Животна прича “Смајлија“ Смаилагића...

Заштита робијаша на терену између Падињака и Лазе, отац без дана одмора и Голден Стејтов директор у Котежу. . .  А онда и уговор на 6. 100. 000 долара!

Кошарка 12.10.2019 | 19:43 Читаоцима Сан Франциско Хроникла аутор интервјуа покушава да дочара сцену. Истина, брка крај у којем је Ален Смаилагић одрастао и онај у којем је тренирао. Па пише о Котежу, иако мисли на Падинску скелу. Али просечном Американцу то свеједно ништа не значи. Битно је да схвати одакле је Смаилагић потекао. Ништа налик ономе нашта су навикли преко баре...

“У сендвичу између затвора са минималним обезбеђењем (у КПЗ Падинска Скела се у прошлости  ’лежало’ само за лакша дела,  прим.аут) и уфлекане институције за ментално оболеле (психијатријско одељење болнице Лаза Лазаревић), налази се отворени терен са кошаркашким тереном. Рустем Смаилагић, електричар који је радио седам дана недељно како би се побринуо за супругу и двоје деце, ту је проводио паузе за ручак док је сину додавао лопту. После неког времена, затвореници и психијатријски пацијенти – слободни да током часова рекреације шетају по дворишту – пришли би терену да гледају џигљавог основца како шутира“, почиње аутор Конор Леторно текст којим покушава да навијачима Голден Стејта представи српског центра.

Уводну слику црта као подсетник да је Смаилагић рођен 2000. године, у Београду, како пише, огрезлом у насиљу, да је одрастао на улицама пуним дроге. Године ратова оставиле су некадашњу оазу кафића и ноћних клубова разореном, криминал је био распрострањен док је држава покушавала да се дигне из пепела. А 12-годишњег момка из Котежа, који је тренирао у Скели, понекад су чували баш – робијаши.

“Говорили би мом оцу: ’Остави га с нама, биће безбедан’. Волели су ме, нико ме није дирао“, смеје се Смаилагић док уз помоћ преводиоца разговара о почецима на периферији Београда.

Пре само две године играо је у дворанама какве у САД имају и средње школе наступајући за КК Беко у трећој лиги Србије. Сада, месец дана пре 19. рођендана чека руки сезону у Голден Стејту, мада се прошле недеље повредио због чега ће пропустити њен почетак. Јасно је да неће имати велику минутажу, али има велику будућност, уверава Арон Мајлс, који у Санта Крузу, развојном тиму Голден Стејта, индивидуално ради са играчима.

“Да је на колеџу он би био бруцош. Али рећи да има светлу будућност – то би било потцењивање његових могућности“, каже Мајлс.

И остали у клубу добро знају колики је потенцијал Смаилагић. Кад је средином септембра у ресторану морске хране пришао председник Голден Стејта Рику Велтсу да се представи, овај се насмејао и рекао: “Знам ја ко си“. Вориорси су, открива Леторно, 206 центиметара високог крилног центра пратили више од две године. Много пре но што су остали НБА тимови и приметили да постоји такав играч. Да би довели Смаилагића дали су Њу Орелансу два будућа пика друге рунде и 1.000.000 долара. Само да би се померили два места на листи за драфт. У јуну су га и узели као 39. пика.

Сад га саиграч зову “Смајли“ (Смешко, у слободном преводу). Први део лета је провео у Београду, положио је шест од десет испита који су му недостајали да би добио диплому средње школе. Остала четири ће морати да сачекају, пошто је Смаилагић први стигао на припреме како би радио на себи. Мора тако, Голден Стејт ће муза наредне четири године исплатити 6.100.000 долара.

“Већ неко време сам размишљао о томе да бих могао нешто да направим са кошарком. Али ништа ни изблиза овако велико. Да ми је неко рекао да ћу са 19 година да играм у НБА лиги рекао бих му да је луд“, свестан је и Смаилагић какву шансу има у Голден Стејту.

На крају крајева, дечко тренира са Стефом Каријем, Дрејмондом Грином и Клејом Томпсоном!

Ни његови родитељи вероватно не могу да верују. Отац Рустем је још 1994. године побегао од рата и отишао на североисток Русије да ради као електричар. Вратио се 1997, родитељи су га упознали са Нермином, девојком са севера Црне Горе, ускоро су добили и Алена. Кад му је било седам година, Рустем га је одвео у кошаркашки клуб Беко, више да би га склонио са улице но да би направио каријеру.

Тамо се калио Смаилагић. Све док га Голден Стејт није узео. Новинару Сан Франциско Хроникла показује ожиљак на десној страни врата, остао је као успомена са једне утакмице, кад га је противник ноктима изгребао док се залетао да закуца.

“Утакмице тамо су много грубље него овде. Момци стварно бију. Ако кажеш или урадиш нешто лоше можеш и да добијеш батине, па и горе“, врти филм Смаилагић.

Кад је маја 2017. Кен Лејкоб, генерални директор Санта Круза, стигао у дворану у којој је Смаилагићтренирао морао је да протрља очи да се увери да није погрешио. Из пода је вирила трава, испод кошева голови, на малој позорници вежба глумачка секција основне школе у којој се тренира. Нека буде да је аутор текста и мало претерао, али сигурно је да неком навиклом на изванредне услове у Америци ништа није изгледало како треба.

Међутим, клупски скаут Коста Јанков га је довео тамо у паузи између утакмица полуфинала кошаркашког првенства Србије. Услуга пријатељу, желео је да чује Лејкобово мишљење. Да ли би његов син могао да игра колеџ кошарку? Али како је тренинг напредовао, Лејкоб није могао да скрене поглед са 16-годишњег двометраша са врсном техником шута, одличним прегледом игре и течним дриблингом.

Највећи клубови Европе у тим тренуцима га још нису препознали. Смаилагић је још играо у трећој лиги и доминирао против нижих и атлетски недораслих конкурената. Августа 2018. Лејкоб зове Смаилагићевогменаџера и каже му да су Вориорси заинтересовани да Алена учине најмлађим играчем Г лиге, развојне лиге за НБА клубове.

Већ у септембру, у једнособном породичном стану, уз ћевапе и бурек, још један тренер Санта Круза задужен за развој играча Ентони Верин у разговору са Рустемом и Нермином нуди шансу да Аленупромени живот. Нермина је почела да плаче, знала је да неће имати новца да га посећује, а Ален је пре тога само једном напустио породицу на дуже време, кад је са српском У16 репрезентацијом играо на турниру у Пољској.

“Заиста сам осетио тада колико је све то озбиљно, доводиш неког ко је једва промилио из куће. Рекао сам им да ћу га пазити колико будем могао, да ћу се према њему понашати као према члану породице“.

Пет недеља касније ето Смаилагића у хотелу у Санта Крузу, калифорнијском граду од неких 60.000 становника. Ален се сваке вечери чуо са породицом, одушевљавао се тиме што нема цимера, пошто је цео живот делио собу са родитељима и две године млађом сестром. Верин му је средио картицу за плаћање и ајфон, показао му продавнице, неколико ресторана, међу којима и Чили, онај с морским плодовима са почетка текста. Учио је речи, псовке углавном, из реп песама, проводио време баш са Верином.

У децембру је ол-стар играч Демаркус Казинс стигао, дуго је био повређен и требало је да се врати у ритам. Смаилагић није дао никоме другоме да га чува. Кад је једном закуцао преко Алена, Казинс му је шаљиво подвикнуо: “Не можеш ти да ме зауставиш, вероватно си још девица“.

“Шта је то девица?“, питао је Смаилагић саиграча пошто још није знао значење енглеске речи “виргин“.

Кад су га Вориорси драфтовали Лејкоб му је пришао, загрлио га и рекао му:

“Прошла сезона је била увод, сад иде прво поглавље“.

Смаилагић је током летње лиге наговестио колики је потенцијал, али добро знају у Калифорнију колико је тек посла пред њима. Мора да повећа мишићну масу, да побољша одбрану један на један, да научи како да игра без лопте... И сви који су га упознали у Санта Крузу су уверени да ће успети. Сматрају га зрелом личношћу, док је био у Санта Крузу већи део плате је слао родитељима у Београду. Сад планира да им купи стан или кућу у Санџаку, да се коначно одмор.

“Пуних 30 година је отац радио седам дана недељно и имао само 15 слободних дана годишње. Сад је у пензији, рекао сам му већ да ћу баш да се наљутим ако чујем да и даље ради“, каже Смаилагић.

Извор: моззартспорт