Прича: Ко није био, много је пропустио...

Како је Саво Милосевић са сарадницима од безидејних црно-белих створио тим гладан успеха…?!

Фудбал 09.08.2019 | 23:00 Ко није био много је пропустио. Постоје утакмице укорењене у колективној навијачкој свести, без обзира на снагу ривала, значај такмичења и исход. Памте Гробари, да се ограничимо само на период трећег миленијума и мечеве у Хумској, евроголове против прашке Славије, проћердане шансе са Артмедијом, покер Гронингену, фуриозан старт против Фенербахчеа, сведочили су у јесен 2017. тријумфу над Јанг Бојсом и презимљавању у УЕФА такмичењу после 13 година, али ни најзагриженији навијачи Партизана не памте да је њихов тим спојио лепо и корисно на домаћем терену, као синоћ са Малатијом.

Ових 3:1 над турским представником вреди и-ха-хај више него 4:2 против Стеауе пре четири лета. Финансијски и такмичарски не, (још) не ни по дефинитивно осигураном пролазу, међутим на плану естетике ниједан меч у последње време, чак ни тај са Румунима (имали играча мање скоро цело друго полувреме) не може у исту раван са овим доживљајем за очи и душу. Чак је и Бамби Тошић деловао затечено јуришима сабораца кад је у етар послао утисак ''не памтим бољи Партизан''.

Милина је било гледати црно-беле док развијају акције, улазе у шансе, брзином мељу ривала, агресијом му не дају да дише... Не само у четвртак вече, него је у свих пет утакмица нове сезоне Парни ваљак јурио напред, без обзира да ли је 0:0, 1:0 или 2:0, желео је још, подсетивши на машину тек спуштену на друм после генералног сервиса.

Оправио га је Саво Милосевић. Све оно сто су Мирослав Ђукић и Зоран Мирковић радили недовољно добро, некадашњи нападач репрезентативног калибра је унапредио до нивоа ефикасности и хитрине, па његова идеја има прођу без обзира на избор играча и име противника. У само четири дана, против Мачве и Малатије, црно-бели су дали седам голова, а могли су још толико. Без претеривања. У пет званичних мечева имају исто толилко победа, уз гол-разлику 12:1. Максимални су и на спрској и на европској сцени, а ако ће неко приговорити ''какве су ривале имали'' ваља подсетити да Мирослав Ђукић на старту минуле две сезоне није успео да победи ''але'' попут Будућности у Подгорици, Тракаија у Литванији или Радника у Сурдулици. Штавише, најбоља илустрација рада Сава Милосевића и његових сарадника је у сазнању да се у стартних 11 нашло чак осам фудбалера из претходне сезоне и девети Сејдуба Сума, код Ђукића и Мирковића погубљен, а сад жељан лопте. Дакле, са истим играчима може да се делује неупоредиво боље него раније. Само ако се са њима ради... Другачије.

Није мали број Партизанових навијача спремних да констатују како је снага садашњег састава на - клупи. Чак провејава мишљење да клуб из Хумске има јачи стручни штаб него тим. Мада је таква констатција прегруба и(ли) неправедна према директним извођачима радова, суштина је да су Милошевиц, Милан Ђуричић и Ненад Цветковић у улози Савових првих сарадника, те Марко Станојевић као нови кондициони тренер, донели нови приступ тренинзма, чак и схватању фудбала, као и да су са колегама староседеоцима најпре психички опоравили, а потом и уздигли екипу на ниво у ком није битно ко, већ како игра.

Тако се дошло до тога да штоперски тандем Остојић - Павловић функционише одлично, да Урошевић може преко сопствених могућности иако зна да није пројектован за стартера, да су Милетић, Здјелар и Шћекићконстанте, да Тошић у ових пет утакмица делује разиграније него у претходних 25, да је Сума коначно на позицији на коју је прокукао да га ставе. И сви они враћају на поверењу указаном током припремног периода. У неким деловима недавни боравак у Словенији пре је личио на тим-билдинг него на припреме на којима влада војничка дисциплина. Можда је баш тим пријатељским односом Саво Милосевић ''купио'' играче, јер им је давао слободно пре подне, слободне дане, водио на излете, дружења, али кад би се скупили на терену запели би из све снаге. И ево их: играју неупоредиво атрактивније, оку пријемчивије, смисленије. Све оно што није било под Ђукићем и Мирковићем, сад јесте. Прави Партизан. Онај који буди емоције. А фудбал без емоција ничему не вреди, какви год да су резултати.

Зато би, чак и да је остало 2:1 против Малатије, чаша била полу пуна. Оптимизмом су је, осим староседелаца, напунили странци Умар Садик, Такума Асано и Сејдуба Сума, сваки стрелац. А двојица од њих и асистенти за велико славље. Донели су додатни квалитет, наговестивши да је Милошевић као главни и одговорни на летњој пијаци одбачену робу Роме и Арсенала претворио у бинго и да је урадио бољи посао него спортски директор у минула два прелазна рока заједно, кад су у офанзивном делу екипе довођени фудбалери који, са изузетком Рикарда, нису оправдали ангажман (Николић, Нџаи, Босић, Георгијевић).

Без претераног удубљивања у срж, лако је уочити да нападачки може да се игра и са два задња везна и једним шпицем, да висок пресинг обавезно резултира освојеном лоптом, да су напади разноврсни - и са бока и по централи - да одбрана делује чвршће него лане, о голману Стојковићу ионако не вреди арчити тастатуру... Додатно охрабрење за све у клубу представља утисак да ово није максимум, већ да актуелни састав још има резерве, простора да се развија и напредује. Поготово што прелзни рок још није готов.

Можда највећа добит за Партизан с почетка сезоне јесте што стварно личи на екипу. Целину. Дружину. Најбоље се то приметило у 90. минуту дуела са Турцима, кад повређени Бојан Остојић прескаче рекламу, трчи у загрљај Сејдуби Суми и ствара букет радости испод јужне трибине.

Сцена какву Гробари давно нису видели. И једва чекају следећи меч. Да нешто не пропусте.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт