Прича: Тријумф струке и људи из сијенке...

Како је Партизан доживео трансформацију од пораза у вечитом дербију до две везане победе над Црвеном звездом?

Фудбал 23.09.2019 | 23:00 Да се не лажемо: никад Саво Милошевић није био миљеник Гробара. Током играчке каријере гледали су га навијачи малтене преко нишана, пред крај репрезентативне качили транспарент погрдне садржине, на почетку тренерске терали га с клупе после само 20 минута... Но, као што је некадашњи голгетер на добром пут да од Парног ваљка направи машину која ће да меље у ходу, тако су и Гробари, делује, спремни да признају да су се о њега огрешили.

Поготово после две везане победе над Црвеном звездом, а оне се у навијачком свету вреднују малтене као освајање трофеја. Још ако се зна да је једном од њих и донео пехар у Хумску сви су изгледи да је у већем делу црно-беле популације Милошевић стекао кредит и(ли) симпатије, те да после тријумфа у 161. вечитом дербију има луфта за наставак изградње контура тима за који рече како би највишу тачку требало да достигне почетком пролећа.

То што је узео дуплу меру комшијама у ери његових највећих постбаријевских успеха показује да у Сави Милошевићу, упркос почетним оспоравањима чак и на страницама овог портала, чучи потенцијал за велика дела. Јер, све што је урадио током кратког стажа на клупи Партизана сугерише да уме. Дошао је у ситуацији кад је клубу “висио“ пласман у Европу преко првенства, а изборио улазницу за међународну сцену, потом је освојио куп преко тимова који су завршили испред црно-белих у трци за бодове, прошао је малтене без панике три квалификациона кола, а и у премијерном мечу у Лиги Европе, иако није славио, показао обрисе допадљиве игре. У међувремену је водио послове у прелазном року, вукао непопуларне, а испоставиће се сврсисходне потезе (отписивање десеторице играча из минуле сезоне), снагом ауторитета привукао на Топчидерско брдо играча као што је Лазар Марковић, о томе како је оживео Сејдубу Суму, Бојана Остојића и почео да употребљава Зорана Тошића већ се све зна... Јавност можда не уочава одмах, међутим, Саво је спреман и да учи. Како на грешкама, тако и од других.

Примера ради, његов мандат почео је – поразом. После гостовања у Крушевцу последњег мартовског дана навијачи су се обрушили на њега, а испоставило се да је та утакмица била прва квалификациона за састав новог тима. Од 11 стартера петорица више нису у клубу (Рикардо, Николић, Пантић, леви бек Милетић, Валијенте), један је скрајнут (Вулићевић), а један има скромну минутажу (Смиљанић). Три и по седмице касније Партизан је изгледао нападачки неубедљиво у 160. вечитом дербију (1:2), међутим, ако је Напредак био полазна тачка у формирању тима, онда се баш тај пораз на стадиону “Рајко Митић“ узима у Хумској као полазна тачка у стварању игре.  Тог 25. априла гост је у одбрани и на средини тактички добро стајао сат времена, али су индивидуалне грешке бекова (Милетића и Урошевића) утицале на примљене голове, па се јавност није бавила дисциплином и планом игре. Уследило је финале Купа Србије и прва велика победа Сава Милошевића и његових сарадника, забележено је славље на терену највећег ривала (1:0), општи је утисак безопасног да запрети Владимиру Стојковићу.

Тај велики напредак у поставци, поготово у игри, приписује се сарадницима Сава Милошевића. У дану кад је промовисан у наследника Зорана Мирковића, деби-тренер је рекао да је окупио људе “најбоље у својој струци на територији Србије“. Тако је описао утицај помоћних тренера Милана Ђуричића, Ненада Цветковића, као и стручњака за кондицију Марка Стојановића. Испоставило се да није говорио у празно, људи из сенке одрадили су озбиљан посао на изградњи стила за који је сам Милошевић по окончању минуле сезоне најавио речима “можете да очекујете само бржи Партизан“. За Ђуричића и људи из других клубова (и оних где је радио, попут Војводине и Радничког) кажу да је изутетан познавалац теорије фудбала, Цветковић се профилисао радом у ФСС као стручњак за аналитику и скенирање врлина и мана ривала, док је кондициони тренер Марко Стојановић професор на Факултету за спорт у Новом Саду. Ако су Ђуричић и Цветковић утицали на убрзање игре, транзицију, више створених шанси по утакмици него за време претходне двојице тренера, а у последња два окршаја са Црвеном звездом и на коришћење “мишоловке“ за Марка Марина, чиме је бивши репрезентативац Немачке избачен из ритма, онда се Стојановићу приписују највеће заслуге што црно-бели изгледају физички спремнији у односу на претходни период.

Такав утисак прате подаци: голови у завршници мечева постају правило ове сезоне. Малатија је у београдском мечу матирана трећи пут у 90. минуту, Молде је “окренут“, што раније није била одлика Партизана у европским мечевима, а гол за тријумф је пао у 84. минуту, у Норвешкој је онај вредан пласман у групе Лиге Европе постигнут у 80. и то из специјалитета Ненада Цветковића, а у првенству је млади Филип Стевановић, додуше кад је све решено, поентирао у надокнади времена проти Рада и Мачве. А онда 161. вечити дерби и “победа с клупе“, пошто је Сума био прецизан у 83, а Бамби Тошић у другом минуту надокнаде. То може само физички спреман тим,  за шта су осим Стојановића заслужни и староседеоци, Миша Филиповић и Александар Томић.

Осим што је са сарадницима Милошевић погодио све три измене и што под његовом палицом Сума игра као што није ни код Ђукића, ни код Мирковића, посебну пажњу заслужује други гол. Рајко Брежанчић је имао довољно времена да се намести, могао је и да пуца, али је изабрао другачије оружје.

“Има Рајко сличан пас као Александар Коларов или Милан Родић, њима не може да се брани додавање или центаршут поред ноге, то су карактеристике које није лако наћи на тржишту“, говорио је током припрема у Словенији Ненад Цвектковић о левом беку, а овај на премијерном дебију баш таквим потезом, лоптом која бежи од противника, асистирао Зорану Тошићу за премијерни гол против Звезде.

Овај стручни штаб инсистира на поседу, високом пресингу, брзом освајању лопте и вештој транзицији. Не пролази увек, али се види идеја. Под Милошевићевом и палицом људи кој га прате Саша Здјелар, рецимо, игра најбољи фудбал откако се вратио у српски фудбал, Слободан Урошевић је добио и зграбио другу шансу, а ако су се на мапу вратили Сума и Остојић, логично је очекивати да фудбалски васкрсне и Лазар Марковић, па да Партизан постане озбиљан конкурент у трци за титулу.

Поготво што сад, осим екипе, има и струку спремну да у први план избаци њене квалитете. Били су ту и раније Страхиња Пандуровић, Немања Јовшић (задужен за голмане), аналитичари Дамир Елмази и Лазар Томић, мада се чини да је доласком Милошевића, Ђурићића, Цветковића и Стојановића и њихов рад добио нову димензију и бива у потуности искоришћен, да сад и они долазе до изражаја у пуном сјају. Баш као и савети последњег појачања струке, Алберта Нађа, пошто кажу да Савин некадашњи саиграч из клуба из репрезентације има око да са трибине види оно што се можда не примети одмах на терену.

А доноси корист.

Извор: моззартспорт