Прича: Фудбалски клубови умиру у тишини...

Био једном један Бери. . .  Како је лако сметнути с ума све недаће када ти иде добро! Чини ти се да је све у реду са светом, мада далеко од рефлектора и милиона о којима се прича живе и умиру фудбалски клубови, а са њима и цели градови, везани са њима пупчаном врпцом, што из нехата, што из традиције, што из нужде. . .

Фудбал 09.09.2019 | 23:20 Дивна је она мушема Лиге шампиона, посебно када се настани у твом граду, па ти се учини као да је одувек била ту и има да остане, као добри, стари, а увек чисти миље на телевизору у кући твојих старих.

Умеју та светла велике позорнице да заслепе, кад забљеште спонзори, кад заблицају камере, кад загрме разгласи, па да помислиш да је фудбал само то, једна велика борба после које следи екстаза, или олакшање. Нешто лепо, нешто што траје, нешто што улепшава дан, живот и град.

Али фудбал није само то. И није само то фудбал...

Како је лако сметнути с ума све недаће када ти иде добро! Чини ти се да је све у реду са светом, мада далеко од рефлектора и милиона о којима се прича живе и умиру фудбалски клубови, а са њима и цели градови, везани са њима пупчаном врпцом, што из нехата, што из традиције, што из нужде.

Нису то исте ствари, наравно, и ако је неко знао шта су недаће и шта је немаштина, па ваљда смо ми на овим просторима, заправо је оно што се догађало готово у исто време када смо били опчињени Лигом шампиона, и истих дана, недеља, месеци, када су сви опчињени Премијер лигом и осталим мамипарама, само реверс медаље, друга страна Месеца, она тамнија.

Умро је, негде далеко од Београда (а ту, на један окрет точкићем миша на Гугловој мапи!), негде далеко од Манчестера (а ту, на једну вожњу приградским превозом!), негде далеко од Лиге шампиона и Премијер лиге (а ту, са лоптом истог облика, са травом исте дужине, са стадионом који у себи чува митове и легенде!), умро је један фудбалски клуб.

Паралеле су реалне и у исто време претеране, то стварно може да звучи популистички и тенденциозно као они што по друштвеним мрежама пишу “... а деца нам се лече по иностранству”, али све више делује да то стварно није исти спорт као онај у који се дало заљубити.

Јер какав је то Спорт, каква је то племенитост, какво је то стремљење ка вишем, бољем, лепшем, какав је то свет који дозволи да оде један фудбалски клуб?

А не било који, не играчка каквог богаташа, ни они што се оснују у селу да млади имају шта да раде, уместо што шетају по шору и пију испред продавнице, мада је тужно кад било који, па и такав нестане, и каменорезац споро и дубоко уреже епитаф: “Сви срећни фудбалски клубови личе један на другог, сваки несрећан фудбалски клуб несрећан је на свој начин.”

Умро је ФК Бери, да му избројите 130 година живота опет би претекло неког кусура; један од првих клубова у Енглеској, који је још у 19. веку играо Прву дивизију – да је постојала Премијер лига, играо би и њу! – двоструки освајач ФА купа (једном је победио 6:0 у финалу, и ко је имао чукундеду или наврдеду са картом са Кристал Паласа био је главни даса у школи у Берију) шутнут је као шугаво куче, отписан је из Лиге један и избачен да се нигде више не такмичи.

Оне дигиталне сказаљке које на Скај Спортсу и сличним каналима обично одбројавају до краја прелазних рокова, са запенушаним водитељима који причају о милионима и бонусима, овог пута откуцавале су, перверзно али да свима буде јасно докле је фудбал дошао, до тренутка када су порезници њеног краљевског височанства ударили потпис на већ уоквирену читуљу и закатанчили Гиг Лејн.

А није то било какав стадион, него онај на којем се лопта тера без престанка од 1885. године, зна се и датум, 12. септембар, када је Бери победио Виган с 4:3; стадион који је увек био више од игралишта, тако то буде у градовима којима не преостане много чиме да се зоре; а имају фудбалски клуб.

Јер је њихов. Јер је твој. Јер је место окупљања, светла тачка у црним рупама у које се претварају постиндустријске настамбе, тек нешто више од спаваоница великих оближњих места. Јер је најважнији део града, нешто по чему ћеш се оријентисати, нешто по чему ћеш залуталом туристи или госту објаснити куда даље да иде. Јер ти је ту био тата, и деда, и његов тата, и његов деда. И мислио си да ће и твоје дете, и дете твог детета.

Било је у последњим данима, док је она первезна штоперица тежила нули и бесмислу, много топлих сцена око Берија – и једнако око Болтона, којем се истоветна судбина одавно нацерила и сипала себи коктел – оних што само фудбал, ваљда, и љубав према једном фудбалском клубу, ма колико велики или мали се он чинио у очима посматрача, може да роди.

Навијачи Берија, помогнути добрим људима из највећих ривала (Олдам, Рочдејл, и баш Болтон; дошли су и из Лидса, Акрингтона, Блекпула), одазвали су се позиву да оперу стадион и спреме га за потенцијалну наредну утакмицу – све од почетка сезоне су биле одложене, док се клуб борио са администрацијом – пошто новца за професионално одржавање није било.

Дошли су пуни оптимизма, мало шта пробуди човека и изазове му осмех као осећај да ти, тако мали и тако ништаван, можеш нешто да промениш; дошли су и донели су сунђере, кофе, џогере, магичне крпе, шта је ко имао.

Али једне се ствари нису сетили.

Образ се не пере. То имаш или немаш.

А дотични прљави образ, два прста скорелог блата испод којег ничег нема, припада Стиву Дејлу, контроверзном, мало је рећи, бизнисмену који је прошле зиме купио клуб иако није имао средстава да улаже у њега; лагао је да ће све бити у реду, лагао је играче, запослене, лагао је навијаче и цео град, на тим лажима и на нади да од њих зависи, Бери је пролетос играо као у сновима, био други у Лиги два и упао у виши ранг такмичења, а онда се догодио чеони судар с реалношћу, с дуговима.

Био је то удружени злочиначки подухват бахатог и неодговорног газде, и оног пре њега, истог таквог, и оног пре њега, истог таквог, и аматерске принудне управе која није умела, нити желела, да се помучи да пронађе новог власника и партнера.

Клуб је због милионских дугова и немогућности да исплаћује зараде и да егзистира као предузеће, избачен из Фудбалске лиге, и само је питање дана када ће бити и формално ликвидиран – ако немаш где да играш, немаш како ни да ствараш приходе, а приходи су, не знамо да ли сте чули, друга главна ствар у данашњем фудбалу.

Прва је профит...

Уклањање Берија из првенства, са фудбалске мапе, представља један од најмрачнијих дана у енглеском фудбалу ове деценије – чак и ако многи то још не схватају – и мада је једини такав случај у 21. веку, горка би судбина могла да снађе још неке, који опасно дуго балансирају на ивици ножа.

Ово би, нажалост, могла да буде показна вежба. Неки ће политичар, неки оперативац, неки бизнисмен видети да се све завршава уз протестно окупљање навијача, уз овакве жалопојке у медијима и искаљивање беса на твитерима, и то је то.

Неко ће рећи да ће једном пирамида изгорети ако јој се униште темељи, а темељ је мали, локални, свачији фудбалски клуб, неко ће рећи да ће једном тако доћи и по нас ако се не побунимо, но и то ће бити само дрво које пада у шуми и нико га не чује.

Неће бити солидарности, неће бити ничег сем (не)искреног саучешћа, наредне суботе ће се поново закотрљати лопта у Премијер лиги и заслепеће нас светла Лиге шампиона и она хипнотишућа мушема, и изгледаће да је само то важно, а изостанак једног пара, једног имена у тамо некој трећој лиги, мањак од четири слова у кладионичарској листи у којој нам је знао бити драги гост, биће бајате, прекјучерашње вести.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс