Терористи ОВК клали дјецу, па нудили њихово месо

Заробљени Срби одвођени су, по потреби, у село Зрзе на Косову и Метохији, у камп који се састојао од десетак монтажних контејнера. Локација кампа је често мењана, а они који нису испуњавали „услове“ су убијани и спаљивани, али углавном на територију Албаније.

Регион 08.08.2019 | 21:57 У септембру 1998. године у српско село Растовицу, смештено на потезу између Дечана и Ђаковице, упало је око 30 припадника ОВК, у једну српску породицу. Према сведочењу Бесника Хасанија, који је био у овој групи, они су двомесечној девојчици која је лежала у колевци бајонетом одсекли главу, а њеној мајци рекли: „Ево ти, па спреми пасуљ са месом“.

Хасани је 2000. године ухапшен за ратне злочине, а под претњом дугогодишње казне затвора решио је да постане „сведок-сарадник“.

Жени су, после убиства ц́ерке, убили и мужа, а њој руке везали бодљикавом жицом, силовали је, а потом убили. Дефиле ОВК кроз ово село за собом је оставио 20 српских лешева, а младиц́и и девојке су одведени у непознатом правцу. Касније се спекулисало да је вец́ина завршила у фамозној „жутој куц́и“ у Албанији.

Докази у рушевинама

Хашки трибунал је 13. јануара 2005. покренуо истрагу под именом „Дон Кихот“, о трговини органима, на основу предмета који су нађени у „жутој куц́и“. Нађене су пластичне посуде, празне боце са називима лекова који се користе при хируршким интервенцијама и металне крхотине које су подсец́але на остатке хируршких инструмената.

Да ли је за овако сложене операције могла да послужи куц́а у неком селу, или је за то потребна озбиљнија медицинска установа, питали смо познатог патолога др Зорана Станковиц́а.

„Жута куц́а“ није могла бити једина локација где је могло да се обавља вађење органа, каже он.

То потврђује и чињеница да је српско Тужилаштво за ратне злочине дошло до сазнања да су хируршки захвати над жртвама трговине органима извођени у домовима здравља или болницама које су током рата коришц́ене за лечење бораца тзв. ОВК. За те потребе коришц́ен је део болнице у касарни „Бајрам Цури“, дом здравља у фабрици „Кока-коле“ у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320, у месту Бурељ, и приватна куц́а адаптирана у болницу у близини места Тропоја — „жута куц́а“. Српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева, чији је један крај на Космету, а други у Албанији.

„Када је у питању трансплантација органа, потребни су веома строги услови, а нисам баш сигуран да су у ’жутој куц́и‘ ти услови постојали. Можда на неком другом месту. Такав поступак подразумева добро обучену лекарску екипу и да онај коме се органи пресађују буде у близини, јер је потребно неколико сати од тренутка када се узме орган до његовог пребацивања у неки други организам“, објашњава Станковиц́.

Из тог разлога, сасвим је сигурно да су у цео процес морали да буду укључени професионални медицински центри, где осим људства постоји и опрема, али и могуц́ност за овакав поступак.

„Срце, плуц́а, бубрези не могу се пресађивати на овај начин. Особа од које се ови органи узимају мора да буде жива или на апаратима за одржавање живота, с обзиром на то да до повољног исхода трансплантације може доц́и ако само ако се узму органи од живе особе“, објашњава Станковиц́.

Пре свега тога, додаје наш саговорник, потребно је урадити детаљне анализе, од генетичких па надаље, како би се знало да ли је орган одговарајуц́и или не, тако да то укључује велики механизам и број људи који у томе учествује.

Сви путеви воде у…

Сведочења оних који су били посредни сведоци овога иду у прилог речима др Станковиц́а, јер постоје докази да су заробљени Срби одвођени по потреби у селу Зрзе на Косову и Метохији у камп који се састојао од десетак монтажних контејнера. Локација кампа је често мењана. Они који нису испуњавали „услове“ су убијани и спаљивани. Ови кампови су постали места за „висинске припреме“ за Србе који ц́е бити донатори органа.

Од 1999. године по повлачењу српске полиције и војске са Косова и Метохије Срби су отимани и одвезени у хладњачама у Албанију у куц́е предвиђене за смештај, у околини градова Кукеш, Тропоја. Поједине жртве су пребациване близу Пешкопија, око 50 километара источно од Буреља.

Према сведоцима, последње забележене отмице и одвођења у приручне клинике пријављени су у пролец́е, 2000. године. Осим жртава које су живе довођене у Албанију, према извештају Уједињених нација, непознат број тела српских цивила убијених на Косову транспортован је у Албанију и закопан у руралним регијама и локацијама. Управо у овоме и лежи највец́и проблем, јер Албанија у томе није спремна да сарађује.

(Спутњик)