Интервју - Милан Гуровић: Четири тројке Америма!

Друга узастопна титула првака света за СР Југославију (Србију и Црну Гору) освојена је у колевци кошарке 2002. године. Посвећена јој је пета од шест епизода серијала "Златни момци", који ће од понедељка бити емитован на РТС.

Кошарка 25.08.2019 | 23:30 Милан Гуровић је Србин и Новосађанин, али почетком 90-их је стицајем околности постао и Грк, као и многи други наши талентовани кошаркаши тог времена (Стојаковић, Тарлаћ, Јарић...).

Зато је на деби у репрезентацији СР Југославије чекао до Еуробаскета 1999, иако је према играма и квалитету за њега било места бар годину дана раније на Светском првенству у Атини, где је у то време живео.

Гуровић се у епизоди серијала "Златни момци" сетио такмичења у Француској, на коме је освојена бронза, последња медаља у ери селектора Душана Ивковића и Жељка Обрадовића (1995-2000).

"Златни момци" ће бити емитовани на РТС, од понедељка 26. августа до суботе 31. августа, у термину од 22 часа.

МОНДО, као један од партнера серијала, објављује исечке из транскрипта са снимања овог значајног медијског пројекта.

"Имали смо јак национални набој, због свега што се издешавало нашем народу. Због бесомучног бомбардовања наших сународника глава нам није била на месту, тако да то треће место '99. године сматрам једном врстом успеха, почевши од тога да смо због ситуације у земљи морали да се припремамо у Грчкој, а не у нашој земљи".

Пропустио је Олимпијске игре у Сиднеју, на којима смо заузели шесто место (за тадашње стандарде огроман неуспех), а након тога је кормило репрезентације преузео Светислав Пешић.

У Турској 2001. на доминантан начин је освојено европско злато, да би годину дана касније "плави" у донекле измењеном саставу почели да се припремају за шампионат света у Индијанаполису.

У коначних 12 нашла су се седморица играча из Истанбула, а Пешић је увео перспективне момке попут Вујанића, Чабаркапе, Радмановића...

"Нисам мислио да ће Пешић нешто озбиљно да рачуна на мене, међутим испоставило се да сам и 2001. и 2002. био члан стартне петорке. Овом приликом му се захваљујем на томе и капа доле", рекао је Гуровић.

Ново лице у односу на 2001. био је Владе Дивац, у то време велики НБА ас, кога је селектор означио као кључног играча за могуће финале против САД.

Испоставило се да је до те утакмице дошло раније, већ у четвртфиналу, пошто је наша репрезентација у две групне фазе изгубила од Шпаније и Порторика, док су Американци у последњем колу друге фазе поражени од Аргентине.

Ми као "Е3" и они као "Ф2", сударили смо се тако да је победник ишао у борбу за медаље, а пораженом је максимум био пето место.

''Дивац је тамо играо годинама и рекао нам је да су они исто од крви и меса, да могу да се победе и да то није тако страшно, као што се испоставило да није".

То је време када није било друштвених мрежа, па чак ни интернет још није био толико распрострањен, али су играчи осећали да их прати цела земља.

"Поучени претходним генерацијама, ми смо знали шта значи носити дрес Југославије, сада Србије, да је кошарка једноставно национални спорт број један и да седам милиона Срба будно прате сваки поен и сваки корак који направимо".

Распоред такмичења је био такав да су САД изгубиле од Аргентине 4. септембра, а четвртфинале је било на програму већ следећег дана.

"Утакмицу Аргентина - САД је можда била и прекретница у нашим главама, да поверујемо да можемо да победимо селекцију Америке, из разлога што су Стојаковић, Дивац, Дробњак, Јарић и Радман тада били у НБА, а ми остали смо играли у Шпанији и сваке недеље смо се сусретали да ли са Ноћионијем, Сколом, Обертом, па некад победе њихови клубови, некад наши. Онда смо рекли, ако су их они добили 10 разлике, ми 'ладно можемо са њима да играмо".



Половином четврте четвртине, било је 69:59 за САД, а онда је почео преокрет, током ког је Гуровић постигао три од своје четири тројке у том мечу.

"Тачку на и" ставио је Марко Јарић убацивши сва четири слободна бацања.

"Знам тачно. Прва је била из ћошка, на пас Котуровића, друга је била излазак из блокаде на 45 степени, трећа је била уручење са Дејаном Томашевићем и са друге стране Марко Јарић прелази половину и додаје ми на 45. Пошто сам дао ове две заредом, инстинкт доброг шутера је да проба и трећу. И ушла је", присећа се Гуровић.

БУДИ ШМЕКЕР ДО КРАЈА!

Током припрема за СП 2002, у штампи је било текстова о неспортском животу репрезентативаца...

"Није све што пишу новине истина, али наравно да је и нама понекад био потребан неки вентил, а то значи да изађемо и да се проведемо. Међутим, ми смо имали кодекс понашања, рецимо ако смо 'заглавили' до ујутру, тај први тренинг после пар сати је морао да се уради максимално. Јер ако си шмекер да изађеш до касно, онда буди шмекер на терену тог истог јутра. И тога смо се држали. Нико се није фолирао, или пријављивао повреду да би остао у соби да спава".

"Ако ме питаш, не могу да кажем да су биле случајне, из разлога што сам цео свој живот посветио томе, што сам свакодневно испаљивао по 300, 400, 500 лопти и онда бог то некако види и награди те".

Како је рекао, "једна мала државица, пуна поноса и срца", победила је на њеном терену селекцију земље од преко 300 милиона људи.

"Слушам около приче нас, Срба, како то није био прави амерички 'Дрим тим', међутим ја морам да их овом приликом демантујем. Та селекција САД је имала девет Ол стар играча, четворицу са НБА прстеном. Андре Милер је те године био први асистент лиге, уз то се играло у Америци. Према томе, Мајкла Џордана и Шекила О'Нила нисмо победили, али и да јесмо, вероватно би неки рекли 'е, али није им играо Вилт Чемберлен'".

Мада је то сама по себи била огромна победа, тек је требало потврдити је у полуфиналу против Новог Зеланда и после у финалу против Аргентине, што су "плави" успели да ураде - уз доста проливеног зноја и потрошених навијачких живаца.

"У медијима се већ најављивало финале са Аргентином, а ми смо знали да тај Нови Зеланд уопште није наивна екипа. Знали смо да је Перо Камерон, који физички изгледа смешно, врхунски играч кога нисмо баш умели да чувамо како ваља. Али смо имали срећу да неко искочи на свакој утакмици. Ето, ја сам против Американаца, Котуровић против Новог Зеланда и наравно Дејан Бодирога, без кога сигурно данас не бисмо причали о Индијанаполису, да није онако маестрално одиграо у финалу".

"На плус осам за њих, два минута и 30 секунди до краја, наш капитен узима лопту и решава утакмицу, као што је то радио и претходних година. Што кажу, кад не знаш шта ћеш - дај лопту Дејану. У продужетку је поред Бодироге прорадио и Пеђа Стојаковић, али круцијални играч у току читавог меча је био Дејан".

У Београду им је уприличен величанствен дочек, али не само у центру града, испред Скупштине, већ практично дуж читавог пута, од аеродрома преко Новог Београда, па надаље.

"Чим су почеле прве зграде из блокова да се нижу, чинило ми се да су сви људи из зграда изашли да нас поздраве. Знали смо да нас неко чека испред Скупштине, као и ранијих година кад се освоји злато, али да ће људи да изађу већ од аеродрома и да нам машу, да нас поздрављају...".

"И ево, људи после 17 година и даље причају о Индијанаполису, а ја мислим да ће причати и даље, као што се причало о Кићановићу, Славнићу, Далипагићу, Москви '80. Чини ми се да смо и ми ушли бар мало у причу са таквим легендама и поносни смо што смо један мали део наше историје, свега што се издешавало у последњих 30-40 година", поручио је Милан Гуровић.

Извор: мондо.рс