Тамо где смо били најјачи - остали недоречени...

Шта се десило са центрима?

Кошарка 11.09.2019 | 23:15 Ноћ без сна, превише мозгања и премало мира. Као неслана шала и сада делује помисао да је ова генерација Србије изгубила све шансе да се узме медаљу коју је заслужила. Тачније, заслужила је због неких ранијих догађаја, никако због онога што се дешавало у претходна три дана...

Сада је можда и најлакше упирати прстом и окривити некога за све. Наш народ је, чини се, најбољи у томе. Да једног дана дижемо у небеса, а већ следећег посипамо блатом... Хајде само да будемо отворени и објективни - Србија је забрљаља! И не, није то оптужба, већ реално сагледавање чињеница. Александар Ђорђевић, његов стручни штаб и дванаест играча које је повео у Кину нису успели да остваре зацртани циљ, док је неке успут разбио и терет великих очекивања. Сада се, наравно, могу чути приче о томе ко је и како крив за креирање свести о моћној Србији, нападу на злато и финалу које се већ узимало као готова ствар, док је у тиму улога фаворита оберучке прихваћена још пре два месеца...

“Припреме су испланиране у доследности са свим што нас чека. Играчи знају шта нас чека на овом дугачком путу. Надам се да ће нас повреде заобићи и да ћемо у Кини отићи у најјачем саставу. Нико у тиму не бежи од тога да желимо да се вратимо кући с медаљом. То је наша обавеза и жеља свих у саставу. Такмичарски захтевно првенство, има доста екипа које су се подигле, нас чека велики посао“, поручио је селектор на првом окупљању екипе, док су га играчи углавном пратили изјавама да не беже од улоге фаворита и да су спремни за велики изазов.

Нажалост, нису. Зато у дану одмора треба погледати истини у очи и рећи да је требало боље и да ова генерација искључиво себи дугује да обезбеди визу за Токио. А онда, када се све заврши, да се сагледају чињенице, направи реална анализа стања у српском тиму и кошарци, затим почне с ковањем планова за фебруар, када почињу квалификације за Евробаскет 2021. године.

Идеја да се у Фошан поведу четворица центара није уродила плодом. Никола Јокић је све време тражио себе у улози која му не одговара, Никола Милутинов је у лимитираном простору дао много, Мирослав Радуљица није био ни обрис лика с претходних великих такмичења, док је Бобан Марјановић платио данак актуелним кошаркашким трендовима. Вероватно ће се сада многи вратити на причу да се о тој варијанти размишљало још на првој конференцији за штампу 18. јула, али то није била прва визија изгледа тима, око које су се цртале даље контуре. Повреде Милоша Теодосића и Драгана Милосављевића довеле су до тога да Србија на завршни турнир дође с четворицом класичних центара - надајући се потајно резултату бар сличном из Шпаније 2014. - и да се од уводних припремних утакмица кроји тактика која није била природна за такмичење ове важности и карактера. После Шпаније и Аргентине Плави су најслабији били тамо где су номинално морали да доминирају првенством. Испод самог коша. 

“Плејмејкинг је био кључ. На тржишту некретнина мото је 'локација, локација, локација', а у кошарци 'бекови, бекови, бекови', уз дужно поштовање високим играчима. И то смо видели против Аргентине”, изјавио је Ђорђевић после елиминације у четвртфиналу Мундобаскета...

Сетимо се речи Џефа Брукса пред одлучујући меч у Групи Д, његовог упозорења да су "српски центри дивови", те одушевљења поражених селектора Анголе, Филипина, Италије и Порторика о доминацији наших дугајлија... Где је нестао тај страх?

Утисак после Аргентине и даље је варљив. Србија је била надомак резултатског преокрета, чак накратко и повела, али је негде успут остала без горива. Селектор је после шпанских лекција у недељу покушао да повуче једини очекивани потез и врати Николу Јокића на центра. Није успело, већ је било касно... Из такве одлуке дошло се до тога да су тројица преосталих центара практично цео меч одгледали с клупе. Никола Милутинов, Бобан Марјановић и Мирослав Радуљица заједно су скупили девет минута на паркету и НУЛА поена, уз само два упућена шута.

Сваки пут када би се помислило да се кош нападне кроз рекет, Аргентина је нашим центрима спуштала рампу с непрестаним удвајањима и уском одбраном која би исфорсирала шут... Никола Јокић једини се снашао у таквим околностима, али он је био превелики залогај чак и за добро организовану аргентинску одбрану. Поређења ради, Аргентина и Србија су окршај завршиле са по 36 поена из рекета, с тим да су Гаучоси већ у петом минуту утакмице имали Галиција са три, односно Делију и Сколу са по две личне грешке. На крају се дошло до тога да је Луис Скола са 39 година - капа доле легенди светске кошарке - изгледао агилније, спремније, окретније и с више жеље под кошем од свих наших високих играча...

Против Шпаније српски центри били су нешто бољи. Бобан Марјановић јесте скупио минут и по на терену, али практично није био у озбиљнијим плановима за тај меч, што је селектор касније и признао. Никола Јокић до искључења, те Мирослав Радуљица и Никола Милутинов заједно су убацили тек 20 поена. Богдан Богдановић је сам имао 26! Јокић потпуно изолован од стране Марка Гасола и добро исцртане шпанске одбране у режији Серђа Скариола, Радуљица и Милутинов не толико опасни да би Шпанци имали разлога за бригу. 

За остале утакмице није ни било потребно да Србија буде на 100 одсто могућности, јер је разлика од 40,7 поена могла да се оствари и са пола гаса... Марјановић је одрадио добар посао против Анголе и Порторика, Радуљица у секвенци меча с Италијанима, Милутинов остао сувише празних шака. И то је све.

У детаљнију, појединачну анализу учинка свих српских центара нећемо улазити сада, јер смо ову тему обрадили у одвојеном тексту. Србија је имала занимљиву визију која се у трептају ока претворила у највећи кошмар. Тактика, потом распоређивање минутаже и улога довеле су до тога да Јокић изгледа добро, али неубедљиво, да Милутинов постане највећа енигма турнира, а да се о Радуљици и Марјановићу у јавности више говори као играчима чије место није било у авиону за Кину. 

Плави сада могу још само да покушају са офанзивном на визу за Токио. То нам једино преостало... 

Извор: моззартспорт

Фото: МН Пресс, ФИБА Баскетбалл