Без снимања филмова мој живот би био бесмислен

"Без снимања филмова мој живот би био бесмислен", изјавио је шпански режисер Педро Алмодовар.

Занимљивости 30.08.2019 | 10:55 Алмодовар је то изјавио у интервјуу с новинаром лондонског Гардијана Ксеном Бруксом поводом најновијег филма "Бол и слава" који је дубоко личан који критичари оцењују као право ремек-дело.

Брукс је свог саговорника, који је напунио 70 година, описао као седокосог, на коме се види да стари, побољева, живи потпуно сам у огромном стану претрпаном сећањима на претходне филмове, а, како сам каже, његови пријатељи су или умрли или не могу да се крећу, што га чини депресивним.

Алмодовар, пише Брукс, страхује да су његови најбољи филмови већ прошлост. Време откуцава, а његово тело полако слаби. Када у филму главног јунака, режисера Маљоа, за кога каже да је депресиван као и он, одвозе у операциону салу због неке рутинске операције, то описује као "генералну пробу за сопствену смрт". Режисер ипак инсистира да је филм фикција, а никако документаран филм, јер он никада није снимао документарце и нема намеру да сад под старе дане почне да их снима, и то о себи.

Тако да Маљо ипак није портрет Алмодовара, барем званично, без обзира на то колико се Антонио Бандерас трудио да, обучен као режисер, жели да га подражава. Ентеријери су снимани у Алмодоваровом стану, али, иако Маљов живот умногоме личи на његов, он се и даље брани да то није аутобиографија. Према речима новинара, Алмодоварова одбрана се руши када каже: "Ја се трудим да убедим себе да то нисам ја, већ неки лик који сам измислио, али не могу више да се кријем иза Маљоа".

Разговор настављају у Алмодоваровој канцеларији која се налази у једној споредној уличици недалеко од зграде у којој живи. Зид иза његових леђа је прекривен фотографијама на којима су његови омиљени глумци и друге особе којима се дивио. Ту је и портрет с аутограмом Билија Вајлдера, који је, значи, један од његових узора. На многим сликама је Алмодовар у младим данима. У младости је снимао филмове који су били одраз његове младости, у средњим је правио мелодраме и трилере, а сада се и у филмовима бави старењем, болестима и смрћу.

"Бол и слава је нека врста исповести неког ко стари. Веома сам поносан на овај филм", казао је Алмодовар и журно, како преноси Брукс, додаје да "сви његови филмови имају неких грешака, неки мање неки више, а овај филм може да се сматра његовим старачким мајсторским делом". "Зато мислим да будем веома поносан на одређене сцене у овом филму", каже редитељ. У "Болу и слави" главни лик Маљо се препире са другарима, забрља током интервјуа уживо, и самог себе лечи неким опијатима а евентуални патос превазилази хумором, констатује Брукс и запажа да је сликарски речено слика тамнија, али његов "корак" је лакши него што је био у прошлости јер осећа да причу треба што пре испричати и ту потребу да прича приче на филму сматра својом зависношћу. "Вероватно сам се тако одувек осећао. Мој однос према филму је постајао све чвршћи", каже уметник и то приписује стално присутном страху да ли ће успети да га заврши. То је разлог, закључује, "што ми је филм сада све и само док га радим се осећам комплетно".

Рођен у малом градићу Ла Манча, Алмодовар у филму "говори и о свом детињству и у филму каже мајци да му је жао што није испунио њена очекивања зато што је био оно што јесте".

"Никад нисам био син кога су моји родитељи желели и нисам био срећан у тој малограђанској средини која је била конзервативна и заостала. Родитељи су живели у 19. веку а ја сам био дете 21. века", рекао је Алмодовар о свом детињству.

У Мадриду се прикључио покрету "Мовида" који је за њега био сан који је постао стварност и који је био прави расадник креативности после смрти Франка. Алмодовар је ноћу писао сценарије за стрипове, наступао у алтернативним позориштима и певао у једном рок саставу, а с малом камером је снимао неме секс-комедије које је приказивао у баровима, а по дану је радио у државној телефонској компанији у којој је провео чак 12 година. Дао је отказ тек кад је његова каријера филмаџије почела да доноси приход, то јест, када је 1988. његов филм "Жене на ивици нервног слома" постао светски хит и био номинован за Оскара.

Постепено, Алмодоварови филмови су постали скоро најуноснији шпански извозни артикал и то је, тврди, и за њега било изненађење, јер је мислио да ће га ставити у фиоку "уметничких филмова" који не доносе приход. Њему је тај међународни успех био драгоцен јер му је омогућио да сачува контролу над свим својим филмовима Алмодоваров стални глумац у то време био је Бандерас, који није могао да одоли да не искористи стечену славу и да се не отисне у Холивуд, где је постао права филмска звезда.

Данас Алмодовар не крије да се осећао као да га је Бандерас издао када је напустио Мадрид. Када је нови филм имао светску премијеру на фестивалу у Кану, новинари су мислили да ће Алмодовар добиит "Златну палму" а награђен је Бандерас за најбољу улогу. Он и Алмодовар су се помирили и Бандерас ће играти у његовом следећем трилеру "Кожа у којој живим". Неколико пута Алмодовар је размишљао да прихвати понуде Холивуда да режира неке од њихових филмова, али је на крају превагнула његова навика да живи у Мадриду, где је окружен својим књигама, сликама и са 3000 ДВД-ова.

(Агенције)