Прича: Звездини ''аутсајдери''...

Некад Срнић и Милић, после Павков, сад Вукановић. . .

Фудбал 28.08.2019 | 22:30 Кад кроз коју годину, ма како се наставио овај европски успон, навијачи у кафанским расправама буду рекапитулирали ту транзицију, од “црних времена“ у којима су могли само да сањају о групној фази међународног такмичења до статуса малтене редовног учесника Лиге шампиона, сигурно ће говорити о педантном Владану Милојевићу, величаће Марка Маринаа, више не немачког, сада “Звездиног Месија“, сећаће се како је пре њега по левој страни зујао Немања Радоњић, успомене на голове Милана Павкова против Ливерпула већина ће вероватно понети у гроб... И негде ту, кад се дотакну корпулентног момка из Бегеча мисли ће им одлутати... Вратиће филм на сам почетак Звездине ренесансе, неко ће се наћи да подсети да је све кренуло од Краснодара...

Кад се сете Краснодара, сетиће се оне бомбе Гелора Канге на никад звучнијој “Маракани“, а надамо се само да ће се наћи неко да примети да је све почело још мало раније, неких 90 минута раније, кад су Руси успели да неутралишу најјача оружја Црвене звезде, али је Владан Милојевић из свог магичног шешира извукао прво Славољуба Срнића и Немању Милића. Први је на 0:2 погодио и оставио Звезду живом, други је наместио гол за 2:3 у Краснодару, обојица су преорали ливаду на крилу и дефанзивно обавили лавовски део посла.

Следећег је лета стигао Салцбург, моћни Салцбург, они који су гледали Звезду у Аустрији, па чак и неки од самих играча рећи ће вам да их нико – па чак ни Ливерпул, ПСЖ и Наполи касније у групи – није одушевио колико тим који је тада са клупе водио Марко Розе. Сакривали су лопту, спајали димензије суперсоничним трковима, али су промашивали. Звезда није. Милош Дегенек и Ел Фарду Бен су искреирали голове за преокрет, али би као косценаристу ваљало да упишемо и име Милана Павкова. Тек кад је у игру ушао кршни момак из Бегеча све те ваздушне лопте добиле су смисао.

С јесени се "појавио" и Душан Јованчић, момак који је у размаку од четири године прешао пут од Шумадије из Јагњила до Лиге шампиона и онда се потукао с Наполитанцима, па Адама Лалану "правио на будалу" у београдских 10 минута против Ливерпула.

И онда 12 месеци касније – Алекса Вукановић. Кажу у Звездином стручном штабу да нико други не осећа другу стативу као 27-годишњи нападач из Бачке Паланке. Са ње је улетео у центар за гол у 160. вечитом дербију. Са ње је улетео на прву стативу за гол који је избацио Јанг Бојс из Лиге шампиона. А и Вукановић је – као и Срнић, Милић, Павков и Јованчић нешто раније – морао да по доласку у Љутице Богдана истрпи коментаре како је лимитиран играч, добар за Суперлигу и ништа више од тога.

Звездини аутсајдери. Потписници неких од највећих успеха црвено-белих у 21. веку. Војници Владана Милојевића. Они који никад неће окренути леђа ни најпрљавијим дефанзивцим задацима. Рудари који су Звезду вратили где јој је место. Кад кроз коју годину будете премотавали тај филм о Звездином повратку на велику сцену, немојте да их заборавите.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс