Прича: Важно је...!

Не због свега што је било, већ због онога што долази. Не добијају се Амери сваки дан.

Кошарка 12.09.2019 | 23:15 Ето, да нам је неко рекао да ћемо бити незадовољни у дану када смо тукли Американце на Светском првенству помислили бисмо да се најео бунике. Али, догађа се. У животу и спорту је све могуће. Рече Сале ономад - ако неко мора да добије Америку, нека то будемо ми. И јесмо, само мало касно. Французи су већ одрадили посао, а ми нисмо свој.

Кажу неки - небитно је. Ревијална утакмица. Није баш тако. Важно је. Због играча, због свих нас. Не добија се Америка сваки дан. Последњи пут смо је тукли 2002. И једини до сада са НБА играчима. Ово је други.

Ко зна када ће бити трећи... У каквим ће саставима убудуће долазити. Можда јачим, можда једнако осакаћеним. То не можемо да знамо.

Зато иако боли пораз од Аргентине, морамо барем мало да прославимо. Имамо разлога. Четвртина у којој се 12 НБА играча заустави на седам поена... Слика у преносу на којој стоји 32:7. Зар то није оно што нас покреће, што узбуркава наш кошаркашки ДНК?

Зар нису сви ови играчи одгајани на плазми млеку и победи над Америма у Индијанаполису? Зар то није звезда водиља и кошаркашки ваздух који се дише? Еј, победити Амере. Па то је био циљ, све свја сваком играчу у нашем тиму пре поласка у Кину. Чак и после неуспеха, мора да постоји барем мали део наше свести који ће бити задовољан данашњом победом.

"Добили смо шамар од Аргентинаца. Ништа, главу горе, хвала народу. Није лако ни вама, ни нама. За једно пет до десет година ћемо бити свесни шта смо могли да урадимо. Само да извучемо поуку из овога и имамо стварно лепу будућност", рекао је Немања Бјелица после меча.

Највише можемо бити задовољни због свега што следи. Утакмица са Аргентином се неће поновити. А нове борбе ускоро следе. Ако ништа, биће их лакше војевати после оваквог тријумфа. Није то лек да потпуно уклони бол насталу после четвртфинала, али јесте довољан да пружи убрзање и да нову енергију. Да садашњи играчи остану на окупу, да их не напусти заједништво, а и да неки нови клинци који дођу имају идеју да ти Амери нису непобедиви.

Нека питају Богдана, Васу, Немању, Јоку, Милутинова... Они ће их дочекати. И пренети им то знање. Као што су они учили од Бодија, Милана, Владе Дивца, Јарића. Нису успели у Кини, али су добили оне које је најтеже савладати.

Залог за будућност.

"Добро је било. На неки начин смо се одужили. Не може се онај пораз исправити, али ето макар смо донели неку срећу нашем народу и нама. Претходна два пута смо изгубили од њих, није то та екипа, али не може сваки дан да се добије Америка. Не кажем да их ми не би добили (у финалу), али они не би овако сигурно отворили утакмицу. Не знам шта би било кад би било. Уживали смо, морали смо да пронађемо мотивацију. Да се заборави то што десило", рекао је Богдановић.

Хранимо се већ дуго поменутим Индијанаполисом - и тек ћемо. Ова победа је додатна нада иако нија она у финалу какву смо очекивали. Нада да их можемо сустићи. Пут је дугачак, ово је тешко саплитање после којих ће колена бити крвава. Али, готово није. Ту смо. Ћераћемо се. Како рече Душко Савановић - има нас колико људи у једној згради на Менхетну. Али данас смо ми победили. Нека то запамте.

А памтићемо и ми. Јер, не добијају се Амери сваки дан. Сетиће се они ове утакмице када буде требало. А тај дан ће неумитно - доћи.

Извор: моззартспорт

ФОТО: ФИБА Баскетбалл