Прича: Машина без лепка...
Није најлакша ствар на свету направити тим. . .
Кошарка 12.09.2019 | 23:45
Сениорска кошаркашка репрезентација Србије је кроз године била синоним за тим, за скупину људи различитих карактера, талената, начина размишљања, ставова, али са идентичним циљем - да се буде најбољи. Или бар приближно томе.
Да би било каква машина могла да функционише на прави начин, поред великих делова, механизама и система, мора да има и оно што се налази између свега, оно што повезује све у једно и даје темпо за оптималан и најбољи рад.
Лепак.
То је термин који је пре скоро две године искористио селектор Александар Ђорђевић како би описао утицај на игру националне селекције који је тада имао Милан Мачван.
Није случајно да је Ђорђевић крилног кошаркаша, који се међу последњима придружио актуелној генерацији именовао у ред капитена и уврстио на шири списак репрезентативаца уочи почетка припрема за тренутни Мундобаскет, иако је пропустио готово две сезоне због тешких повреда.
Један такав "играч на позицији лепка", је морао да буде присутан, бар тако, са стране.
Дух екипе.
То је термин којим је летос селектор описао Драгана Милосављевића, момка који никада није одушевљавао превеликим талентом и који је морао жестоко да се помучи да би из родног Крушевца, преко Крагујевца и Београда стигао до највеће кошаркашке сцене.
Није најбољи шутер, нити најбољи креатор игре, вероватно је и да нема све квалитете елитног одбрамбеног играча, али има оно што треба свакој екипи, непресушну и заразну енергију која просто намеће свима око њега да морају да га испрате и да дају и више од свог максимума.
Тешка повреда колена зарађена у припремној утакмици га је избацила из селекције, па је национални тим Србије остао без још једног човека који је спреман да повуче када нико нема снаге за то.
Срце екипе и карактер.
Тим речима је селектор Ђорђевић описивао Владимира Штимца и Стефана Марковића, интегралне чланове актуелне генерације српских кошаркаша који су прерано одлучили да ставе тачку на своје наступе у националном тиму.
Да ли треба уопште помињати колики су утицај на функционисање система имала њих двојица? И ту се не говори о поенима, скоковима, асистенцијама, статистичким параметрима. Ту се мисли на оно нематеријално, на оно што не може да се опише речима, али се итекако види и примећује.
Вероватно ниједан од њих није најбољи у свом послу, сигурно је да има талентованијих и разноврснијих играча, али је такође више него сигурно да се кошаркаши са таквом енергијом и срчаношћу не рађају сваког дана, нити је њихов допринос могуће тако лако заменити.
Све ове године су у националном тиму провели и Марко Симоновић, Стефан Бирчевић, Мирослав Радуљица, Немања Бјелица, Василије Мицић, Стефан Јовић, али су се они бавили својим пословима, док су горенадведена имена радила посао за све, за тим, за машину.
Помало тужно је изгледало видети Бјелицу како у дуелу са Шпанијом при вођству нашег тима од 22:21 под својим кошем допушта противнику да постигне лаке поене чекајући судију да прекине акцију и досуди очигледан прекршај.
Још тужније је било видети како на клупи нема никога ко би замахао пешкиром у моментима када се ломи или видети Владимира Лучића, још једног у низу ликова са капитенским педигреом, како се после блокаде окреће ка резервним играчима и урла у нади да ће добити некакву повратну реакцију од њих и успети да покрене екипу.
Најтужније од свега је било видети Богдана Богдановића који су последњем минуту утакмице са Аргентином стоји поред клупе налакћен на рекламе, свестан да су кола већ отишла низбрдо, да је урадио све што је могао и да није успео да их заустави, као и да око њега нема неког Милоша Теодосића кадрог да измисли лаке поене и бар мало олакша ситуацију.
Или бар да подвикне.
Нису репрезентација само најбољи поентери, скакачи, додавачи. Нису репрезентација имена, нити тим могу да буду појединици. Нити се победнички тим може да се оформи око играча који, нажалост, из ових или оних разлога, у формативним годинама нису стекли победничко искуство у клубовима у којима су поникли.
Лепак, дух, срце, карактер и капитенска вика.
То чини тим и то ствара шампионе, а то не могу да учине некакви статистички параметри, индивидуална признања, "гласови јавности", ренкинзи, прогнозе и жеље.
Бар не у кошарци.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар