Богдан: Хоћу да убацим 30 поена Шпанцима!
“Бјелици је циљ да надигра Клавера, Јокићу да добије дуел с Гасолом. . . То тако треба гледати, правити краткорочне планове. Такав је спорт“, каже прва ударна игла Србије на Мундобаскету у Кини.
Кошарка 08.09.2019 | 10:13
Новинарски посао је такав, често ходате на ивици жилета. Некада морате да имате усађену ту вештину, спознају како да избалансирате ситуацију и сачекате прави тренутак да поставите питање које је “висило“ у ваздуху од почетка завршног турнира Светског купа. У Фошану није било изводљиво јер је екипа била изузетно фокусирана само на то да што боље започне такмичење. Прелаз између два града био је незгодан. А дан паузе између Порторика и Шпаније дошао је као идеална прилика да се отвори тема евентуалног разговора с неким из најпопуларније селекције на Далеком истоку - Србије. Конкретно са - Богданом Богдановићем, првом ударном иглом Плавих. Одговор је, на велико задовољство, био позитиван.
Уочи пута за Кину у редакцији МОЗЗАРТ Спорта провукла се мисао како Богдановић дуго није гостовао на нашем сајту и како би то требало исправити. Повод више да седнемо за исти сто и у четири ока разговарамо о актуелним темама. Иако их је и без тога било прегршт. Међу најпопуларнијим је играчима код навијача, најбољи стрелац Србије на Мундобаскету и један од најбољи на турниру, игра Србије је у другој димензији док се од њега, заправо, очекује можда и највише у најважнијем мечу првог дела првенства. У том дуго чеканом европском класику против Шпаније (РТС, 14.30 у Србији).
“Иде све онако како је било и замишљено. Изузетно важна утакмица за обе екипе и знамо каква је Шпанија. Дуго година су били фаворити и као такви су улазили у утакмице. Овог пута смо то ми и не треба да бежимо од тога. И даље треба да држимо нашу игру, да играмо онако како већ дуги низ година играмо, с тим што смо сви напредовали. Знамо шта нам је циљ“, каже нам Богдановић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.
Утакмица има врло специфичну ноту – сви вас виде као фаворите, најважније је утакмица у првом делу турнира, а победа би много значила и на плану избегавања ситуације да се враћате на југ у Донгуан, па да одатле идете за Пекинг. Ставља ли вам све то додатно бреме на леђа?
“Искрено, ни не знамо ништа око тих путовања и како све то иде, колико је компликовано. Јесте теже да идемо доле, па да се селимо у Пекинг, али ми смо издриловани да гледамо само од данас до сутра и тако је најбоље за нас“, признаје стрелац Кингса и каже:
“Не знамо чак ни око укрштања ко би с ким могао на крају да се састане у нокаут фази. Посебно је тешко ове године. Претходних смо, чини ми се, имали Стефана Марковића који је водио рачуна о тим стварима, па је често знао да нам каже у свлачионици да обратимо пажњу. Ове године је тешко било шта прогнозирати јер има неколико група и ситуација зачас може да се окрене на потпуно другу страну и да се све измеша. Идемо на утакмицу против Шпаније с истим психичким стањем као пред Италију или Порторико. Заиста поштујемо сваког ривала и желимо да наставимо с победама“.
Навикли смо од тебе да остајеш најдуже на паркету, чак и када се заврши тренинг да шутираш док не дођеш до одређеног циља. Селектор Александар Ђорђевић нашалио се да ти је по доласку у Вухан највише недостајало да испалиш својих 1800 шутева. Чини се да ти је на тренингу након Порторика посебно значило да продужиш рад и погодиш тај зацртани број хитаца, пошто ниси био у свом елементу претходни дан?
“Знаш како, лично себи волим да поставим одређене задатке и то радим док не испуним све. То је ствар личног задовољства, волим да будем срећан и задовољан када завршим тренинг. Утакмице попут оне с Порториком су јако незгодне. Ми увек играмо да победимо, конкретно у овом случају имали смо невероватну предност с Бобијем (Бобан Марјановић) и Јоком (Никола Јокић) и они су то искористили, омогућили нама да се одморимо. Искрено, не гледам утакмицу као шутерски лошу. Погодио сам један тај шут из транзиције, остали су такође били покушај из транзиције, али тада је већ било 20 разлике за нас. Можда ме је мало напустила концентрација. Спреман сам за даље“.
То би се рекло и по твојим погоцима које си нанизао пре него што су те позвали из тима да дођеш у аутобус...
“То је ствар рутине. Не гледам да ли остајем последњи, нити се мерим с неким. Ако завршим вежбу брзо, можда задам себи још један задатак и онда идем, али волим да останем, волим да шутнем. То је оно у чему уживам. Никада се нисам доказивао код неког на тај начин. Једино себи“.
Видимо те на сваком тренингу колико времена посветиш шуту и да волиш да ти све буде под конац. Колико је тешко остати карактер да се сваки дан пробудиш с истом, ако не и већом жељом за напредак у времену модерне кошарке, када је обим утакмица велики, скопчан с путовањима, тимским и индивидуалним обавезама?
“Не знам... Свака лига је другачија, од НБА, преко Шпаније или Турске, до АБА лиге. Европска кошарка, НБА или ФИБА, све је другачије. Сви имају своја правила и практично од тебе захтевају да се изнова докажеш да би стекао неки статус. То је нормално. Ништа се не дешава преко ноћи. Мотивација ми никада није проблем. Сви ми имамо дане када дођеш и једноставно ти се не тренира. Али, ти се већ увече, или ујутру осећаш лоше због тога и аутоматски одреагујеш. Наравно, под условом да волиш то што радиш“.
Практично желиш да исправиш ствар?
“Наравно. Буде ти криво што си тако лоше одрадио тренинг, што ти није био дан и ти се вратиш са жељом да направиш нешто боље, више. Научиш се да функционишеш тако. Добијеш искуство да се ’укључиш’ и кликнеш, нађеш мотивацију. Увек треба тежити ка томе да нађеш своју мотивацију, да напредујеш, не само да подижеш бројке, него да заиста будеш бољи. На тренингу да себи задајеш задатке, да откриваш шта ти одговара, да причаш са људима, гледаш... Сигурно ће ти нека идеја или визија помоћи што се тиче себе“.
Да ли си поставио себи неки циљ за ово првенство, осим тимског који је свима врло јасан?
“Хоћу да добијем све своје ривале у директним окршајима, индивидуално и екипно, да пробам да једноставније долазим до кошева, да све то још брже изгледа... Једноставно, да се унапредим у сваком пољу. Осећам да имам још простора за то. То ће све и доћи временом. Немам, да кажеш, јасно зацртан циљ који бих хтео да испуним до краја првенства, јер смо сви фокусирани искључиво на сваког наредног противника, па тако и Шпанију сада. Знамо ко треба да буде главни, кад ће то доћи, где имамо предност у односу на противнике... Тим детаљима смо највише посвећени и сви добро знамо такве ствари“.
У тексту којим смо се бавили у дану одмора поставили смо питање – шта се то крије у српској кошаркашкој шкрињи? Да ли можеш ти да нам кажеш?
“Ми напредујемо из утакмице у утакмицу, то се види. Од оне прве утакмице против Литваније, када смо сви играли заједно, до данас смо ненормално напредовали. Још има ту простора. Можда на телевизији изгледа да играмо савршено и да све то функционише, али и ми се понекад погубимо мало. Радимо на томе, то је процес који се решава у ходу. Најважнија је мотивација, као и да имате јасан тимски циљ. Овде нико не жели да искаче у први план, не жели да ставља себе испред тима и резултата. То је оно што је најважније у нашем тиму“.
Током неформалног дела разговора поменуо си да треба остати одморан и свеж за Шпанију, али и наставак турнира. Сећамо се ситуације из Истанбула 2017. када си практично исцрпљен ушао у финале са Словенијом јер си током првенства носио велики терет игре на својим леђима. Овог пута имаш Немању Бјелицу и Николу Јокића који могу да те растерете превелике одговорности. Колико ти је сада лакше?
“Те 2017. смо заиста доживели много пехова, а један од њих догодио се у полуфиналу с Русијом. Јовке (Стефан Јовић) се повредио и он нам је много недостајао на паркету. Јесмо ми тада водили 15-16 разлике, али селектор није могао мене да мења у тој ситуацији. Можда је могао да убаци Јовића са Гудурићем, а не Васу (Мицића) са Гудуром у том моменту. Тада сам добио неких пет-шест, можда чак и осам минута више. Касније нисам успео да се опоравим за финале“, присећа се Богдановић и указује где је настала грешка у корацима:
“Европска кошаркашка сезона је јако дугачка, исцрпљујућа. Био сам и на припремама од првог дана. Нисам стигао да се индивидуално спремим као ове године, сада сам на припреме стигао потпуно спреман физички, одморан, па верујем да сада неће бити проблема те врсте. Можда може да се догоди, никад не знаш када организам може да падне. Али, чувамо се много. Против Порторика сам играо у смањеној минутажи, једну утакмицу сам само префорсирао. Пре тога сам мало исто био префорсиран, али то је већ тело заборавило“.
После завршеног параграфа, Богдановић се у даху окренуо играма у троуглу са Бјелицом и Јокићем.
“Значај њиховог присуства у тиму види се од првог дана. Ми се толико добро познајемо, знамо ко какву улогу треба да има, када ће кога да крене, колико ко може. Много је лакше играти поред таквих играча. Наравно и осталих у тиму. Нико себе не истиче испред осталих, нити гледа личне циљеве испред тимских. Много је лакше с њима, ту нема полемике. Они су преозбиљни играчи, ми смо сви јако озбиљни и велики професионалци пре свега“.
Цео свет шири хвалоспеве на ваш рачун, нацију је захватила невиђена еуфорија, сви вас дижу у небеса, али ви ипак остајете чврсто ногама на земљи. Да ли до вас уопште долазе поруке из ’света’?
“Ми се само бавимо кошарком и свесни смо колико нам играча недостаје на првенству. Не бежимо од тога да смо једна од најбољих екипа, али систем овог такмичења ти не дозвољава да се опустиш, направиш грешку, а свако може једног тренутка само да се опусти и направи грешку, остане без полуфинала. Ево, гледајте Бразил. Добили Грке, а онда изгубе 22 разлике од Чешке јер су се опустили. То је искуство“, прича нам Богдановић и подсећа се детаља из не тако давне прошлости:
“Сећам се Евробаскета у Берлину где смо пометлали све, а онда на почетку друге фазе пали. На том првенству смо стварно много тога научили, можда и највише откако смо на окупу. Да смо имали неког другог поред Естоније у осмини финала, јако тешко бисмо играли ту утакмицу. Стварно смо тада испали из нашег ритма и то се видело. Ритам се јако лако губи, а много тешко гради“.
Прошли сте од тада дугачак пут и скупили доста искуства?
“Да, да. Доста смо искусни што се тиче такмичења, сурово је. Ми ни не размишљамо о томе: ’Е, шта ћемо ако нисмо први?’ Ми размишљамо само од утакмице до утакмице. Ево, циљ за Шпанију ми је да победимо и да им убацим 30 поена. Бјелици је циљ да надигра Клавера, Јокићу да добије дуел с Гасолом... То тако треба гледати, правити краткорочне планове. Такав је спорт“.
Иза тебе је вишегодишњи рад са Александром Ђорђевићем, једини си играч у његовој селекторској ери који није пропустио ниједно велико такмичење и јавност често воли да вас упоређује због ваше хладнокрвности на паркету, између осталог. На чему је Ђорђевић највише инсистирао када си ти у питању, да ли постоји неки аспект игре из којег је желео да извуче максимум?
“Никада није ништа замерао, увек ми је давао слободу и то сам највише ценио код њега. Невероватну дозу самопоуздања, енергије и мотивације ти усади. Једноставно, он ме је пустио да играм, што ми је највише пријало у свему томе. Дозволио ми је да уживам у кошарци. То не може свако да добије и на чему сам му бескрајно захвалан. Надам се да сам му вратио бар мало то поверење“.
Јавност понекад не оставља прошлост на миру, па подсећа на оне твоје промашаје против Литваније 2015. и САД наредне године. Ипак, тебе то није поколебало и касније си решио бројне ситуације у корист Србије. Како проналазиш менталну снагу да останеш фокусиран само на тај, следећи важан моменат?
“Пази, у каријери сам промашио много великих шутева, али их и погодио. Уопште не размишљам о томе колико сам пута дао, а колико промашио. Мени то све креће из тренинга. Сваку ситуацију покушам да замислим на паркету док радим, погађам и промашујем на тренингу. Једно је утакмица, некада ће ући, некада не. Увек кажем себи да не треба да размишљам о прошлости и шта се догодило. Чак и када сам погађао, никада се нисам враћао назад јер сам знао да ме ускоро чека та наредна утакмица, да ту може да те сачека оно најгоре... Спремам сам на сваку ситуацију, дешавало ми се много тога и у клубовима и у репрезентацији. Имаш и утакмица које нису тако велике и слабије противнике, али ти као спортиста сваку ситуацију схватиш најозбиљније. Када се такмичиш никада не желиш да изгубиш и нико не промашује намерно, да се разумемо, то је сулудо. Та финала против Амера смо губили у уводних 15-20 минута и онда је много тешко играти даље“.
Да једном коначно затворимо ту тему – ако се буде ломило против Шпаније или до краја турнира, за победу или продужетак да ли
узимаш шут?
“Ако сам слободан – узимам сигурно. Код мене нема много размишљања. Може да ми се догоди да промашим пет-шест пре тога, али ако сам слободан узећу шут опет. Опет и опет. За мене је најбољи шут – следећи шут“.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар