Прича: Да ли смо преВАРени?!
Фудбал је помало устукнуо, фудбал је поражен – или је фудбал прочишћен, то већ зависи од вашег афинитета. . .
Фудбал 27.09.2019 | 23:00
Колико често уопште можете у твитовима, статусима и у коментарима испод текстова прочитати реченицу која гласи са “Аха, у праву си, нисам раније то видео, али сада ми је јасно, можда сам, ето, чак и испао мало глуп”?
Не бива. Ма и око оних баналних ствари нема консензуса, а замислите сад како је око неких круцијалних, системских, поларизујућих.
На то, на бацање каменом ка дубоко ушанченим ривалима, личи дебата – ако се, узев све ово одозго у обзир, то дебатом икако може назвати – око технологије у фудбалу, односно ноторног ВАР-а.
Од дискусија се не може побећи, утолико пре што су два мала дербија последњег кола Премијер лиге пресуђена не на зеленом терену, него на љубичастом екрану у који су сви гледали као у неко ново божанство; Тотенхему је поништен гол и одмах је уследио преокрет Лестера, сутрадан је Челсију поништен гол и Ливерпул се убрзо одлепио на, испоставиће се, недостижних 2:0.
Фудбал је помало устукнуо, фудбал је поражен – или је фудбал прочишћен, то већ зависи од вашег афинитета.
Свако већ има неки став о ВАР-у, и нико неће бити мудрији ни размислити двапут пре него што га обезвреди или урами.
(Чак и ти, ти што ово читаш, врло вероватно нећеш имати стрпљења за цео текст. Прелетећеш га летимице, више дијагонално, у потрази за суштином: да ли овај новинарски паметњаковић воли ВАР или је дошао овде да лаје против њега, и у складу са тим ћеш реаговати и оставити киван или позитиван коментар)
(Како знам? Јер сам и сам такав, наравно)
Реченица да се нешто, шта год то било, воли или не воли, зачињена са оним “никога не оставља равнодушним”, већ се одавно излизала, јер је користе за све и свја, али ВАР, рекло би се, има баш такву снагу.
Нема између, нема да си на ивици, нико није од оних “сачекај, бре, да видимо”: или би га одмах укинуо, или славиш дан када су судије почеле да описују онај мали екран кажипрстом.
Противника ВАР-а вероватно има много више него што их се да видети, макар зато што је помало ирационално бити против нечега што је ту и неће да оде. Подсећа то на лудисте што су уништавали машине мислећи да ће тако зауставити индустријску револуцију и помоћи сиротом народу; или на све оне који су историјски кукумавчили због доласка било каквог напретка, од железничке пруге и авиона до радија, компјутера и интернета.
А онда је ту и онај морални фактор. Шта може лоше да буде у правди, брецнуће се пасдарани прогреса? Да ли, можда, није био офсајд код Челсијевог гола; да ли, можда, Сонов пазух није био који милиметар у правцу у којем није смео да буде? Није важно како смо до пресуде дошли, важно је да је поштено, а шта може да буде поштеније од тога да је гол када је гол и да није гол када није гол?
Посебно би се љутнули они који и нашем народу – чак и ако се од два имена које је Владимир Јовановић дао свом сину и кћери примило само оно Слободан – приписују неку, умишљену или реалну, неважно сада, склоност и љубав према Правди.
Таквима би се могло рећи, да, истина је, народ воли правду, али не када је селективна.
А код ВАР-а, барем у стадијуму у којем се тренутно налази, док не прележи дечје болести – мада, гледајући како је то изгледало у Калчу поткрај прошле сезоне, уз факат да италијанске судије важе за много боље од енглеских назови-професионалаца, чини се да та малокрвност може да потраје и до факултета – као да сви наслућујемо нешто интринзично погрешно.
Није правда када Тотенхему закинете прелеп гол због нечега што се догодило петнаест секунди раније, а да у исто време, на неким другим теренима, неки други тим не добије пенал јер сви превиде играње руком, а неки играчи не добију црвене картоне за грубе стартове јер нико није притиснуо дугме ни тражио да се поново погледа снимак. (Све ово се дешавало, из кола у коло, у овој младој сезони Премијер лиге.)
Кадије те и највише нервирају када имаш осећај да не важе исти критеријуми за све; не мислимо притом на то да ће ВАР служити “великим” клубовима, а ниподаштавати мале, колико да је направљена коалиција (непоуздане, рећи ће навијачи Тотенхема) технологије и (пословично фаличног) људског фактора.
Фудбал је превише често ирационалан, таман колика је и наша љубав према њему и наша опчињеност њиме, стога вештачко наметање неког свевидећег бића и свођење овог спорта на статистичке податке – било да је реч о претрчаним километрима или о проценту добрих судијских одлука – уме да иритира.
Фудбал је, цитирајмо једног мудрог човека, пре свега човеколик, добар и питом онолико колико су добри и питоми људи који су га створили и који га воле и који за њега живе. Што ће рећи – не увек, или не претежно.
Ирационалност фудбала објасниће, макар делимично, и зашто не можемо да разумемо и прихватимо ВАР.
Неки други спортови одавно имају видео-помоћника и шта им фали; али ти неки други спортови, попут америчког фудбала или кошарке, где поени само лете, не схватају да у фудбалу један тренутак, само један, за тих деведесет и кусур минута, може да значи све.
Овде је гол све и без гола је ништа; и нису случајно бројни фудбалери, а тек писци и коментатори, упоређивали тај тренутак са оргазмом или стварањем света. Адреналин је последица нечега што се појављује изненада да реши ствар, а ВАР умекшава, разблажује, разводњава, затомљује емоције.
Погледајте помније славље Челсијевих навијача када је Аспиликуета дао тај гол који на крају није био гол; Стамфорд бриџ се тресао, чак и камерман није успео да задржи присебност, па је и камера шетала горе-доле. Онда се арбитар ухватио за уво, па се мрштио, па показао правоугаоник, па гледао, још мало вртео главом, и на концу поништио гол који на крају није био гол.
Уследило је још једно славље, сада на другој страни терена и са само једне, црвене трибине, али није у томе било никакве еуфорије. И навијачи Ливерпула, у том тренутку тима који црпи велики бенефит из накнадне судијске памети, морали су осетити да то, ма колико им пријао поглед на семафор, помало није у реду.
Љубитељи фудбала нису навикли да певају и да се толико радују “избрисаном” голу; то је једна неприродна ствар и заувек ће, ма колико ВАР напредовао – а надамо се да ће напредовати – остати тако.
Чак и ако је праведно, истинито, поштено.
А када смо већ код примера из других спортова, можда неке праве смернице можемо видети сваког јутра, током узбудљивог Светског првенства у рагбију.
У овом спорту ВАР се не зове ВАР, већ ТМО (Телевисион Матцх Оффициал, дословно телевизијски судија), и већ је, жив нам био, прославио пунолетство од увођења. У овом спорту, такође, нема свађе са судијом, приговора, уношења у лице, иако би конституција играча могла много више да застраши арбитра него свилени и напирлитани фудбалери.
У рагбију је већ донешена одлука закон, али не и светиња; на интервенцију помоћника из собе са екранима, судија ће променити пресуду искључиво ако је стопостотно сигуран да за то има ваљаних аргумената. (Да ли се стварно, 100 одсто, може рећи да је Сон у суботу био у офсајду? Па, колико год да су повлачили оне линије, нису успели да нас убеде у то)
Ето, опет смо се бавили ВАР-ом и духом и душом игре и опет смо се посвађали, а да ни после овог текста, таман колико ни после викенда који је за нама, нисмо ни мудрији ни ближи консензусу или макар пристојној дебати; онај који је био за и даље је за, онај који је био против већ оштри тастатуру, и опет смо на почетку.
Подсећамо, онда, на слуђене фудбалере којима су новотарије отеле непомућену радост постигнутог гола; уместо да уживамо у тренутку, уместо да славимо фудбал, живот и јесен крцату утакмицама, ми чекамо, искривљених вратова и изгрижених ноктију, да нам јаве има ли разлога за радост.
Извор: моззартспорт
Фото: МН Пресс, Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар