Прича: Са Харденом и Дејвисом било би досадно!

Није дрим-тим, али Грег има ратничку екипу! Нова америчка репрезентација лишена је помоћи највећих суперзвезда, али ће зато имати неке сасвим друге квалитете.

Кошарка 07.08.2019 | 22:45 Демијан Лилард, Џејмс Харден, Тобајас Херис, Ентони Дејвис и Андре Драмонд. Или Бредли Бил, Си-Џеј Мекалум, Демар Дерозан, Пол Милсап и Кевин Лав. И за крај Ерик Гордон, Џеј-Џеј Редик, ЗајонВилиамсон, Џулијус Рендл и Монтрезл Харел. Иако незграпно сложене, с нелогично попуњеним позицијама, ово су три петорке које се могу направити само од играча који су Американцима овог лета отказали учешће на Светском првенству. А када бисмо се још поиграли иницијалним списком играча на које су у САД-у рачунали за ово такмичење и Олимпијске игре, тада би све заједно заиста изгледало застрашујуће.

Селектор Грег Поповић се практично из дана у дан суочава с новим отказима, а њих је толико да Американци још нису сигурни хоће ли 15 преосталих играча на списку одрадити припреме у Лас Вегасу. Ако се појави нови проблем, посегнуће се за неким од 14 играча у такозваном “Селецт Теаму“,  који ће такође бити у Вегасу и тренирати с првом екипом као својеврсни спаринг партнери.

Но, већина од ових 15 играча већ је имала прилику да откаже долазак на припреме па је очекивано да Поповић 12 оних који иду у Кину тражи међу овим играчима: Кемба Вокер (Бостон), Кајл Лаури(Торонто), Дијерон Фокс (Сакраменто), Донован Мичел (Јута), Маркус Смарт (Бостон), Џејлен Браун(Бостон), Крис Мидлтон (Милвоки), Кајл Кузма (ЛА Лејкерс), Џејсон Тејтум (Бостон), Херисон Барнс(Сакраменто), Тадеус Јанг (Чикаго), Пи-Џеј Такер (Хјустон), Мајлс Тарнер (Индијана), Брук Лопез(Милвоки), Бем Адебајо (Мајами) и Мејсон Пламли (Денвер).

Ако бисте упоредили ова имена с онима на почетку текста јасно је зашто се оптимизам за освајање Мундобаскета буди у Србији, Шпанији, Аустралији и можда неким другим репрезентацијама, али ако се мало детаљније погледа овај амерички ростер, јасно је да су они и даље највећи фаворити за злато.

Наравно да би само Харден, Дејвис или Лилард драстично променили изглед америчке репрезентације, а да не говоримо о свој тројици, али не треба сметнути с ума да су Грег Поповић и његов стручни штаб, а у њему су још Стив Кер, тренер Атланте Лојд Пирс и Џеј Рајт са Универзитета Виланова, након свих ових отказа имали прилику да сложе тим по свом укусу. Нема ту превише суперзвезда, али има пуно карактерних играча који јасно знају коју ће улогу имати и неће тражити пуно изнад ње. Другим речима, овим Американцима неће бити потребне две лопте, као што је то знало да буде у неким ранијим америчким акцијама.

Главна нападачка претња противницима ће долазити с бековских позиција гдје су Вокер и Мичел, играчи који су у прошлој сезони постизали 25,6 (Вокер), односно 23,8 (Мичел) поена по утакмици. Обојица су сјајни дриблери, спретни и окретни, одличног улаза под кош и доброг шута, а у игри један на један тешко ће их било ко зауставити. На крилним позицијама Поп и екипа имају четири играча који су лани убацивали више од 15 поена по утакмици (Кузма 18,7; Мидлтон 18,3; Барнс 16,4; Тејтум 15,7) док је Тарнер један од најбољих младих центара лиге, а Лопез био јако важан шраф игре у Милвокију.

Многи ће овој репрезентацији замерити недостатак правих шутера, тројкаша. Истина је да ту нема ниједног специјалца, играча који ће хладнокрвно повезати неколико далекометних пројектила истрчавајући кроз блокове саиграча, али Поповић има мноштво одличних шутера. Барнс је убацивао 1,9 тројки по утакмици уз 40,8 одсто прецизности, Мидлтон 2,3 по мечу уз 37,8% успешности, Такер 1,8 уз 37,7% и тако даље. Када избацимо Адебаја и Пламлија, који не шутирају тројке, најгори проценат за три има Кузма (30,3%), који је можда и најизвиканији тројкаш међу њима. А осим њега нико нема проценат мањи од 34,4% (Браун) што је сасвим пристојан учинак. Чак и два номинално прва центра, Лопез и Тарнер, добро гађају за три, а посебно се то односи на Лопеза који је у Милвокију постизао 2,3 тројке по утакмици уз 36,5 одсто шута. Све у свему, отворени шут Американцима се не  сме оставити.

Но, права вредност ове репрезентације је њена обрамбена чврстина. Њу је статистички најлакше измерити према такозваном деффенсиве ратингу, напредној статистичкој категорији која показује колико поена поједини играч допушта свом директном противнику. Како су центри у овој категорији увек у лаганој предности, тако је боље учинак поделити по позицијама држећи се оне категоризације коју преферира тренер Бостона Бред Стивенс – бекови, крила и центри, а коју су прихватили и НБА аналитичари.

Тако је Мичел лани био трећи дефанзивац међу свим бековима у НБА лиги, Смарт је био на петом месту, а јако близу топ 10 је био и Лаури на 11. позицији. Што се крила тиче, Мидлтон је на шестом мјесту, Јанг на осмом, а Тејтум на 12. На центарској позицији су ту Тарнер (четврти обрамбени центар лиге) и Лопез (шести).

Ако бисте оставили бројке по страни и гледали искључиво по утиску, онда је и ту јасно како Поповић има ратничку екипу. Смарт је један од одбрамбених “специјалаца“ и може да заустави сваког играча на позицијама од један до три, а Такер је његов колега под кошем који ради сав прљави посао у Хјустону и који може да чува играче на позицијама од три до пет. Лаури је један од бољих помагача у одбрани међу бековима, а то је показао и у плеј-офу у коме је Торонту на свакој утакмици доносио барем два-три напада својим дефанзивним реакцијама.

Мидлтон с Јанисом Адетокунбом чини понајбољи крилни обрамбени дуо на свијету, Јанг је већ годинама на гласу као играч који ће зауставити сваки прилаз рекету и добро се потући под кошем, Браун и Тејтум својом “дужином“ праве пометњу сваком нападу, а Тарнер и Лопез су одлични чувари обруча иако би неко помислио како овај први није толико добар у одбрани. Американцима ће одбрамбено дефинитивно помоћи непостојање правила дефанзивне три секунде па ће лакше бранити рекет, а да ће у томе бити изузетно јаки говори чињеница да је Тарнер с 2,7 блокада по утакмици био најбољи у тој статистичкој категорији прошле сезоне док је Лопез с 2,2 рампе био на петом месту.

И када се погледају све ове бројке, може се замислити како је Поповић доста задовољан овом екипом. Некако се чини да би му играње с Харденом и Дејвисом било досадно, а да сада има занимљиву екипу коју може да постави како жели. Већ смо рекли како су Американци остали с карактерним играчима, па не очекујемо да буде било каквих сукоба у екипи, а на Поповићу је да играче уигра и привикне на ФИБА правила. Грег ће за уигравање сигурно користити чињеницу како Смарт, Браун и Тејтум често заједно играју у Бостону те да су Јанг и Тарнер последњих година одлично сарађивали у Индијани. Можда у целој причи недостаје онај играч који ће убацити 30 поена ако тиму не иде, али ево прилике Кемби и Мичелу да докажу да они припадају том кругу асова.

Све у свему – Србија и Шпанија, па и Француска и Аустралија, имају право да се надају да могу да скину скалп оваквој репрезентацији САД-а, али Поповићеву екипу нико не сме да потцени. Знамо већ да се превише пута управо он последњи смејао.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс