Сјећање на Дејана Чуровића...

Динамит у ногама, вечити осмех на лицу! Саиграчи и, пре свега, велики пријатељи недавно преминулог фудбалера Дејана Чуровића, организовали тениски турнир у знак сећања на ВЕЧИТО НАСМЕЈАНОГ Земунца. И Лео Бенхакер се уписао у Књигу жалости.

Фудбал 08.09.2019 | 23:00
Сјећање на Дејана Чуровића...
"Ово је посебан дан за све нас, његову породицу. Када видите све ово, његове пријатеље... Дејан је оставио траг, заувек", рекла је са сетом у гласу сестра некадашњег фудбалера Партизана и Витесеа, Ирена Чуровић Марјановић, која је уз остале чланове породице дочекивала Ивана Томића, Гордана Петрића, Горана Пандуровића, Саву Милошевића, некадашње саиграче голгетера из Земуна.

У улици Ђорђа Чутаковића, Дејан је за живота направио мали рај. Тениски терен за разоноду са пријатељима. Али, није стигао, нажалост, да се наигра на њему. Преминуо је 11. августа ове године.

Поред тениског терена фотографија Дејана Чуровића, испод ње шалови Партизана и холандског Витесеа, клуба у којем су га обожавали, као и Књига жалости у коју се уписао и чувени тренер, сада 77-годишњак Лео Бенхакер, који је својевремено био и на клупи Реал Мадрида. "Велики играч, велики човек. Хвала ти пријатељу мој!", написао је.



"Ово је трећа Књига жалости, две су већ пуне", каже нам сестра Дејана Чуровића.

"ДИ-ЏЕЈ, ПРОБУДИ СЕ!"

За 6 сезона проведених у холандском Витесеу, Чуровић је стекао статус легенде, о чему сведочи и спектакуларна почаст и испраћај који су приредили људи из тог клуба и навијачи. Звали су га "ДИЏЕЈ", јер је Холанђанима било тешко да му изговоре име - Дејан. Још један податак - по њему су навијачи Витесеа, а има забележено више од 20 таквих случајева, дали име својим синовима.

Један по један долазили су некадашњи саиграчи из Партизана, за који је играо у сезони 1993/94. година. Иван Томић, Горан Пандуровић, Гордан Петрић, Златко Болић, Саво Милошевић...

Док су Петрић и Болић размењивали тениске ударце, који су многи посматрачи назвали "тениским класиком", и "бацали" по коју шалу, а Петрић се радовао гему против мајстора Болића, остали су се присећали Дејана, увек насмејаног и увек спремног за неки виц, пошалицу, фазон.

"Дејан је био један од мојих омиљених људи. Морам тако да каже,м а да не звучи као 'о покојнику све најлепше', али Дејан је имао такву енергију да је то непоновљиво. Константни осмех на лицу, био је човек који је константно увесељавао друштво, он је тај који је био вођа кад је требало да се повуче, да се потера било ко, било шта. Био је иницијатор свега. Таквих људи је мало на свету, нажалост. Дејан је био јединствен по том питању и данас смо се окупилио овде, и опет је он иницијатор свега. Он је направио овај терен како је желео, све је код њега морало да буде максимално и најбоље што може. Такав живот је водио и тако је направио овај терен, са идејом да направи турнир и тако га отвори. Нажалост, није успео, али је оставио нама моралну обавезу да ми то урадимо уместо њега. Наравно да сећање на њега никад неће престати, а ово је само прва прилика да се подсетимо ко је и шта је био Дејан Чуровић", рекао је Саво Милошевић новинарима.

Подсетили смо Саву и на ту сезону 1993/94. кад су се он и Чуровић, условно речено, "тукли" за тиитулу најбољег сттрелца лиге.

Саво нас је одмах исправио: "Нисмо се тукли. Ја мислим да смо те године дали 55 голова у званичним такмичењима, у лиги и купу. Ја сам дао 28, он 27, али зато што ми је у последњој утакмици против Војводине пустио да шутирам пенал. Требало је он да га шутира. То је још једна мала ставка која показује какав је био Дејан Чуровић".

Гордан Петрић се вратио још мало у прошлост. Док су он и Дејан Чуровић још били клинци, тинејџери.

"Декија знам још док смо играли у омладинској лиги, ја сам играо у ОФК Београду, он са Земуном. Он је и студирао ДИФ са мојом супругом, па га знам и са те стране. Деки је класичан Земунац, карактер специфичан за овај крај града и могу само да кажем да ми је изузетно жао када сам чуо шта се десило и на какав начин. И као играч је био специфичан. Када је дошао у Партизан, играо је кратко са мном, јер ја сам после три месеца отишао, али када је дошао, онда је тренирао са мном у пару када су била трчања, тако да ме некад молио да дигнем ручну код тих неких тренажних вежби", рекао нам је Гордан кроз осмех.

По чему ће памтити Дејана највише?

"По специфичном карактеру. И када смо се сусретали у Омладинској лиги, увек је улазио у свлачионицу пред утакмицу да ће нас разбити, да ће мене разбити, да ће разбити играча који игра против њега, али то је био Чуре, био је специфичан, али на терену је био прави професионалац. Када је добијао ударце никад се није бунио, а знајући како смо ми играли, ми га нисмо не тукли, него 'пеглали'", присетио се анегдоте некадашњи дефанзивац Партизана.

Некадашњи везиста, потом спортски директор и једно време први тренер Партизана Иван Томић о Чуровићу је "списао" само епитете. Уз по коју шалу. И причао је Томић о свом другару, не скидајући осмех са лица.

"Био је диван човек, другар, пријатељ, саиграч, локал-патриота везан за његов Земун. Зрачио је дивном енергијом, волео је живот, људе, успевао је да сваким својим уласком у просторију промени атмосферу, јер стварно је зрачио позитивном ауром која је утицала на нас, невезано за резултате кад причамо о свлачионици, или какав је био тренутак у којем се налазила екипа, његовим доласком све би попримало друге боје, другу енергију и било би боље", рекао је Томић и наставио:

"У прилог томе говори и овај терен који је направио у сврхе спорта, дружења и ужасно лош стицај околности довео је до тога да смо ми данас овде, а он, нажалост, није ту".

И за њега питање - по чему ће највише памтити Дејана Чуровића?

"Не бих могао посебно тога да се сетим осим неких ствари везаних за сам терен и динамит који је имао у ногама. То је било нешто невероватно, он је био показатељ како неко упркос неким физичким недостацима, у смислу колико му је тело ишло у прилог приликом контакта са играчима у 16, толико је све ван тога било против њега. Али, он је успевао својом интелигенцијом, својом жељом и амбицијом и невероватним талентом за читање ситуације да све то пренебрегне и да постиже неке голове којих се и дан данас сећају навијачи. Гледајући га сваки дан на тренинзима када неке деонице које су биле да се истрче није могао, није желео, на крају крајева, није био у стању да изведе, али онда када се обуче дрес и када се изађе на терен и када треба да се решавају утакмице, за то је био увек спреман", рекао је Томић са осмехом на лицу.

О Чуровићу је, недавно, причао и садашњи селектор репрезентације Србије и некадашњи тренер Партизана Љубиша Тумбаковић. Присетио се како је довео Чуровића међу црно-беле, почетком 90-их година прошлог века.

"Деки... ех... Остају успомене. Гомила анегдота. Једна датира из ’93. Играла се утакмица у Подгорици, саставили су репрезентацију СР Југославије од играча из домаће лиге, али нису имали селектора. Бата Булатовић је замолио Ненада и Зеку да ме пусте да покријем упражњено место. Шетао сам на дан меча испред хотела 'Црна Гора' и случајно сретнем Декија Чуровића. Знао сам га из млађих категорија, онако робустан и јак, модеран тип центарфора. Питам га шта има ново, откуд он ту... он ми каже да је био у Грчкој на проби и да није прошао. Ја га загрлим и питам: ’Хоћеш у Партизан?’. Насмејао се и одговорио: 'Шефе, није у реду да се шалите са мном’. Ја мртав озбиљан. Питам поново: ’Хоћеш или нећеш?’. Он каже: ’Наравно да хоћу’. Чим сам се вратио у Београд, право код Ненада у канцеларију. Све смо завршили за пет минута јер Земун није правио проблем са исписницом. Његовим доласком, добили смо две ствари. Једног сјајног нападача и нешто што се зове атмосфера у свлачионици. Он је те младе момке упознао са чарима живота фудбалског професионалца. Није у то време било пуно сплавова, знало се где излазе играчи. Ми смо их контролисали колико је то било у нашој моћи, али смо знали да они у Дејановом друштву не смеју да направе никакву глупост. На терну је био звер. Мислим да је те прве сезоне пет или шест мечева директно решио својим головима. Кад год се ломило, он је ступао на сцену. Сећам се меча у Подгорици, тежак терен, борба за титулу... увео сам га пола сата пре краја на 1:1, дао је фантастичан гол и постали смо шампиони. У финалу купа против Спартака, он и Сава по три комада и 'дупла круна'".

Извор: мондо.рс

Коментари / 0

Оставите коментар