Интервју - Андреа Тринкијери: Није мени Дуле изазов!

Дуле је мастер! “Право да ти кажем, када кувам шпагете имам чаробни штапић. Али за кошарку нема чуда, само зној и крв”, каже тренер Партизана у разговору за наш сајт.

Кошарка 15.09.2019 | 00:03 Андреа Тринкијери није обичан човек. Није обичан тренер.

Ако бисте сели са њим и попричали о томе да ли напољу пада киша или греје сунце, било би вам занимљиво. Једноставно, таква је личност, широког образовања и погледа, по чему мало подсећа и на Душка Вујошевића, али о томе касније.

Зато нисмо хтели да наш разговор протекне само у чисто кошаркашким стварима. Са Андреом можете о свему, о питањима на која и није лако дати одговоре. Наравно, питали смо тренера Партизана о наредној сезони, новом тиму, амбицијама… Али, дотакли смо се и других тема, борбе обичног човека у свакодневици, хране, креативности, фудбала, креације и интелигенције.

Он је могао (морао, како каже), да заврши на Харварду по жељи оца. Али, завршио је у кошарци. Није успео да оде на Харвард, али је на крају стигао у кошаркашки Харвард Европе.

“Нико не може одредити шта је успех за некога другога. Мој успех могу само ја да одредим. Твој само ти. Мени није успех као први циљ. Више обожавам пут, него мету. Уживам у ономе што радим. Знам да до успеха има много другачијих варијанти - срећа, несрећа, ситуације… Желим да свакога дана будем најбоља верзија себе. Не знам колико је то довољно, али то је нешто што могу да обећам”, каже Тринкијери на старту разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Прави кратку паузу, узима дах и наставља…

“Партизан је сигурно нешто посебно. Како се живи за Партизан, како се навија за Партизан, како се мисли о клубу. Каже се да је институција. Али мени чак ни та реч не објашњава довољно шта ово носи, шта ово представља. Не постоје лаки послови, ово није лак посао. Али јесте велика страст, велика љубав”.

Да ли је више љубав или страст? Бокс, шах, покер? Како бисте описали кошарку и ваш посао?

“Више шах него покер. Бокс је јер те бију на терену, то сигурно. А ти мораш да останеш као играч шаха, паметан, бистар, да знаш четири-пет потеза унапред. То је тешка ствар да се успе. Али ако желиш да будеш на врху…”.

Ако желиш да будеш на врху  прво мораш да развозиш “пиззе” као потрчко и да радиш у банци поред тренерског посла. Па и да си на послу по 20 сати дневно колико је Андреа знао да ради на почетку каријере.

Како је то изгледало?

“Како мислиш да је могло да изгледа, ах. Као и свакоме другом ко се ујутру пробуди и мора да се бори да нађе средства да преживи. Знам да сам имао много среће и јасно ми је да се сваки дан много људи бори за опстанак, да искористим спортску реч. Да се преживи. Да се обезбеди храна, стан, школовање деце”.

Цените ли то све сада са ове тачке гледишта? Или можда преносите на своје играче?

“То су тешке теме. Могу да пренесем играчима колико смо ми срећни. Али после тога схватите колико се други боре за оно што су нама мале ствари. То је мало више индивидуално. Уђе се у неку сферу која је… Волим јако када играчи то сами схвате па онда о томе причамо. Не волим када трпам некоме ствари у главу”.

Како је радити са 12, 15 или 20 других глава. Како им ући у главу? Посао тренера Партизана није само да познаје тактику…

“Танка је линија између генија и лудака. Ја ту границу користим  као канап за прескакање”, ово је цитат који је пре пар година привукао пажњу Тринкијерију.

“Нико не може да се пробуди ујутру и да каже: ‘Желим да будем геније’. Али волим да се играм речима јер некада када желиш да будеш мало другачији, мало креативан, а људи те онда гледају као да си луд. Онда када те не гледају као да си луд, онда је лакше рећи: ‘Можда сам мало и генијалац, ако сам и луд’. Више се не бавим много тиме шта људи о мени мисле. Желим да будем јако одговоран, најпрофесионалнији што могу”.

И следи поента његовог посла и мисије у Партизану.

“Дао бих све, али збиља све, немој ми фамилију дирати, али све друго, дао бих збиља све од себе да Партизан изађе из мрачних времена. Али исто тако знам да то није ствар једног дана и мали период времена”.

ОВДЕ ИМА ТОЛИКО ДОБРИХ ТРЕНЕРА ДА САМ ПОКРАО И ЛЕВО И ДЕСНО И ГОРЕ И ДОЛЕ

Чини се ипак да се у овом тренутку види светлост на крају Партизановог тунела…

“Да, али још то светло не сија константно. И још морамо пуно да се боримо”.

Да ли сте на добром путу?

“Е, сад… Не знам. Јер није пут линеаран и не може бити. Исто као што није линеаран пут у развоју играча. Идеш горе, па доле, па на страну, па назад, па опет фул горе. Знам да се моја екипа бори сваки дан. Увече када идем да спавам, то ми је најдража ствар. Колико је то квалитетно - видећемо”.

Поменули сте креативност. Тренер сте који воли играче са високим кошаркашким коефицијентом интелигенције. Да ли сте на томе инсистирали у прављењу тима ове сезоне и од којих тренера сте покушавали да крадете тај тренерски ИQ. Или можда од играча?

“Добар играч може само да научи тренера. Паметан играч  може много да помогне. У овој средини има толико добрих тренера да сам покрао десно, лево, горе, доле. И није ме срам. Видим нешто, па га мало прерадим, па видим да ли је то фит за оно што мени треба, па можда и ја нешто избацим. Сви ми то радимо”.

Носите тај грб са леве стране, ево већ колико… Како гледате на период иза себе? Шта је нека звезда водиља и главна линија која се провлачи кроз тих 10 месеци?

“Да се увек може боље. И када добијеш титуле, после 20 минута мислиш о томе како бити бољи. Али, мислим да се прошле године екипа борила, да је дала све од себе, да искрено нисмо могли више да тражимо. Увек ћу се сетити екипе од прошле године као екипе која је пробала да иде преко границе коју смо имали, преко лимита”.

Дошли сте у јако незгодном моменту. Како је изгледало то, није било лако преузети Партизан када сте  га ви преузели, а биле су  ту и друге понуде. Шта вас је натерало?

“Изазов, срце… Бити део нечега што нисам никада осетио. Овде сви знају кошарку. И сви знају шта треба. Сви препознају ситуације на терену. Са неке стране је лакше јер сви знају о чему причамо. У неким земљама мораш да објасниш неке ствари јер су земље фудбала. Питаш зашто? Још ми кажу да сам луд јер сам овде дошао. Али желим да оставим овај клуб, када одем, на бољем месту. То ми је једини циљ сада”.

НИЈЕ МЕНИ ДУЛЕ ИЗАЗОВ, ДУЛЕ ЈЕ МАСТЕР

Ако причамо о томе, Душко Вујошевић је неко ко је много задужио Партизан. Још 2012. Тринкијери је, као тренер Кантуа, изразио
дивљење према Вујошевићу. И сада је ту, на месту где је радуио чувени тренер, на клупи Партизана.

“Неће нико бити као Дуле! Времена су се променила. Имам огромно поштовање за човека. За образовање човека. Колико је уложио себе у овај клуб. То је недостижно. Могу само да пружим моје најбоље. Али он, како да ти објасним… Није он мени изазов, он је мени мастер! Он је написао своје име у књигу овог клуба. Ја још нисам”.

Да ли бисте могли себе да замислите на клупи Партизана дуго, можда не баш као Дуле Вујошевић, али на неки дужи низ година?

“Не могу да мислим о сутра. Не знам шта ће бити сутра, а не за 13 година”.

Пребацимо се на припреме за ову сезону. Моменат који су многи навијачи Партизана желели - да Тринкијери има одрешене руке у селектирању екипе.

Чини се да Партизан има бољи тим него прошле сезоне.

“Нема, још нисмо играли, још не знамо. Није било лако. Конкуренција је јако тешка. Није било све како смо желели, али је било много адаптације. И ту адаптацију смо пробали да урадимо на најбољи начин. То је било два месеца само рада. Неки пут и преко ноћи јер се радило о Америци и тако. Али… Опет, знам да сам дао све од себе да направим екипу која може да изгледа као екипа. Да буде спремна да се адаптира различитим лигама и да може да прати трендове модерне кошарке”.

На папиру све делује добро, да је Тринкијери добио играче по мери. Али неће тренер црно-белих да трчи пред руду.

“Како то можеш да знаш? Никада нисам видео да папир игра на терену. Нисам видео да гомила кеша трчи на терену, нисам видео гомилу талента на папиру на терену, видео сам увек само пет играча који покушавају да играју заједно”.

"НЕМА ЦЕНТРА БЕЗ 130 КИЛА"

На Тринкијерију је, у највећој мери, да играче повеже у целину.

“И не само на мени. Ја могу да будем варница, али онда цео клуб, играчи, навијачи су део тога”.

Можете ли мало о тиму? Делује да се Партизан доста појачао на центарским позицијама.Ту је и Артјом Параховски.

“Хтели смо правог центра, како треба на Балкану”.

Без 215 центиметара није центар…

“Два метра и 130 кила, ха-ха. Да, то је био циљ. Имамо и покретљивог, мањег центра, атлетичног, какав је Мозли”.

Исто занимљив играч, није толико млад, али добро делује. Личи по физикалијама на Кајла Хајнса који је ваш  производ.

“Видећемо. Надам се. Добро, Хајнс је, узео неколико Евролига. Али, то је, покретљив центар за модерну кошарку, за одбрану и скок када ти треба”.

Одбрана је у пријатељским утакмицама у Пољској деловала добро. Можда би то могао да буде кључ ове  сезоне?

“Тражили смо да екипа има добре физикалије и да може да се брани.  Али, да, то је почетак. Свака екипа мора да почне са одбраном. Гледали смо сви интервјуе после Србије и Аргентине, и сви причају о одбрани, је ли тако?”.

Партизан и када је правио највеће успехе у Евролиги није играо на 100  поена, већ  на 60, 70.

“Да. Сада се мало кошарка променила, али желео бих да тако играмо, да”.

Чека вас АБА лига, Еврокуп…

“АБА лига се ове године снажно, строго појачала. Звезда има фантастичну екипу. Да издржи Евролигу, АБА лигу и све. Цедевита и Олимпија су од две  направили једну, ту је Будућност, Морнар је уложио. Биће јако занимљиво. Еврокуп се зна, ту су руски и шпански тимови. Ко нађе баланс и хемију, може да издржи”.

ЧАРОБНИ ШТАПИЋ ИМАМ КАД КУВАМ ШПАГЕТЕ, У КОШАРЦИ ЧУДА НЕМА

Може ли Партизан да буде изненађење у Еврокупу? Ту је сада и Арена, осећа се добра енергија код навијача.

“Имамо најтежу групу. Ја не плачем, кажем тешка је група, али искрено боље да имаш тешку групу од шест и четири иду, него четири и двоје иду даље, а-ха-ха. Венеција је прва утакмица, то ће одмах бити јако тежак меч. И јако сам разочаран календаром. На почетку имамо само гостовања. То је… Нисам никада у животу  био у таквој ситуацији. Не знам како ће то изгледати”.

Помиње се Ендрју Гаудлок као могуће појачање? Ви сте га тренирали у Униксу.

“Знам да су најгори људи досадни људи, али морам да ти одговорим. За мене су ових 12, 13 играча који тренирају најбољи играчи на свету. Са њима сваки дан тренирам, желим да буду бољи сваког дана. Прелазни рок постоји, али то није актуелно за мене”.

Има ли Тринкијери чаробни штапић за ову екипу, или му је више, народски речено, потребна “мотка”?

“Право да ти кажем када кувам шпагете имам чаробни штапић. Али за кошарку нема чуда, само зној и крв”.

Овде се код нас, генерално на Балкану, и на успех и на неуспех гледа мало драстичније него у другим срединама.

“Да, али ја тако не гледам. Нико не може да ми тражи више од мог најбољег. Ако не одговарам, нема проблема”.

Да ли сте се навикли на рад и живот овде? Шта сте научили, а шта би ми могли да научимо од вас Италијана?

“Не волим да држим лекције и не волим када ми људи држе лекције. Сваки дан идем на посао, шетам по граду,  гледам телевизију и увек  нешто могу да научим. Како бих могао нешто боље, или како да нешто никада не урадим. Ово је земља колико има толико талента, физичког, уметничког. Огроман таленат. Често причам о томе са професором Копривицом. Он је мудар. Гледам и дивим се колико има талента, не само у спорту. Али то је проблем ових времена свуда у свету. Мало смо превише индивидуалисти и тешко је да се тај таленат скупи. То није проблем само Србије, већ и Италије, Немачке, Америке, Русије… То су наша времена. И ко се пре адаптира боље ће проћи”.

ЈАРАМАЗ, ЗАГОРАЦ, ЈАНКОВИЋ

Поменули сте таленат. Да ли бисте волели да иза Тринкијерија у Партизану једнога дана остане неки нови Богдан Богдановић или тако неки играч ког ћете произвести?

“То ми је први циљ! Прво мораш да нађеш материјал, а онда и да га обрадиш. Почели смо да имамо материјал, биће потребно мало времена. Али Партизан без домаћих играча нема смисла. Изузетно сам задовољан како раде, одговарају на улогу коју смо им дали. Јако је то важно. Драго ми је колико Гордић помаже јер је он за мене домаћи играч”.

Делује да је превише странаца, да је такав тренд генерално у АБА лиги. Какво је ваше мишљење о томе?

“И мени је драго да имам 10 домаћих играча! И то оно, на дуги период може да буде циљ. Али, мораш да почнеш. Ми смо покушали, нисмо успели у свим циљевима и онда смо се адаптирали. А адаптација је била и да се промене неке улоге играча и да се сада више очекује од њих. Некада можеш довести играча, а некада променити улогу играчима које имаш”.

Ево конкретно, утисак је да би Огњен Јарамаз могао да буде ове сезоне добитак за Партизан?

“Јарамаз, Загорац и Никола Јанковић - сигурно очекујем да буду важнији. То зависи од доста варијанти. Прво од њих колико раде, како се развијају. И од екипе. И од ситуације. Радимо на томе свакога дана”.

Важно је то и због репрезентације Србије, због будућности. Орлови у Кини нису одрадили оно што су они први, па и ми сви прижељкивали. КакоТринкијери види све што се догодило?

“Још сам у шоку, баш ми је жао. Навијао сам, озбиљно сам навијао за Србију. Јер, у овој сам земљи, радим овде, тренирам српске играче и то ми је било - оно, да нешто вратим. Знао сам да ће бити тешка утакмица, али четвртфинале је, ето то је тако, једна утакмица, поруши се све. Најглупља је ствар тражити ко је крив. Сви су ту били да дају све од себе - играчи, тренери, менаџери. Сада ће бити анализа, али она мора да гледа унапред. И ту схватити шта се може боље. Без пиштоља - ти си крив, онај је крив… Ова генерација има још да да. Пуно је медаља дала. И сада сви треба да их нападнемо јер су изгубили против врло специфичне Аргентине. Па Шпанија, она Шпанија која је пре Србије играча катастрофално, катастрофално, Они су успели да препознају моменат. Мрзим што их сада сви нападају. Критике су добре када имају циљ да будеш бољи. Али критике само да би критиковао, неће ти вратити ту утакмицу”.

О ФУДБАЛУ, ЗВЕЗДИ И МАГЛИ

Тринкијери је велики љубитељ фудбала, навијач Милана, па смо хтели мало и о томе са тренером црно-белих. На помем Деја Савићевића, Тринкијери каже “Уф”.

И присећа се како је то изгледало.

“Па рецимо Милан - Интер, Партизан - Звезда, ОК. И ја сам навијао за Милан. Мој ћале је имао сезонску за Милан 20 година заредом. Док је био здрав. И када сам имао осам, девет година, ишли смо сваки викенд на утакмицу. Никада нећу заборавити када сам га питао: ‘Тата, за кога ми навијамо’. Он каже: ‘За Милан’. А што идемо да гледамо Интер? Па Андреа идемо да гледамо Милан да добије и Интер да гледамо да изгуби”, присећа се Тринкијери и наставља у даху.

“Најбоље време сам ухватио Милана. Сва финале Лиге шампиона сам гледао. Био сам у Атини, а-ха-ха. И још се сећам после Атине на аеродрому и тата ми каже: ‘Немој заборавити ова времена, уживај сад, јер ће доћи тешка времена’. Тако је то у спорту”.

А Звезда и она чувена магла у Београду?

“Немој ми… Мислим да је то била можда једна од најтежих утакмица док сам жив. То и Вердер Бремен, паркирали су аутобус. Али она утакмица… Био сам у Милану када је било 1:1. И видео сам колико је то чврста екипа била. И онда 1:0, мислим се - немамо шансе. Маракана, све. И онда је магла почела”, присећа се Тринкијери кроз шапат и благи осмех.

“Магла је у тим временима била баш карактеристична за Милано. Као да смо донели маглу из Милана. Био је то град магле. Тако је можда све почело”.

Поред Деја имао је Тринкијери још играча које је волео да гледа… Волео је да гледа Барезија, али један играч се издваја.

“Па Барези, Малдини, Донадони… Мислим да је Ван Бастен највећи таленат који сам видео до сада у фудбалу. Меси, Роналдо - ма, не! За мене је Ван Бастен. Да ти кажем, када је млад морао да престане због зглоба, две три сузе су кануле”.

Какав би то разговор био са Тринкијеријем а да се не дотакнемо и хране. Велики је Андреа гурман. Имаће и задатак како ће да споји састојке црно-белог тима ове сезоне.

“Има овде хране, овде је храна ТОП! Можда ми имамо више варијанти, али овде је роштиљ најбољи на свету, то без дилеме. Пљескавице, бифтек у уљу, еееј, има тога”, завршио је Тринкијери кроз осмех пре него што је кренуо на тренинг. Обавезе не смеју да чекају.

Видећемо какав ће Партизан имати укус ове сезоне.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт