Прича: 37 година, 105 кила, а и даље заљубљен у фудбал!

Многи страхују од тога да фудбал губи своје људско лице, многи слуте да ће доћи дан када ће сви изгледати исто, роботизовани, спремни, пицнути у хипербаричним коморама, пуни засад и даље легалних супстанци; па неће, док год је ликова као што је Акинфенва и њихових осмеха, постојаће и трајаће фудбалски “ориђинали”. . .

Фудбал 31.08.2019 | 22:30 Све је могао да постане Адебајо Акинфенва. Могао је да буде физикалац, рецимо, могао је да буде возач аутобуса, могао је да буде избацивач у ноћном клубу или статиста у филмовима Гаја Ричија, али зашто стати ту, могао је да у Ислингтону, тамо где је џентрификација понајвише узела маха, да отвори један од тих хипстерских ресторана или пивара и добро да зарађује од нових богаташа који су се доселили на север Лондона од деведесетих.

Само фудбалер није могао да постане, имао је превише килограма, превише мишића, био је преспор, мада је на симпатичан начин вазда деловао као да није тога свестан.

Кад је одлазио на пробе по разним клубовима, сањајући дрес Ливерпула – јесте из Лондона, али је у годинама када је стасавао за Ливерпул играо један Џон Барнс и љубав је морала бити само једна – и када би му се смејали и када би му поштено и благонаклоно говорили да физикалише, да вози аутобус, да постане избацивач, он је само одмахивао оном великом главом.

Све је могао да постане Адебајо Акинфенва, само фудбалер није; и ево га, двадесет и више година од тих првих одбијања, ево га и даље је фудбалер, игра у трећој енглеској лиги али то га не чини мање фудбалером, напротив, игра с осмехом и таман је довољно добар да уђе и донесе преокрет.

Учинио је то "Звер", како је сам себе прозвао када је схватио да би од конституције могао добро да зарађује (тако му се зове и пристојно продавана аутобиографија, за коју је предговор написао Стивен Џерард), можда више него што је то чинио у свим оним клубовима у којима је играо, у утакмици претходног кола.

Његов Викомб, у којем се задржао дуже него што је навикао – између осталог, и зато што менаџер Гарет Ејнсворт нема ништа против фудбалера у извесним годинама, већ су Вондерерси у просеку најстарија екипа где год се појаве – дочекао је Саутенд, у репризи једног финала плеј-офа са Вемблија, и било је 1:3 када је Бајо ушао у игру, а на крају је било 4:3, уз једну његову асистенцију и још једно плашење и разгртање дефанзиваца.

После утакмице, Акинфенва је твитнуо – рекосмо већ да је пригрлио сву ту новостечену славу, још откако су га открили клинци у игри ФИФА – нешто једноставно а суштински: "37 година & и даље уживам у сваком минуту".

Зато је, ваљда, у ери штанцованих играча и све истијих звезда, он постао толико популаран. Са својих ретко када мање од стотину килограма, равномерно разбацаних по сваком делу тела, Акинфенва (посебно зашто што је нападач!) представља логичку грешку, вирус који се уселио у фудбалски систем и остао ту.

И сада је бизарна реклама за ову игру, момак који ужива у сваком тренутку јер зна, зна то врло добро и зна то више него сви ми, да он није требало да буде ту, и да је све, а највише логика и физика, било против њега.

И када му са трибина вичу да је појео све оне пите, а онда је појео и половину својих саиграча и део публике, Бајо се само насмеје, мало је тога што се од њега не одбија, а покушаји духовитости не могу, ма колико били заједљиви, ни да приђу ономе што је доживео још као дете.

Било је то када су му чак и у Вотфорду, а Вотфорд тада није био етаблирани премијерлигаш, казали да се мане ћорава посла и искористи своје мишиће у неке друге сврхе, а Акинфенва је запуцао у земљу познату само по кошарци, дакле њему непознату по било чему, и био је, причаће касније, први црнац у литванском фудбалу.

Слово о традиционалној нетрпељивости ка странцима (да не употребимо неку тежу реч) у балтичким земљама оставимо за какву другу прилику, али Акинфенви – замислимо га тада, има 18 година, из Лондона, у комшилуку Дагласа Адамса, Тонија Блера, јунака Ника Хорнбија, преселио се у лучки градић по имену Клајпеда, не зна језик, не познаје никога, звижде му и урлају оне мајмунске крике свих 90 минута (не противнички навијачи, него они који су под шаловима и заставама његовог клуба!) – ништа од тога не смета да полако постаје фудбалер.

Из Литваније у Бери Таун, у Велс, једнако нефудбалску нацију, а онда почиње његова променада по мање или више нижелигашким тимовима, од Бостон Јунајтеда до сад Викомба, уз неколико значајних имена као што су Милвол, Свонси или АФЦ Вимблдон, духовни наследник оне старе "Луде дружине" у коју би се тачно уклопио, да је коју декаду старији.

Четрнаест клубова изменио је Акинфенва, на четрнаест стадиона бивао је култни херој, у дресу готово сваког давао је голове, остајао је без посла и добијао отказе и објављивао свој број на WхатсАппу да би нашао нове ангажмане, само никада није одустајао од жеље да буде нападач, и никада није престао да се смеје.

Више од 216 голова у нешто мање од 700 утакмица, статистика је то које се не би постидели многи, па да играш у међуопштинској лиги Вилтшира, а не да си професионални фудбалер у физички и ментално захтевним првенствима као што су Чемпионшип, Лига два или Конференција.

Скоро седам стотина је то и лекција о инспирацији, о томе како те живот и фудбал возају горе па доле и понекад обрнуто, о ономе кад ти живот, гени и крштеница поделе једне карте а ти их пробушиш као у неком салуну на Дивљем западу, па прецрташ двоје и тројке каро и од њих направиш жандаре и даме.

Бајо Акинфенва већ има будућност у џепу, могао би, као лик са толико пратилаца и понуда, већ одавно да се појављује по ријалитијима, али Бајо Акинфенва никад неће преварити свој фудбал, игру која је била довољно широкогруда и довољно луда да њему, са 100 кила и кусур, са конституцијом кечера, оног зеленог суперхероја или, у најбољем случају, играча америчког фудбала, омогући да заигра на Вемблију и постигне гол Ливерпулу и да са 37 пуних година и даље буде човек који ће решавати утакмице, доносити преокрете, смејати се на терену и, када намести гол, у наручје ухватити двоструко лакшег саиграча.

Није заиграо у Премијер лиги, није никада освојио неки важан трофеј, али је урадио нешто много више, чак и ако треба да се спустите који ранг, на стадионе што примају десетак хиљада душа и где стил игре не смета некоме попут њега.

Многи страхују од тога да фудбал губи своје људско лице, многи слуте да ће доћи дан када ће сви изгледати исто, роботизовани, спремни, пицнути у хипербаричним коморама, пуни засад и даље легалних супстанци; па неће, док год је ликова као што је Акинфенва и њихових осмеха, постојаће и трајаће фудбалски “ориђинали”.

Све је могао да постане Адебајо Акинфенва, само фудбалер није. Ове суботе, његов Викомб гостује бившем клубу АФЦ Вимблдону; некада је дочекиван расистичким урлицима, овог пута ће цео стадион да му се поклони, и нико неће помислити да је требало да буде физикалац, возач аутобуса, избацивач у ноћном клубу нити ће га ико оптужити да је појео све пите, а онда је појео и половину својих саиграча и део публике.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс