Прича: Правда за седам милиона селектора...

Пустите нас да будемо селектори, свих седам милиона нас, нећемо дуго, то нам мало припада. . .

Кошарка 11.09.2019 | 21:37 А како уопште преживети пораз у кошарци, онај који нам пада најтеже?

Треба завидети људима који могу да остану хладне главе. Да се мене пита, ја бих се најрадије шћућурио у мрак, као пребијена мачка, уз упутство “чувати на хладном простору, ван домашаја светлости”, и лизао себи ране наредних годину дана или колико је већ остало до следећег такмичења.

Иза семафора и статистике остаје нам бол, готово физичка, а ово уме да боли – и треба да боли! –  више од било ког другог спорта. Јер кошарка је наша, чак и када се ложимо на неке друге спортове, чак и када помислимо да смо у нечему другом једнако добри, она остаје темељ, камин око којег ћемо се, и опет ћемо, окупљати да се грејемо причама о успесима из давнина и да стварамо неке нове.

Зато нам је, и нека се не љуте ни они који ће помирљиво говорити “Шта сад, момци су дали све од себе”, зато нам је дозвољено да бес и немоћ покуљају напоље као пирокластични излив након просутог четвртфинала против Аргентине, након одлагања суочавања са Америком, дуела које смо чекали три, пет и 17 година, цео један живот.

Онолико колико смо се ложили, онолико милиона степени на колико је била наштелована грејалица када се појавио најшири списак селектора Салета Ђорђевића, е толико је сада у реду отићи у минус. Бити тужан, повређен, увређен, па критиковати, па опсовати гласно.

Ако те ово није заболело толико да си остатак уторка тумарао около, сударајући се сам са собом, ако ти ово није покварило дан, месец, годину, ако те није натерало да макар најбољем пријатељу пошаљеш поруку која би била непристојна за цитирање, или да се, такво је време дошло, излуфтираш по друштвеним мрежама, онда вероватно ниси ни сањао о медаљи, нити веровао у њу.

То не доводи у питање, немојте да слушате душебрижнике који ће вас гађати флоскулама попут “полако”, “биће” и “они су ипак наши хероји” – такви не само да не познају спорт и његову суштину, а посебно репрезентативни спорт, него га врло вероватно и не воле, сем на речима и о великим такмичењима – то ни најмање не доводи у питање ни патриотизам ни нашу љубав према момцима који су наступали за нас сада и који ће наступати убудуће. Нити захтева, ни претпоставља, неки лов на вештице и претурање по прљавом вешу, што никада никоме није добро донело.

Шкргутати зубима данима због селектора не значи да заборављаш све оно што је он урадио – или ће и урадити! – и као играч и као тренер, мада ће многи покушати да нас дезавуишу оном одбраном о “седам милиона селектора”.

Без нас седам милиона селектора, који смо врло добро свесни да смо лаици и дилетанти и да морамо да станемо мирно пред Салетом, Дудом, Жељком, Каријем, али који се упркос томе не одричемо амбиције да будемо селектори, састав Србије је само аморфна маса што пуким стицајем околности игра у дресу на којем пише име наше земље. Са нама, они постају наша продужена рука, наш понос, Наши Момци, великим словима.

Хвала Свевишњем, заправо, што нас кошарка толико занима и што смо толико задојени њоме да би се код нас деца могла успављивати звуком који прави лопта кад са седам метара без коске поцепа мрежицу, добро је што нас има седам милиона који мислимо да смо видели шта не ваља и који ћемо сањати, минимум у наредних годину дана, како зовемо тајм-аут баш кад треба и онда ломимо Сколу и Кампаца или како се већ зове тај овогодишњи Препелич.

Читава зграда југословенске и потом српске школе кошарке – а то није “школа”, него и факултет и докторат и научни институт – подигнута је захваљујући великим поразима из којих смо научили да побеђујемо (од педесетих година прошлог века до једног тужног поподнева у Кини), и захваљујући искреној критици која је увек значила да ћемо, када се подвуче црта, погледати једне друге у очи, рећи шта имамо да кажемо, не заборављајући да смо на истој страни.

То је нешто наше, таман колико и оне медаље које смо већ стављали на груди нације и дочек који смо замишљали, једном кад оно тучемо Амере; и кошарка је наша, чак и када је играмо онако како нисмо навикли.

Јер, да се не лажемо, није било у нашој кинеској експедицији оног мангуплука који ти се усади на сваком малом терену по Србији и шире, није било вица, џеза, оног “ми ни сами не знамо шта ћемо да играмо”...

Ево, кад смо код мангупа, покушаја поенте у овом тужном писанију из једног мрачног кутка: то питомо и помирљиво “не треба их критиковати” и “сетите се само колико су нам радости донели пре него што их пљунете” не само да звучи усиљено, лицемерно и лажно, и не само да иде контра нечега што би се могло назвати менталитетом ове нације, а што почиње, мада се не завршава, оним чувеним инатом; него представља негацију нашег кошаркашког гена, у који мора да буде усађено – а нико то не зна боље од Салета Ђорђевића – оно да си златни када си први и да си нико и ништа када си све остало.

Пустите нас, дакле, и да тугујемо и да будемо бесни, да се завучемо у тмину и да одатле режимо, пустите нас да одболујемо овај срушени сан како год је нама лакше, пустите ову кошаркашку нацију да из љубави према овом спорту и према свим момцима који су били у Кини и који ће икада обући тај магични дрес, у којем немогуће постаје могуће (а понекад, ето, буде и обрнуто), пустите је да псује и нервира се и буде убеђена да је могло другачије.

Пустите нас да будемо селектори, свих седам милиона нас, нећемо дуго, то нам мало припада.

А онда ћемо, тежи за једну тугу и богатији за једну нову наду, већ следећи пут када се зачује шкрипа патика по паркету и лопта скочи у ваздух, поново волети кошарку и све играче са презименом на -ић и меком руком која ти уз то, хтео-не хтео, следује; и из грла, из душе, из сваке поре, из сваког ћошка сваког терена расутог по Србији, опет маштати о победи над Америма.

Извор: моззартспорт

Фото: ФИБА