће те то. Пре велике утакмице, желећеш да направиш велик гест како би саиграчима и навијачима показао да си вођа, да си храбар, да си велики карактер. Па ћеш на мајици написати поруку коју си једном видео урезану на школском столу.

Написаћеш: Смрт кукавицама.



Мислићеш да је то мотивациона порука. Ниси знао да је то слоган ултрадесничарских фашиста. То је једна од грешака због које ће твоја породица трпети. Али те грешке су важне, јер те изнова и изнова подсећају да си човек, да, пријатељу мој, немаш ти појма о животу. И то је добро, јер фудбал ће урадити сјајан посао у покушају да те убеди да си посебан. А ти мораш да упамтиш да ниси ништа другачији од конобара или еликтричара који ће ти бити пријатељи за цео живот.

То ће те извући из депресије. Не сећање да си посебан, него сећање да си исти као и сви остали. Не можеш то да схватип сад са 17 година, али обећавам ти да је права храброст у томе да покажеш слабост, а не да је се стидиш. Ти заслужујеш дар живота, Ђиђи. Као и сви други. Упамти то.

Људи и догађаји су повезани на начин на који ти тако млад и наиван још не можеш да схватиш. И моја једина жал је што ниси раније отворио мозак ка свету. Можда си једноставно такав. И у 41 години имаћеш ту ватру у себи. И даље нећеш бити задовољан, морам да ти кажем. Чак ни кад будеш држао пехар Светског првенства у рукама  тај осећај неће нестати. Све док не одиграш сезону у којој нећеш примити ниједан гол нећеш бити задовољан. Да, можда си увек био такав.

Да ли се сећаш прве зиме кад си отишао код ујака у Удине, горе на планине? Или је то успомена које се само старији човека сети? Имао си четири године. Падао је снег преко ноћи. Никада пре ниси видео снег. Пробудио си се, погледао кроз прозор и видео сан. Све је побелило. Истрчао си у пиџами, а ниси знао ни шта је снег. Али није било оклевања. Видео си нанос снега и шта си урадио? Да ли си размислио? Да ли си отишао по капут? Не, одмах си скочио. Без страга.

Баба је викала: Ђанлуиђи! Немој! Немој! Немој!

Био си гола вода. Церио си се. Целе недеље си после тога имао грозницу. Али није те било брига. Без оклевања. Право у снег. Јер то си ти. Ти си Буфон. И показаћеш свету да постојиш.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс