Анализа: Ко послије Саше?!
И како изабрати уз заврзламу с квалификацијама? Период великих одлука пред Кошаркашким савезом Србије.
Кошарка 15.09.2019 | 22:40
Ђорђевићеве речи се још нису ни слегле у мислима кошаркашке јавности, а кроз (не)обавезне приче већ се провлачи питање: "Ко уместо Саше?"
Пре него што отворимо нову, вероватно најврелију кошаркашку тему треба да укажемо на ситуацију која би потенцијално значајно могла да утиче на коначни избор садашњег руководства Кошаркашког савеза Србије - квалификације за Евробаскет 2021. године. Отежавајућа околност за тренере евролигашког и НБА миљеа јесу термини репрезентативних утакмица, пошто је први "ФИБА прозор" за Европско првенство заказан за фебруар 2020. То би с једне стране искључило могућност њиховог ангажмана, мада се теоретски помиње комбинација по којој би квалификације одрадили људи из стручног штаба, без главног човека. Што, бар у овом тренутку, делује као нереална опција. Не и немогућа, али вероватно не прва, ако се тежи успостављању система с јасним печатом новог селектора. Добра ствар је што група у квалификацијама није тешка, па се пласман на завршни турнир не би довео у питање. У међувремену, не треба заборавити да наредног лета Србију чекају и квалификације за Олимпијске игре. Али још се не зна ни где би турнир био одигран, ни ко ће бити противници...
Што се потенцијалних кандидата тиче, данима уназад помињу се искључиво два имена - Игор Кокошков и Саша Обрадовић. Остали мање...
Ако се у обзир узме параграф о квалификацијама за Евробаскет, предност иде Саши Обрадовићу. Некадашњи плејмејкер Југославије, освајач шест репрезентативних медаља, од тога четири златне, практично би наставио тренд започет управо с Александром Ђорђевићем. У његовом случају не би постојала кочница елитног клупског такмичења, пошто од фебруара ради у Монаку. Мада нема конкретних информација да би заиста могао да преузме диригентску палицу од свог пријатеља и бившег саиграча у оном златном националном тиму с краја деведесетих година прошлог века, Обрадовић је у новогодишњем разговору за МОЗЗАРТ Спорт говорио о томе колика би за њега част била да се једног дана бави селекторским позивом.
„Не треба ни поставити то питање, репрезентација је највећа част. Али, национални тим сада има сјајног тренера и пружам му највећу подршку. Наравно да бих водио Србију, била би то круна моје каријере“, изјавио је тада Саша Обрадовић.
Некада врсни дефанзивац је своју тренерску каријеру градио на бази војничког режима и великог поштовања на релацији са кошаркашима. Његов мото је одувек био: "Велики рад заслужује велику награду", а ради по старом, добро провереном систему Светог тројства - ред, рад и дисциплина. Због чега би период транзиције између Ђорђевићеве и Обрадовићеве филозофије био минималан. Истина, тада би Обрадовић више морао да прилагоди своје замисли уском временском простору који би добио за рад са свим кандидатима за дрес Србије.
Обрадовић се тренерским послом бави већ пуних 14 година, практично од момента када је завршио играчку каријеру у Келну, где је и направио први корак у новој улози. Иза себе већ има титулу првака Немачке 2006. године, те четири немачка купа, од чега три с берлинском Албом, уз по један куп Русије и украјински Суперкуп.
Изабран је за најбољег стратега Еврокупа 2018. године, пошто је с Локомотивом из Краснодара отишао до финала тог такмичења. У једном тренутку нанизао је чак 20 утакмица без пораза, док је противницима дозвољавао тек 68,5 поена, по чему је Локомотива била далеко испред конкуренције! Створио је одбрамбено потковану, дисциплиновану, агресивну и нападачки ефикасну екипу која своје противнике меље брзом игром из транзиције. Дакле, гаји стил који је у оквирима данашњих кошаркашких трендова.
Игор Кокошков је стратег кога је српска јавност радо пожелела да види на још од момента када је Словенију одвео до европског трона 2017. у Истанбулу. И то баш преко леђа Орлова. „Амерички Србин“ је највећи део своје тренерског заната пекао управо с оне стране баре, али иза себе има и велико репрезентативно искуство. Био је асистент Жељка Обрадовића у оно несрећно време Олимпијских игара 2004. у Атини и Евробаскета у Србији и Црној Гори наредне године. У априлу 2008. године именован је за селектора Грузије коју је успео да уздигне са кошаркашких маргина и одведе на три узастопна репрезентативна такмичења – Евробаскет 2011, 2013. и 2015. године, после чега је напустио ту селекцију. Ипак, остао је у најлепшем сећању целе нације, која га и данас обожава.
„Ооо, Кокошков! Човече, колико су му пута само људи, а и ја међу њима, рекли да ће му сви заувек бити захвални за све што је урадио са репрезентацијом Грузије. Памтиће се то док је света и века. Када је дошао код нас била је 2008. година, а у нашој земљи буктао је рат. Играли смо у Б Дивизији, имали смо квалификације и нисмо могли да играмо утакмице на домаћем терену због рата. Све смо играли ван Грузије, што је било јако тешко за све нас. Били смо сви под једним лудим утиском. Али и поред тога успели смо да се квалификујемо у А Дивизију, потом смо и те квалификације прошли успешно и отишли на Евробаскет (у Словенији прим. аут.), где смо играли другу фазу... Постали смо прави хероји у Грузији! Сви су причали само о кошарци, 24 сата, седам дана у недељи. Ово су наше златне године. А за све је заслужан управо Игор“, изјавио је својевремено за наш сајт бивши репрезентативац Грузије Виктор Саникидзе и још додао:
„Председник државе му је због свега тога уручио медаљу части и мислим да је то било апсолутно заслужено, без сумње. Он је заиста невероватна особа - велики пријатељ и обожавам да разговарам с њим кад год могу. И не причамо само о кошаркашким стварима, већ и о животу и свему што је актуелно. Стварно се јако радујем због тога што ћу га видети у Мадриду ускоро. Заиста ценим све што је урадио свих ових година, речи не могу да опишу тај осећај поноса када се помене његово име“.
Селектор Словеније постао је у јануару 2016. на предлог председника Олимпијског комитета Србије Божидара Маљковића, што је наишло на велику подршку генералног секретара словеначког Савеза и легендарног кошаркаша Раше Нестеровића.
Кокошков је попут Обрадовића човек невероватне харизме, уз то енергије и тренерског квалитета. Страшан тактичар, држи кошарку у малом прсту и годинама је у најјачим НБА системима, што му даје велику ширину рада и могућност да кроји тим по својој жељи. Послом се бави пуних 27 година, прошао је сито и решето на путу до звезда, али су се његово стрпљење, фокус и посвећеност раду исплатили оног тренутка када је преузео Финикс и добио невиђену част да постане први европски стручњак на челу једне НБА франшизе. После непуне сезоне отишао је с тог места, али вреди подсетити да је врхушка Санса у озбиљним проблемима годинама и да једноставно нема праву визију реконструкције тима, што је значајно утицала и на Кокошкова. Али, то је прича за себе...
Како смо већ поменули, његов ангажман у стручном штабу Сакраменто Кингса могао би да буде потенцијално велика препрека за долазак на клупу Србије. Посредник и кључни човек у евентуалним преговорима две стране могао би да буде председник кошаркашких операција Кингса Владе Дивац. Не треба се унапред надати много, јер НБА је организација апсолутно на највишој лествици кошаркашке хијерархије и далеко испред осталих клупских и репрезентативних система. Нови шеф Кингса Лук Волтон ће вероватно захтевати да његови најближи сарадници увек буду на располагању и у сваком тренутку, што ће вероватно бити случај и с Кокошковим. Опет, како су део Сакрамента Богдан Богдановић и Немања Бјелица, лакше би могао да гради конекцију за наредна такмичења...
Истина је да је Кокошков селекторске функције у Србији и Црној Гори, потом и Грузији Словенији обављао док је био помоћник у стручном штабу Детроита, односно Финикса и Јуте, али нови репрезентативни тренд ФИБА са квалификацијама за све репрезентације усред сезоне многима су закомпликовали живот, поготово момцима на паркету и тренерима...
У јавности се стидљиво прича о могућности да Србију преузме неко од мајстора ове игре попут Жељка Обрадовића или Светислава Пешића, али то су све приче без реалног основа. Жељко је после дебакла тадашње селекције СЦГ 2005. рекао "никад више" репрезентативном послу. Чак је неколико пута одбијао уносне понуде неких земаља, највише Турске. Осим тога, у Фенербахчеовом је програму годинама, што би се директно косило с опцијом да ради два посла истовремено. Сетимо се да су се утакмице у квалификацијама и Евролиги прошле сезоне поклапале... Слична је прича са Светиславом Пешићем. Популарни Кари је после још једне врло добре сезоне у Барселони одлучио да остане на истој позицији, због чега га је клуб наградио финансијски мегаломанским пројектом за европске кошаркашке оквире. Попут Обрадовића, не би могао да ради и као селектор, па и та варијанта извесно отпада...
О осталим именима се ни не прича, јер је у овом тренутку мало оних којима би заиста могла да се уручи тако јака и одговорна функција. О странцу не би смело да се размишља, јер смо и поред наведеног проблема кошаркашка колевка у сваком смислу те речи.
Пред руководећим кадровима КСС је период озбиљних изазова јер је Александар Ђорђевић лествицу поставио високо и Србију вратио у круг најозбиљнијих кошаркашких нација света.
После неколико плодних година треба изабрати паметно, како би се Ђорђевићеви плодови рада даље калемили...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар