Прича: Стварно је било екстра...
На крају је достојанствено отишао. Као прави београдски шмекер. Поносно уздигнуте главе. Александар Ђорђевић је ипак велики шампион. Осетио је да у овом тренутку више ништа не може да понуди репрезентацији. Схватио да је овако најбоље и наследнику оставио материјал за даљу надоградњу и нове успехе.
Кошарка 17.09.2019 | 00:10
Дуго се међу српским новинарима, њих око двадесет у сали за конференције, није чула ни реч... Не само због жеље да се у комуникацији са матичним редакцијама и колегама у Београду што пре објави кошаркашка вест дана, месеца, а вероватно и једна од најважнијих у 2019. години, већ и зато што је мало ко могао да прихвати да селектор Александар Ђорђевић више неће имати тај звучни префикс крај свог имена и презимена...
Остаће он Сале национале. Херој послератног доба. Икона и звезда водиља, неко ко је са Плавом четом нудио бег од тешког, суморног времена испреплетаног патњом, тугом и болом. Један од оних што су вратили мало осмеха, ведрине и оптимизма у животе намученог живља. Памтиће се његова тројка у Истанбулу, 41 поен Литванији у финалу Европског првенства, првог по изласку из мрака економских санкција, харпун у срце Хрватској, како је „с једном ногом“ погурао Југославију до светског трона... А сада, дуго ће се причати о томе како је својим шампионским карактером, победничким ауторитетом и бескрајном енергијом срушио све предрасуде како би извео Србију из магле опасног кошаркашког лавиринта и вратио је тамо где припада – у сам хијерархијски врх.
Како једна ласта не чини пролеће, тако је еру Александра Ђорђевића немогуће оценити само на основу овог, за њега последњег репрезентативног такмичења као селектора. Да, Србија није испунила очекивања. Да, Србија је испустила две најважније утакмице на турниру и то од данашњих финалиста! Да, било је реалних проблема. Пре свега здравствених, нажалост и приватних. Да, игра није била ни близу реалних могућности и квалитета сваког појединца. Да, ове момке није красило оно задивљујуће и надмоћно заједништво, синоним Ђорђевићеве филозофије и погонско гориво свих досадашњих успеха...
Најлакше је можда било кривицу свалити на једног човека. Део јавности се за то определио и трајало је данима. Било је тако и после Лила 2015, делимично и Истанбула 2017. године. Није бежао од одговорности. Пустио је да шибе севају по његовим леђима како би се што мање дрвља и камења осуло по играчима, иако иза себе има превише успеха, медаља, титула, награда, победа, шутева, незаборавних погодака и утакмица да би све могло да се поброји у једном даху. Због чега, уосталом, није морао то да трпи... Али јесте. На крају је достојанствено отишао. Као прави београдски шмекер. Поносно уздигнуте главе. Александар Ђорђевић је ипак велики шампион. Осетио је да у овом тренутку више ништа не може да понуди репрезентацији. Схватио да је овако најбоље и наследнику оставио материјал за даљу надоградњу и нове успехе.
Замерало му се, неки ни данас не могу да му опросте Владимира Мицова, Литванију и Француску, Словенију, Николу Калинића и Немању Недовића, Шпанију и Аргентину, позивали се на његову сујету и его. Греше, јер су видели само коначни производ, не и како се калио челик. Неки детаљи и догађаји боле мање, неки ће нас још дуго пећи. Остаће као ожиљак на срцу, да с времена на време заболи и подсети нас кроз шта је све прошла Србија на путу до звезда. То је све део одрастања. Националног и индивидуалног спортског сазревања. На том путу нас је с миром у глави и ватром у срцу водио Александар Ђорђевић.
Када се завеса спусти, једино терен и лопта не лажу. Ништа не може да обрише ту екстазу, колективну хистерију, насталу после још једног – годинама и неуспесима поплочаног - испраћаја у Шпанију без икаквих очекивања. Због оног суровог гажења Бразила, дељења кошаркашких лекција Грчкој и Француској и оног првог финала са Америма. Сребра које је и поред минуса од 37 поена имало посебан шмек са шесторицом дебитаната и потпуно новом генерацијом. Како се цела земља ујединила и остајала до ситних сати будна како би гледала своје идоле како „шамарају“ Хрвате, враћају Аустралију на фабричка подешавања, па све до оног трновитог успона у Цариграду на леђима Богдана Богдановића, када је тај подмукли „дежа-ви“ још једном екипу оставио без осећаја безрезервне подршку сународника, да би се све завршило на само два напада до злата...
Србија је са пет великих такмичења кући вратила три сребрне медаље – две после директних судара с САД – и сваки пут била међу пет најбољих на турниру, док је Ђорђевић у међувремену постао једини учесник финала свих највећих такмичења као играч и селектор!
Рећи ће можда неко да је „сребрна ера“ Александра Ђорђевића остала без оне шампионске тачке на „и“. Без оне праве медаље. Искре која би изазвала пожар и још једном покренула народ, као оне давне 1995. године. Селектор Ђорђевић је вратио смисао појму „кошаркашка сила“. Размазио нацију и довео у стање да се ништа осим злата не признаје. Тај је осећај, признаћете, готово ишчезао са претрпљеним спортским неуспесима после својеврсног врхунца у Индијанаполису. Напослетку била је потребна само чврста рука да с много вере узме све те растргнуте конце и постави ствари на право место...
Карактеран, истрајан, правичан, енергичан, поносан. Донекле и тврдоглав. То је одлика истинских победника. Није све било идеално. Али, како недавно рече: „Не треба тражити перфектне утакмице, јер ће бити немогуће одиграти их“. Тако се не сме ни тражити неко ко ће радити без грешке. Такви не постоје. Ни бастиони тренерског посла, кошаркашки оци, тактички велемајстори нису били такви.
Када се подвуче црта, стварно је било екстра...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар