Прича: Он је Звезда!
Владан Милојевић је вратио европски фудбал на Маракану, померио границе и све чешће је сам себи једини изазов.
Фудбал 15.08.2019 | 23:00
И у случају неуспеха у двомечу са Швајцарцима, Звезда је овог лета суштински направила успех. Не само због пласмана у Лигу Европе, већ због још једног европског потврђивања и демонстрације да је (п)остала озбиљан такмац у европском фудбалу. Клуб који се пре неколико година плашио Каирата, бламирао се против Сасуола и рутински испадао од Черномореца, данас је „црни ђаво“ на жребовима за евроквалификације. Црвену звезду више нико не жели да извуче за противника. Ни Јанг Бојсима није драго што ће му прва и последња препрека на путу за Лигу шампиона бити тим који одбија да умре и када делује да је на ивици амбиса. И који после онаквог лудила у Копенхагну долази максимално наложен.
Главни кривац за метаморфозу олињалог великана у неуништиву легију с ножем у зубима која не преза ни од кога је Владан Милојевић. Времена бусања у груди без покрића је прошло. Милојевићева Звезда ћути ван терена и прича на њему.
Историја Црвене звезде у овом веку се дели на ону пре Владана Милојевића и ону у његовој тренерској епохи.
Утакмицом у Копенхагену Владан Милојевић се изједначио са Миљаном Миљанићем као тренером с највише европских утакмица на клупи Црвене звезде. Обојица су водили Звезду на по 36 мечева у Европи. Даљим пласманом, Милојевић је обезбедио још два меча у плеј-офу за Лигу шампиона и макар још шест у групној фази неког од два европска такмичења. Што га доводи до бројке од 44 утакмице на Звездиној клупи у европским утакмицама. То му је успело за две и по године. Миљанићу је било потребно осам година, легендарном Бранку Станковићу шест година за 35 европских мечева.
Наравно, времена нису иста. Некада се играло много мање мечева у Европи, није било квалификација, систем такмичења је био много једноставнији и простији. Али ни Миљанић, ни Станковић нису морали да подижу Звезду из пепела већ су тренирали истинског великана у том тренутку који је пуцао на највише циљеве. Милојевић је морао да крене од нуле и да клуб истраумиран од евронеуспеха окрене за 180 степени.
Јесте, Црвена звезда данас живи стабилније и има веће могућности у прелазним роковима да оформи конкуретан тим у европским квалификацијама и групним фазама. Милојевићу су доведени играчи попут Марина, Иванића, Боаћија... Али све је то плод крвавог рада, поштеног односа према послу, клубу и навијачима. Уз заслужену дозе среће. И све то носи ауторски печат рођеног Аранђеловчанина.
Сетимо се како је почело... И какве је то услове Милојевић имао на почекту. Каква је појачања добио... Филип Стојковић из треће лиге Немачке. Вујадин Савић из молдавског Шерифа. Милан Родић који није био стандардан у Русији. Милан Борјан из Короне који нигде у иностранству није успевао да се устали. Анонимни Марко Гобељић из Напретка. Контроверзни и недоказани таленат Немања Радоњић из Чукаричког. Једина звучна појачања су били Рикардињо (стигао као најбољи играч молдавске лиге) и Бранко Јовичић (дошао из Амкара), а касније су тек стигли Бабић, Пешић, Крстичић...
С потпуно новим тимом, препуним играча без самопоуздања, европског искуства и шампионског менталитета, Милојевић је причу у Звезди почео да пише против малтежанске Флоријане. Победио је 3:0 на Маракани и онда се наљутио у реваншу, иако је прошао после 3:3.
„Моји играчи морају да схвате да је ово стил фудбала који је потпуно другачији у односу на оно на шта су навикли. Не смете против било ког противника да овако испустите предност, замислите шта би било да нисмо имали високу предност из Београда. Нема ту шта да се крије, то је менталитет који мене нервира, тај наш балкански. Када немамо резултат, стегнути смо, недисциплиновани, а када имамо повољан резултат, долази до опуштања. Такви смо ми, поготово у спорту. Али понављам, уморни смо, треба играчи да се привикну на мене и ја на њих. Било је и доста добрих ствари, и исправићемо недостатке које смо данас испољили“, рекао је на Малти.
Обећао је да ће променити менталитет и испунио је обећање. Није му било битно ко је звучно појачање, а ко скупо плаћено. Играли су они који су били спремни, посвећени и озбиљни. Рикардињо је то први осетио. После њега и Мелег, Кафу, Јевтовић, Ебисилио, Јирка... Неки нису успели да прихвате постављене стандарде и морали су да оду. Неки су то урадили касније и добили шансу за поправни. Они који нису прошли код Милојевића, углавном нису ни касније у другим клубовима, па је прилично иритантно слушати коментаре како је Ебисилионека врста Веслија Снајдера којем, ето, Милојевић не пружа шансу. А човек не може да издржи седам дана озбиљног тренинга...
Милојевићеви стандарди и правила су се поштовали, тим је растао, играчи напредовали. Неки чак стигли и до репрезентације о којој раније нису могли ни да маштају. Први фаворит који је осетио моћ Милојевићеве Црвене звезде је била прашка Спарта. Касније и Краснодар, Келн, Арсенал, Салцбург, Наполи, Ливерпул, неко вече и Копенхаген. Као на оним илустрацијама када смрт куца од врата до врата с косом, тако и Милојевићев тим већ две године и кусур дана редовно обара јаче и богатије од себе. Е сада се ставите у кожу Јанг Бојса и погледајте ствари из њихове перспективе. Да ли је пријатно играти против Милојевићеве Звезде?
За нешто више од две године, Милојевић је 12 пута играо двомече у нокаут фази и 11 пута прошао. Има ту до играча, има ту и до неких добрих потеза управе, до навијачке подршке, па и до среће. Али, проћи 11 пута у 12 покушаја може само озбиљан тренер. У квалификацијама је био стопроцентан, у Лиги Европе је за длаку испао од ЦСКА. У Лиги шампиона је урадио и више него што се очекивало против три тима који су прва галаксија европског фудбала.
Примера ради, Милојевићеви претходници Здењек Земан, Ратко Достанић, Александар Кристић, РобертПросинечки, Александар Јанковић, Славиша Стојановић и Миодраг Божовић су за осам сезона у Европи укупно одиграли 32 утакмице. Елиминисани су 10 од 16 пута. Забележили су 10 победа на та 32 меча. Нису победили ниједан тим јачи од себе. Истина, неки нису имали среће попут Јанковића, неки нису били дорасли и били су то због неких других ствари и људи. Неки су били утописти, а неки нерадници. Али неки су богами имали и веће могућности у стартном блоку, довођена су им скупља и боља појачања него Милојевићу на почетку. Добијали су најбоље младе играче Србије и расипали паре на преплаћене и изслужене иностране промашаје.
Милојевић има 14 победа на 36 мечева у Европи. Није неки проценат? Могуће... Али било је ту доста контролисаних ремија попут Јурмале, Судуве, Трнаве, Иртиша и ремија који су били вредни као победе попут мечева с Арсеналом, БАТЕ Борисовим, Салцбургом, Наполијем, Копенхагеном... Милојевић је доживео само осам пораза од којих су четири била у Лиги шампиона, један несрећан од Арсенала, један безболан у Краснодару, један болан у Москви и онај у Хелсинкију. На Маракани је изгубио само од Арсенала и ПСЖ-а.
Кроз све те европске изазове, Звезда је поред резултата бележила вишеструке користи. Зарађиван је чист новац, враћан је пољуљани углед клуба, Маракана више није била тачка на фудбалској мапи за за избегавање од страних играча и домаћих повратника. И поврх свега, стваран је идентитет тима.
Милојевићев процес обнове тима на Маракани је у неку руку био мини-верзија онога што је Чоло Симеонеурадио у мадридском Атлетику. Фудбалски цинизам и прагматизам Милојевићеве Звезде би у Италији купио хвалопсеве и оде. Овде се резултат брзо заборављао и маштало се о нереалним стварима.
Милојевић се тако због једног пораза од Партизана све чешће налазио на мети Звездиних навијача због стила игре. Замера му се кад се повуче, замера му се кад не напада, замера му се што не игра са два шпица, што у дербијима не побеђује са по 3:0, што не форсира младе играче, али и не прави играче за вишемилионске продаје... Много злурадости се накупило и као да су му многи само чекали кикс у Европи да сахране његову визију Звезде и да се раскрчми оно што је стварано последње две године. Навијачи који су некад радовали проласцима кроз иглене уши против Динамо Тблисија, Нафтана или Омоније, сада су постали размажени и желе да се надигравају с Наполијем или да читају лекције Салцбургу или Копенхагену.
Да је Љупко Петровић водио финале у Барију у време интернета и друштвених мрежа, вероватно би после шута Панчева морао да извињава навијачима уместо да слави. А Љупко је том тренутку имао двојицу највећих мајстора фудбала у Европи и опет је морао да прибегне фудбалском цинизму.
А шта има Милојевић? Има тим, има играче који се уклапају у тај тим и чине га бољим али и истовремено и они изгледају много боље у том тиму. Нема звезде. Правила данашњег фудбалског тржишта нису свето писмо, али врло добро могу да расветле неке ситуације. Попут оне о инвидуалном квалитету Звездиних фудбалера. А истина је да Милојевић за две и по године није у тиму имао ниједну фудбалску класу калибра Мунаса Дабураиз Салцбурга, Александра Головина из ЦСКА или Вандерсона из Краснодара. Или Данија Олма којег има загребачки Динамо данас.
За ове две године и који месец од Милојевћевог доласка, једини озбиљан трансфер је био продаја НемањеРадоњића у Марсељ. Јовељић је продат као перспективан играч у Немачку, али то је нека друга прича.
Остали су најбоље понуде имали из Кине или арапског света. Уз сав респект, решили су егзистенцију, али и и видели где стоје у европским оквирима када се извуку као појединци из колектива. Ниједан играч Звезде није био озбиљно тражен од неког јачег тима из лига петице или најбољих клубова из осталих пет најјачих лига. Чак ни Марко Марин није звезда иако понекада делује свемоћно на терену. Његов ЦВ јасно говори да у Европи није прошао. Наравно, има ту и то повреда, али је чињеница да се у Челсију, Фјорентини, Севиљи, Андерлехту... није наиграо.
Тржиште тако гледа на фудбалере Црвене звезде и одређује им вредност. Али када се они врате у оквире колектива, онда постају ђаволски опасна дружина коју би многи да избегну. Нису звезде али јесу Црвена звезда коју је проклето тешко победити.
Када се све сагледа, највећа Звездина звезда у овом тренутку је Владан Милојевић. Он је постао заштитни знак и највећи квалитет клуба с Маракане у последње две године. Ова иста управа је била и пре њега. Ови исти навијачи су били ту. И били су Каират, Лудогорец, Сасуоло... Европа је тада јасно говорила Звезди колико касни и колико је заостала. Звезда није била ни близу пласмана у групну фазу.
С Милојевићем, Звезда ће трећу годину заредом бити учесник групне фазе еврокупова, а можда другу годину заредом и Лиге шампиона. Ни много звучнија тренерска имена у јачим и богатијим клубовима, с бољим условима и лакшом проходношћу не догурају до две-три сезоне у групној фази.
Оно што код Милојевића тренутно највише импресионира је та жеља и страст да буде још бољи, да екипа буде још дисциплинованија, гладнија, уигранија.
„Научићу вас ово, научићу вас сигурно… Отпашће вам, да не кажем шта, док вас не научим. И мени, и вама“, викао је Милојевић на једном тренингу током летњих припрема.
Не треба ни помињати потање његове мотивације која је треће године на Маракани већа него првог дана.
Приде је Звезди, навијачима и медијима оставио још један незанемарљив легат. Пристојност. Не галами, не трачари, прихвата критике, не пали се на похвале, поштује сараднике, држи медије на подједнакој дистанци, не маже очи навијачима популистичким изјавама. Када би свако свој посао радио поштено и посвећено као Милојевић у Звезди, били би ово много бољи простори за живот.
Као бивши играч је врло свестан величине клуба, држи до Звездине традиције и историје, али му не пада на памет да повлачи карту бившег фудбалера и заслужног звездаша. Не живи од прошлости, чини садашњост бољом и гледа далеко у будућност.
Наш фудбал већ годинама, па и деценијама, обилује неповерењем навијача и медија у њега. Милојевић је вратио веру да тренер може да промени ствари. Показао је колико је тај посао битан и моћан када неко зна да га ради поштено и предано. Ако елиминише Јанг Бојсе и опет уђе у Лигу шампиона без играча који вреди макар 5.000.000 евра, поставиће нове стандарде које ће неко тешко поновити на овим просторима у скоријој будућности.
Ко зна, можда и помери неке друге границе па постане „Звездина звезда“. Ко зна до кад ће остати и какве планове име. Уосталом, ко је веровао да ће остати и трећу сезону? Последњи тренер који је са Звездом ушао у трећу сезону је био Гојко Зец пре 33 године. Милојевић ће га сигурно надмашити до следећег лета.
Полако почиње трку сам са собом. Против Јанг Бојса може опет да надмаши себе. Вероватно би га то више обрадовало него сатисфакција што је надмашио противника.
Због свих квалитета, он је Звездина највећа звезда у овој деценији. И њен најбољи тренер у овом веку. Заправо, он није звезда, он је тренутно Звезда.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар