Интервју - Александар Рашић: Моја каријера у 65 минута...
Некадашњи репрезентативац Србије и учесник Фајнал фора с Партизаном 2010. у разговору за МОЗЗАРТ Спорт сумирао је утиске по завршетку каријере, али и говорио о најлепшим и најтужнијим сећањима, поенима, утакмицама, саиграчима, противницима, тренерима, животу, Србији, љубави према једном клубу, поштовању према осталима, оном Кецмановом кошу, утакмици с Хрватском. . .
Кошарка 04.08.2019 | 22:50
Александар Рашић долази с десетак минута закашњења. Академски. Каже нам да још није успео да се навикне на саобраћајни колапс у граду и да је највише времена изгубио док се пробио кроз центар, до паркинга. Разумемо ситуацију и препуштамо се званичном упознавању, разговору који ће нас увести у причу због које смо се, с много симболике, нашли управо на терену клуба који му је донео највеће успехе...
Разлог за интервју је Рашићев одлазак у кошаркашку пензију. Човек који је Душану Кецману омогућио да запечати један од најкултнијих поена у историји регионалне кошарке, Хрватску подсетио на највеће спортске кошмаре и с Партизаном био део генерације којој је у тренутку измакло финале Евролиге има много тога да каже о својој каријери и животу. И све то стало је у 65 минута разговора. Да је кошаркашка утакмица, одиграли бисмо четири деонице и још пет продужетака...
ПЕНЗИЈА, НОВА БОЈА КОСЕ, ЕЛЕКТРО МУЗИКА, ВОЋЕ...
Велико изненађење у тренутку када смо Рашића угледали јесте нова боја косе.
„Живео сам досад као војник, па да се мало опустим“, каже уз велики осмех Рашић на почетку интервјуа за МОЗЗАРТ Спорт и открива нам:
„Супруга и ја смо недавно били на фестивалу елеектронске музике ’Елецтриц Цастле’у Клужу. Било је страва. Тамо смо видели једног типа који личи на мене, са овом бојом косе (показује ка својој). Мало смо причали и дошли до закључка да бих можда могао да пробам, да видимо како би то изгледало. Отишао сам код својих фризера, испричао им детаље, а они су ме наговорили: ’Хајде, пробај, шта те кошта. Ако и не буде добро, брзо ће ти порасти коса’. Летња фора, помислих. Размишљао сам неколико сати, вратио се следећи дан и офарбао се. Супер ми стоји, мада има различитих мишљења, али задовољан сам“.
Какав је осећај бити новопечени кошаркашки пензионер?
„Сви ме ових дана то питају. Још не могу тачно да кажем, пошто бих иначе још био на одмору која прати све екипе. Припреме би почеле тек за две до три седмице, тако да немам још осећај да сам у пензији. И даље сам врло активан, трчим, вежбам. Свима кажем да ће ми све бити јасније за неколико месеци, када се сви буду посветили клупским обавезама, када почнем да гледам утакмице на телевизији. У ишчекивању сам и даље“, отвара Рашић интервју за МОЗЗАРТ Спорт.
Сада коначно можеш да кажеш да си ту, на једном месту и да не мораш више да се селиш, мењаш средине?
„Свака селидба ми не прија и сваки пут када сам мењао клуб у првих месец-два навикавам се на нову средину. Касније буде лакше. Упознаш нове људе, стекнеш нове пријатеље, зближиш се са екипом... Сада практично морам поново да се скућим овде, после петнаест година“.
Поменио си фестивал електронске музике, Саву, одмор... Да ли ће то сада бити твој нови живот – уживање у стварима за које раније ниси имао толико времена?
„Вероватно. Иако сам доста путовао, много градова и земаља обишао захваљујући кошарци, нисам довољно тога видео. Имао сам слободног времена и раније, али га нема довољно због обавеза. Волео бих да путујемо више. Старија кћерка ми ускоро полази у школу, па ћемо покушати да уклопимо све планове са њеним обавезама, да и деца са нама што више прођу. Наравно, путоваћемо и супруга и ја сами, пошто имамо велику помоћ родитеља“.
Имаш ли неке професионалне планове, за будућност?
„Искрено, још док сам играо кошарку неколико пута сам покушавао с неким пословима, размишљао о томе шта ћу када завршим каријеру. И могу ти рећи да нисам успео у тим пословним плановима. Сада сам на једном пројекту који није још скроз завршен. Посадио сам доста воћа са рођеним братом и заједничким пријатељем који је практићно цео живот у томе. Његова породица бави се тим послом већ 30-40 година, још од његовог деде, па родитељи, два ујака и онда он и мој брат“.
Које је воће?
„Трешња и крушка. На две локације ћемо имати засаде. План је да себи дам време, да се мало бавим воћем, а то да ли ћу остати у кошарци или не, да ли ћу бити у спорту – не знам. Дошло је до засићења“.
Какав вам је план?
„Тренутно само да узгајамо и продајемо као готов производ. Не знам у којем ће се смеру та прича даље развијати. Има доста опција. На пример, да правимо ракију, џемове или тако неке ствари...“
А, да ли себе видиш у тренерским водама?
„Свакога то копка помало, па и мене. Тренерски посао је много тежак, лакше је бити играч. То сам чуо и од људи који су били играчи, па постали тренери касније. Када си играч имаш обавезу да се спремиш за утакмицу индивидуално. Као тренер мораш да размишљаш о многим стварима – тренинзима, ротацијама, тактици, играчима, форми, како они живе, колико су посвећени спорту. У некој скоријој будућности не видим себе у том послу“.
Поверио нам се Рашић да је већ имао понуду да отвори ново поглавље у спортској каријери...
„Људи из Клужа питали су ме да останем, у било којој функцији. Али, вратио сам се кући због породице, деце. Најбитније ми је да они сада буду мирни, да не морају више да се селе због мене“.
Претпостављамо да је Душко Вујошевић имао утицај на то да ти се понуди нови ангажман?
„Позив сам добио још и пре него што је Дуле стигао. Већ сам био у разговорима с председником клуба и спортским директором. Али, нисам себе видео у тој причи“, застао је Рашић на тренутак, па наставио:
„Дуле ће бити право решење за Клуж. Верујем да може јако да помогне целој организацији“.
О Дулету ћемо говорити још касније... Реци нам – како си и када одлучио да је време да се окаче патике о клин?
„Доста човек размишља о томе, поготово када га кроз каријеру прате повреде. Изашао сам био из тешке повреде, покидао сам Ахилову тетиву 100 одсто. Вратио сам се и одиграо још две добре сезоне. Док си повређен размишљаш о томе да ли је вредно силовати своје тело због још године или две каријере. Треба живети и после каријере, јер она не траје превише. До 35, максимално 40. године, а онда те чека још 40-50 година живота, бар то желим себи (смех). После те повреде сам се физички добро осећао, али пошто породица није била стално уз мене, долазила је повремено код мене, а и ја сам долазио овде. И онда тај моменат када се растајемо, када плачу и питају ме: ’Хоћеш ли остати заувек за нама, зашто идеш?’, због тога ми је било најтеже. Због таквих ствари није вредно форсирати каријеру, то је била преломна тачка за мене“.
Клуж није тако урбана средина као, на пример, Београд. Колико ће ти бити тешко да се навикнеш сада на овдашњу свакодневницу?
„Клуж је јако уређен град. Има све као Београд, али на мањој површини. Мање становника, а град је фантастичан за живот. То људи не могу да схвате. Не могу да верују да у Румунији постоји такав град“.
Људи имају предрасуде о Румунији...
„Истина, можда и превише. Мада, видим да људи путују до Темишвара пошто је близу. Они који оду – одушеве се. Клуж је попут неких европских градова, много је леп за живот и за самца и за породичног човека. Има много студената, око 100.000 иностраних студената живи и учи тамо. Сви причају енглески. Вртићи, школе, места за излазак, интернационалних ресторана. Људи су уредни. Нема по улици папирића као оних тамо (показује на отпад поред терена). Све је под конац. Овде јесте мало хаотично због свих радова, саобраћаја, вишемилионски је град“.
ЉУБАВ ПРЕМА КЛУБУ НЕ МОЖЕ ДА ПРЕСТАНЕ...
Једном приликом си рекао да би идеално било када би каријеру могао да завршиш у Партизану. Да ли је било контакта с људима из Хумске?
„Није. То је било питање које ми је једном приликом постављено, а одговорио сам да бих волео да завршим каријеру у Партизану. Искрено, мислим да не би био прави потез за клуб да доводи старије, искусније играче, јер их већ имају у клубу, права су помоћ младим играчима и странцима који долазе“.
Да ли си успео да испратиш Партизан? Како ти изгледа нова екипа, вођена тренером Андреом Тринкијеријем?
„Нисам успео у континуитету да испратим њихове утакмице, али гледам колико год могу. Видим да су на добром путу. Не бих могао да направим дубљу анализу. Потребан је континуитет у финансијској стабилности да би се постигао добар резултат, да би играчи имали сигурност, да знају где долазе и шта добијају доласком у Партизан... Не може ништа преко ноћи, поготово сада када је Црвена звезда јака и стабилна, сваке године прави јаку екипу. Они су тренутно најјачи у региону. За две-три године верујем да ће доћи и резултати. То је жеља свих нас који волимо Партизан, као и да се игра редовно Евролига и освајају трофеји“.
Ти си део Партизана био у временима када се Евролига играла редовно, а титуле су биле ваша свакодневница. У међувремену је клуб прошао кроз велику егзистенцијалну кризу и сада је на путу опоравка. Колико је теби, као неком ко памти много лепша времена, тешко пало то што је Партизан доспео у нимало пријатну ситуацију?
„Тешко, јако тешко. Поготово када навијаш за Партизан. Лично сам уз деду научио да волим Партизан. Откако сам отишао променили су се сви људи који раде у клубу, од тренера, стручног штаба, играча... Било је турбулентно. Овде је то упечатљивије јер финансијска ситуација никада није стабилна. Срећан сам сада када знам да има неке стабилности и надам се да ће Партизан уз сигуран буџет и организацију буде конкурентан јачим клубовима у АБА лиги и врати се у Евролигу. Мада, видим да је сада Јадранска лига изгубила то место у Евролиги и то ће штетити свима, не само Партизану или Звезди. Искрено, не знам шта да мислим о свему томе“.
Поделио је Рашић са нама своје мишљење о неправди коју Партизан трпи годинама, а последњу пре само неколико седмица...
„Због традиције коју клуб има, имена и резултата које је остваривао годинама, Партизан је заслужио да добије специјалну позивницу ове године. Али, ето, они (Евролига) имају своје неке методе избора, гледају шта је боље за такмичење из њиховог угла. Дали су Зениту позивницу, а ту су се вероватно водили финансијским моментом, а не традицијом. Мало је клубова као Партизан који су годинама правили такве резултате и произвели толико квалитетних евролигашких и НБА играча“, уз уздах ће наш саговорник.
Новица Величковић је ту био досад, видећемо да ли ће остати и наредне сезоне, раније је то био случај с Сашом Павловићем, Миленком Тепићем и још неким играчима који су занемаривали финансијски моменат у својим каријерама како би помогли Партизану у тешким временима. Да ли је то прави доказ љубави према клубу?
„То је узајамна љубав. Ту су и навијачи, који су и у тим годинама остајали и пунили трибине. Новица је човек који игра и без ноге и биће ту, шта год да се догоди. Он својим примером и понашањем везује екипу и навијаче. Такве људе треба задржати што ближе клубу чак и када заврше каријеру, јер својим искуством могу и те како да помогну. Партизан може да искористи ту љубав својих играча за даљи развој“.
Морамо да поменемо и твог вечитог ривала, Црвену звезду, где се ситуација с годинама окренула и сада је најдоминантнији тим у региону. Како ти видиш Звездин вишегодишњи успон?
„Добро раде, имају добре тренере и играче. Био сам десет година у ФМП. Небојша Човић је практично цео систем рада с младим играчима и тренерима пребацио у Звезду. Он тачно зна шта ради. Много је тежак противник. Лепо је бити у том систему, али када га имаш за противника, није ти нимало лако. Добра Звезда мора да вуче Партизан да буде бољи. То је узајамна веза. Неће бити лако Партизану ако Звезда настави овако да ради. Видим да имају добар буџет, да доводе квалитетне, проверене играче. Ове године су им амбиције скочиле у односу на претходне. Досадашњим потписима показују да су јако озбиљни у намерама у Евролиги, да неће бити само учесници такмичења“.
ТРИ СТВАРИ ЗБОГ КОЈИХ ЖАЛИМ СУ МЕДАЉА, ОЛИМПИЈАКОС И ТУРСКА
Пређимо сада на твоју каријеру. Играо си у седам различитих држава – Србија, Турска, Русија, Румунија, Италија, Литванија и Немачка. Освајао титуле свуда изузев у Литванији и Италији, ако не рачунамо оне титуле које су одузете Монтепаскију (због финансијских малверзација)...
„Шта, одузели су нам титуле“, упитао нас је изненађени Рашић, а када смо му одговорили потврдно узвратио је:
„Рачунам као да смо освојили. За нас је све било регуларно. Можда су нам одузели због неких претходних година. Јеси сигуран да су нама одузели“, није му било свеједно, али пошто смо му указали на податке који су валидни, рекао је:
„Видиш, нисам имао појма. Још смо ми ту сезону завршили на петом или шестом месту у лигашком делу и нисмо имали предност домаћег терена ни у једној серији. На крају смо узели титулу. Узели смо и Куп на терену у Милану. Стварно, никад регуларнија сезона није била што се нас играча тиче. А то шта су радили ови из клуба... Не знам стварно“.
Да ли, када се осврнеш на све што си постигао, остаје жал за нечим у каријери?
„По једна утакмица у клубу и репрезентацији. Полуфинале против Олимпијакоса на Фајнал фору 2010. године. Тога се сви сећају, момента када Милош Теодосић баца онај ’аир балл’ и Џош Чилдрес који се налази на правом месту, у правом тренутку и исправља га за продужетак. Друга утакмица је против Турске у полуфиналу Светског првенства, само неколико месеци после Олимпијакоса. Колико год да је та сезона била успешна, па још она тројка Душана Кецмана у Загребу, тада смо освојили све, играли Ф4 и догоди нам се тај пораз од Олимпијакоса, па Турска... Те две утакмице су ми најтеже пале у каријери, памтићу их док сам жив“.
Девет година је прошло од те две утакмице, да ли се и даље сећаш детаља?
„Наравно, као да је јуче било. Једини смо ми победили Барселону целе те сезоне. Чак сам и данас уверен да бисмо много боље одиграли финале против Олимпијакоса, јер их је Барселона растурила у финалу. Та утакмица с Олимпијакосом... Ми смо мислили да је готово, али смо били фокусирани да одиграмо до краја. Играли смо зону у последњој одбрани, а код зоне је увек проблем скок. Играчи тада чувају простор, не играча, не знаш ко ће кога да загради у тренуткз, доста се грешака деси. Тео је изашао из блока, шутнуо и промашио кош скоро за метар, а Чилдрес се нашао на том месту, невероватно. Опет, ми ни тада нисмо одустајали. Имао сам шут за други продужетак, али нисам погодио тројку. Неверица, шок. После тога треба да играш и ту утакмицу за треће место. И њу смо изгубили тесно, мада је она била небитна“.
Били сте на корак до остварења сна.
„Ни дан данас не знам како бих описао тај осећај када смо изгубили утакмицу. Били смо надомак историје, али ето – измакла је“.
Незахвално је сада причати о томе, али да ли би Партизан можда чак могао да добије Барселону те године још једном, да је заиграо у финалу?
„Да. Барселона би нас другачије гледала тада. То је једна утакмица, ми смо били Партизан којег су се сви плашили, долазак у Пионир је за противнике представљао озбиљан проблем, мало ко је могао да нас добије уопште. Ми смо сваку утакмицу те сезоне стално ишли на победу, без обзира на то где играмо и против кога. Добијали смо европске великане редом. Без претераног респекта ни према коме, док је Партизан имао поштовање од свих ривала. Ни за кога гостовање у Београду није било рутина, далеко од тога“.
А Турска? И данас се препричава моменат када Керем Тунџери гази аут линију пре него што је постигао одлучујуће поене...
„Ух, свашта се ту издешавало. Фаулова, глуме, па Омер Ашик који неће да шутира пенале, па та линија... Судија стоји и гледа ту линију, то му је био једини посао у том моменту. Касније се на снимцима открило да је он видео то гажење линије. Али, првенство се играло у Турској, они су тада уложили много новца у организацију. После тога се цела лига подигла и ево, скоро целу деценију траје тај успон турских клубова. Играчи Турске су за пролаз у финале и ту победу добили заиста невероватне бонусе. Понекад се и нашалим како ми није жао што смо изгубили, ако су људи већ добили тај силни новац, а лига напредовала... Наравно, шалим се. Ето, у року од два месеца догодила су ми се два најтежа пораза у животу“.
Шта се дешавало после утакмице, како сте поднели ту неправду која вам се догодила?
„Остали смо у хали до два или три часа ујутру. Утакмица се играла око 21 час, а пошто су нас добили људи су изашли на улице, да славе. У хотел смо стигли јако касно, вечера нам се охладила док смо сели у четири ујутру. А онда нас је чекала утакмица за треће место у 13 часова, тако да практично нисмо ни спавали те ноћи. Онда смо још на мишиће изгубили тај меч за треће место од Литваније, иако смо били мотивисани да узмемо макар ту бронзу. Доста чудних фактора утицало је на то да не освојимо медаљу тада“.
СЕЋАМ СЕ СВАКОГ СЕКУНДА КАДА ЈЕ КЕЦМАН ДАО ОНУ ТРОЈКУ
Та 2010. била је чудна. Исте године се догодила и та чувена тројка Душана Кецмана у Загребу. Како памтиш тај моменат?
„Могу да ти препричам сваки секунд шта се дешавало. Буквално ми тај филм пролази кроз главу као да сам га гледао стотину пута. А, био сам део тога тада и погледао снимак још можда два или три пута. Другачије је скроз, него на терену. Рекао бих да на телевизији у први мах нико није ни видео шта се десило, када је Кецман убацио тројку. Касније се тек видело на успореном снимку преко неке камере која је била крај записничког стола“, зауставио се Рашић и упутио поглед ка терену, где је почео да нам ’црта’ целу ситуацију:
„Сећам се да је (Марко) Томас водио лопту преко пола и видео сам да Славко (Вранеш) не може да стигне из средине рекета, да га преузме. Чувао сам (Бојана) Богдановића у корнеру и кренуо сам на лопту, јер сам размишљао како ће овај у пуном спринту наскочити да шутне. Међутим, док сам ја трчао, негде на пола пута он се одлучи да не шутне, иако је ту утакмицу убацио 31 поен. Бацио је Богдановићу који се дотад, ако се сећам, није ни уписао у листу стрелаца. Он је наскочио, шутнуо и погодио“.
И?
„Ништа, узимам лопту да изведем и сада чекам да се смири ситуација, јер се сви радују. Судија ми прво каже да сачекам, а онда ме је погледао и показао да убацим лопту, у фазону: ’Хајде, да завршимо и то више, па да идемо’. Гледам коме да изведем лопту. Кецман је био на нашем пеналу, а (Лоренс) Робертс на пола терена. Они код свог коша, радују се, нико никога не чува. Размишљам да ли да бацим лопту Робертсу, логичније ми је јер је ближи. Али, Кецман виче да му додам лопту. Гледам га, видим тај жар у очима, невероватно. Додајем, он баца и погађа ту тројку. И онда шоу – ми се радујемо, они сви у чуду. Смешна ситуација скроз – сви смо се лепо радовали и онда чекамо одлуку судија. Све је регуларно било, ми смо наставили да славимо, они остају у шоку. Искрено, не знам да ли се дотад тако нешто десило у свету спорта“.
Има на интернету да се нађе и снимак из гледалишта са те утакмице, па тај филмски прелаз из френетичног радовања, до сабласне тишине после Кецмановог поготка. Да ли сте ви уопште тада обраћали пажњу на те ствари?
„Ма какви. После Богдановићеве тројке сви смо знали да наде још има, да има тих 0,6 секунди. Када је погодио Кецман, ништа нас друго није интересовало, само ми и то славље које никада нећу заборавити. Представу нисмо имали шта се десило“.
Колико је та 2010. година била по неким параметрима невероватна за тебе показује и она утакмица против Хрватске, у осмини финала. Онај твој пенал и двокорак неколико тренутака раније...
„Сви ме и данас питају шта се то тада десило. А, ништа посебно се није догодило. Дуда (Ивковић) је позвао тајмаут и нацртао једну најпростију акцију, кретњу и блок. Двојица хрватских играча који су чували нас двојицу што смо размењивали блокове нису били у доброј комуникацији. Обојица су остали на једном играчу, а ја сам остао сам као дух и положио. И онда онај пенал. Био је фаул, нема дилеме“.
Коментатор ХРТ Славко Цвитковић тада је изговорио оно чувено: „Не можемо ништа за једну секунду, то могу само Срби“, али се тада провукао и коментар да си направио кораке у полазу пре тог фаула. Да ли је корака заиста било?
„Не знам, можда и јесу. Али, то се дешава у толикој брзини“, прича нам Рашић и повлачи паралелу с дешавањима у последњој утакмици финалне серије српског шампионата, када је Били Берон направио грешку из које је извукао поене за титулу...
„Партизановац сам и не желим никога да браним, али стварно је јако тешко донети праву процену у том моменту, ако ниси у линији, да можеш лепо да видиш. Када се вратио снимак, видели смо сви да су кораци били“.
Извукао нам је Рашић и један лични пример...
„Тако сам и ја дао кош за победу у Румунији. Убацио сам пет поена за 30 секунди, иако смо губили са четири поена разлике. Исто тако је остало три-четири секунде до краја. Удвојили су ме, направио сам неки степ-бек и дао кош. Они после два дана враћају снимак, жале се. Стварно јесу били кораци у том степ-беку, али све се тако брзо одиграло, још су двојица или тројица играча били око мене. Можда судија стварно није видео. То је жива ствар и судије понекад заиста не могу да реагују. Сви грешимо. Како они, тако и ми играчи, па и тренери. Спорт је суров, некоме такве ситуације нашкоде, некоме донесу срећу“.
Када смо прошли те тужне моменте, реци нам који ти је поен у каријери најдражи?
„Тешко је рећи. У првој сезони у Клужу сам убацио тројку за победу у последњој секунди за победу у Суперкупу, дао сам и за победу у Купу. То ми је најсвежије у сећању. Памтићу прве поене за репрезентацију на Светском првенству. Када су Теодосић и Крстић били кажњени. Тада сам, чини ми се, убацио прве поене за Србију као самосталну државу на Мундобаскету. Постигао сам 22 поена против Анголе, а био је то и мој први званични наступ за Србију на великом такмичењу“.
Да ли ти је жао што у својој колекцији немаш и медаљу са Србијом?
„Дефинитивно, уз она два пораза то ми је највећа жал у каријери“.
Која ти је најдража титула или пехар који си освојио?
„Прва титула с Партизаном. Дакле, првенство Србије, не Куп или АБА лига. У каријери сам освојио 18 трофеја. С Партизаном шест. Јако су ми драги и трофеји које сам освојио у ФМП. Било је то време када је тим с младим играчима и тренерима правио велике резултате у то време када сам играо ја и мало пре мене. Када су одлучили да више неће да потписују стране играче, да неће да доводе искусне играче и да хоће да пруже шансу деци из своје школе, то је био сјајан потез. И сада имате тај пример, као и у Меги. Ми смо тих година правили сјајне резултате, освојили АБА лигу и Куп, нисмо првенство. Када сам отишао за мном су пошли и Теодосић и Ерцег. Да смо остали на окупу можда бисмо узели титулу Партизану. Ми смо тада били први у лигашком делу АБА лиге, освојили Куп, играли полуфинале Еврокупа против Ритаса“.
У Железнику си практично и поникао, иако си родом из Шапца, како то?
„Случајно сам дошао у ФМП. Играо сам за ОКК Шабац, где сам и рођен. Онда се десила пријатељска утакмица против ФМП, када сам убацио 50 поена. Добили смо ФМП који је тада био други или први у држави. Милован Булатовић зове мог оца после неколико дана и пита да ли бисмо дошли. Ми смо отишли на разговоре и ето, сасвим случајно сам завршио у ФМП“.
Шта ти је прво запало за око тада?
„Видео сам да су добри услови, тамо су долазили сви најталентованији играчи из Србије, Црне Горе. Много је играча прошло, а све је зависило од тебе и твоје посвећености обавезама. Колико си желео да успеш, толико си и постизао“.
А сада, како ти клуб изгледа?
„И данас верујем да ФМП има најбоље стручњаке, мада је Мишко (Ражнатовић) ’украо’ Владу Вукоичића и сада ради у Меги. Он је страшан стручњак. Слободан Клипа ради фантастичан посао, поред Милована Булатовића био је ту и Драган Драгосавац када сам ја био. Сада има доста младих тренера и раде на томе да их афирмишу“.
Прича се дуже време како нам недостаје нови тренерски талас, да имамо доста проверених стручњака, али мало оних који би наследили те асове на клупама...
„Треба мало више храбрости људима који воде клубове, да им пруже више слободе да раде. Да се угледају на Мегу и ФМП. Дејан Милојевић је дуго у Меги, а ФМП годинама форсира младе тренере и то је прави пут. Ми смо талентована нација, има доста стручних тренера и играча који желе да направе тај следећи корак“.
РУМУНИЈА ЈЕ ОДАВНО ПРЕСТИГЛА СРБИЈУ, ТО ЈЕ ОПАСНО
Одакле жеља да заиграш у Румунији?
„Људи су ми тада често говорили да сам могао да играм још у јачим лигама по Европи. Али, променио сам у Турској пет клубова, играо у лиги која је у шпанску најјача у Европи. И поред свега, недостајала ми је борба за трофеје. Нисам успео да се изборим за то да играм у клубу који се константно борио за трофеје. Клуж се јавио, а пре тога сам играо у Стеауи четири месеца, па сам се вратио у Турску, у Турк Телеком, па Мега пре него што сам отишао у Клуж дефинитивно. Они су имали амбиције да се боре за врх, то ми је донело превагу. Рекао сам себи да ми је доста Турске и да желим негде да се борим за титуле. У Турској је било зезање – нас шест странаца и неколико домаћих играча, играмо заједно неколико месеци, заврши се сезона и онда свако на своју страну. Недостајала ми је кошаркашка озбиљност у тиму. У мојој првој сезони у Клужу освојили смо триплу круну – титулу, Суперкуп и Куп и показало се као прави потез“.
Да ли је истина да Клуж има врхунске услове за рад?
„Да, чак и боље од већине овде у Србији. Клуж може да буде у будућности јако добро место да се игра озбиљна кошарка“.
Услови у Србији су, нажалост, из године у годину све слабији, ако изузмемо чињеницу да су тек неке дворане од скоро почеле да се реновирају...
„У Румунији су услови много бољи него у Србији. То су озбиљни буџети. У Србији се, изузев Звезде, Партизана и још можда два клуба игра рекреативно, буквално за новац који може да ти обезбеди тренутан живот и мир. Да преживиш. У Румунији се игра за озбиљнији новац у шест-седам клубова. Градови стоје иза тимова. Иза Клужс такође, а банка је власник. Не може Србија да се пореди ни с Румунијом, они су отишли далеко испред нас. Ни ја нисам веровао док нисам отишао тамо. Све бољи странци долазе, домаћи играчи напредују, више наших тренера и играча има. Клуж може да остави траг и у Европи, ако се буде правилно развијао“.
Колико је опасно за нас то што други тако драстично напредују, док ми стојимо у месту или чак назадујемо у појединим стварима?
„Лоше све то изгледа. Опасно је. Играчи се све чешће одлучују да своју срећу пробају на неком другом месту. Све је више оних који никада професионално нису играли овде, него у Румунији. Екипе, једноставно, могу да плате више од наших српсколигаша. Наши клубови могу евентуално да им парирају једино по томе што би младим играчима дали већу шансу, али то је све“.
У којем граду си највише уживао у животу и кошарци, а где си се осећао најлошије?
„Најтеже ми је било у Коњи“, као из топа ће Рашић:
„Одмах за Коњом је Трабзон, пошто су то два најрелигиознија града у Турској. У Коњи ми је било баш тешко. Традиционално место, површине Истанбула, а има само милион становника. Сви су традионални, жене су замотане од главе, до пете. Не можеш да видиш жену без мараме на улици, нигде не смеш да кренеш без мараме. Један мали тржни центар, као и мали студентски део где може да се попије кафа и то је то. Нисмо играли европска такмичења, мало смо путовали и били смо осуђени на град. Имао сам неколико другара с којима сам се дружио, али моја супруга је доста патила јер је тешко налазила некога с ким може да проведе време ван куће“.
Остало?
„Сви остали градови у којима сам живео и играо су били лепи на свој начин и свуда смо лако налазили пријатеље. Волимо да истражујемо, да путујемо и видимо што више нових места и средина. Било нам је лепо, где год да смо били. У Клужу сам провео три године и могу да кажем да ми је то друга кућа. Ту сам стекао највише пријатеља, остао сам у добрим односима са људима у клубу, град ми је прирастао за срце“.
Имао си прилику да радиш с много озбиљних тренерских имена, а ко ти је оставио најјачи утисак?
„Ту бих се вратио на почетак у ФМП. Једне године су били Клипа и Вукоичић, а тај период преласка из јуниорске у сениорске воде је најтежи и ту се доста играча изгуби. Њих двојица су нам доста помогли јер су веровали у нас и трудили су се да нам олакшају и да нас изведу на прави пут. Најбитнији рад ми је био у ФМП код њих двојице“.
ДУЛЕ, ДУДА, МИЛОЈЕ, САВАН, НАВАРО...
Душко Вујошевић?
„Много је водио рачуна о свему, много је времена посвећивао чак и нама старијима. Нисам баш ни био тако млад када сам играо код њега. Био је врло предан сваком од нас, поклањао нам књиге, слао нас у позориште, водио рачуна о томе како се понашамо на терену и ван њега. Ипак, више је рачуна водио о млађима, поготово оне који су прелазили тај, најтежи период из јуниорске у сениорску кошарку. Пратио их је где излазе, шта раде, како се понашају, када иду на спавање, како се едукују, шта раде у слободно време, из какве породице долазе. Дуле је био свестран, човек који је све радио“.
Душан Ивковић?
„Као и Дуле, велика тренерска имена, свако на свој начин посебан. Фантастично искуство сам имао са обојицом и свако ко је радио с њима може да ради као тренер после њих. Научиш много о свему од њих, не само о кошарци, већ и о животу, односу с играчима, детаљима који прави разлику... Ми који смо радили с њима у великој смо предности у односу на оне који нису. Јер, стварно смо могли да научимо много од њих“.
Код Дуде је, кажу, била војничка атмосфера на тренинзима?
„Градски шмекер“, одговара нам Рашић и додаје:
„Има он посебан шмек. Невиђени ауторитет. Много има знања и животног искуства. Много је тешко било продати му неку фору“.
Слушали смо раније приче и искуства у раду с њим...
„Ух, било је ту много занимљивих анегдота. Ево једне коју посебно памтим. Његова супруга је током припрема репрезентације имала навику да организује заједничку вечеру за целу екипу и породице у њиховој кући. Долази једном она за наш сто и каже: ’Људи, Дуда је толико играча тренирао, али зашто толико воли Теа, то ми никако није јасно’. И онда смо ми на основу тога зезали, не знам како је остао нормалан после тога (смех)“.
Дејан Милојевић?
„Кратко смо сарађивали, али он је врхунски тренер. Јако се добро радило, искрено сам мислио да нећу моћи да издржим темпо са тим клинцима. Имао сам 32 године, издржао све стоички. Радили смо по два пута дневно, био је баш јак ритам тренинга, момци од 21-22 године препуни самопоуздања и енергије, а Дејан им преноси ту снагу и позитиван став. Доста је клубова прошао као играч, променио и тренера. Много знања може да пренесе на младе играче, а пре свега радне навике“.
С ким си највише волео да играш у каријери?
„Играо сам са заиста много квалитетних играча, тешко ми је да некога издвојим. Погледај само у репрезентацији с ким сам све играо, па у клубовима, Партизану... Али, некако увек посебно издвојим Савана (Душко Савановић прим. аут.), јер је увек био другачији од других. Био је сјајан кошаркаш, али су га увек потцењивали. Увек су га гурали у други или трећи план, јер је био неко ко је талентованији. Али, он је успео да се избори за велику каријеру. Много интелигентан играч и као особа. Велики шаљивџија, невероватан лик, стварно посебан човек“.
А, ко ти је најтежи противник с којим си одмерио снаге?
„То је лако – Хуан Карлос Наваро. Њега је било најтеже чувати, продавао нам је форе. Трчи спринт и само одједном се заустави на десет метара од коша и извлачи на шут, а све то са стране изгледа као да хода. Па онда они флоутери, па не знаш да ли ће да шутне, да дода или да ти прода финту. Судије су га штитиле... Али, био је невероватан играч. Ми смо имали специјалца за њега – Перу Божића. Он је био једини који је могао да га чува“.
Како си се одлучио за кошарку?
„Пре кошарке пробао сам само карате. Мој отац је био кошаркаш, пре него што је кренуо да игра рукомет. Као клинац је отишао у Звезду, био талентован. Није могао да издржи ту раздвојеност од куће, па се вратио и заиграо за Металопластику у Шапцу. Имао је успешну рукометну каријеру. Мени је карате био досадан, па смо брат и ја кренули на кошарку. Од другог разреда сам почео и остао ту до данас, а брату се није свидела кошарка, па је прешао на рукомет“.
Ко ти је био идол док си одрастао?
„Па, ко други него Александар Ђорђевић“, пита нас Рашић уз осмех и продужава:
„Уз Салета, обожавао сам Дејана Бодирогу, а од европских асова Шараса Јасикевичијуса“.
ЈОКИЋ ФЕНОМЕН, ВАСА РАСТУРИО, ИДЕМО НА ЗЛАТО
Пред крај, да прођемо и тему репрезентације Србије. Како ти се чини екипа за коју многи верују да је најјача у последњих деценију и по?
„Поготово је сада јака, када сви ови Амери отказују (смех). Злато већ сија, видимо га из даљине. Сале ради одличан посао с екипом, атмосфера је фантастична и то је најбитније. Не можеш ти те момке научити нешто посебно за то кратко време. Хемија у екипи, респект према тренеру, поштовање од тренера за играче, да он зна како да их уклопи... То је важно за играче. Да ради с њима, да уживају кад су у тиму. Они су два месеца заједно и немам дилему да имамо најјачи ростер у не знам ни сам колико година. Сви су се одазвали, па је Сале на слатким мукама. И већ је био пре скраћења списка и сада ће му бити посебно тешко да одабере 12 најбољих. Знаш како, тренерима је тешко и када немају играче и када их имају (смех). Никад није лако“.
Какве су нам шансе за злато?
„Верујем да имамо одличне шансе, ко год да оде на првенство. Могуће је. Гледај, имао сам прилике да играм у репрезентацији, а када сам био у Партизану имали смо НБА путовање, где смо играли против тамошњих клубова. Ту нема много разлике, изузев у физичком аспекту, где су они заиста јако доминантни. Много трче, скачу, јаки су у дуелима... Ми имамо доста играча с НБА искуством и то много значи. Амери не долазе с најјачим звездама и знам да су момци свесни какву шансу имају. Те приче о притиску јавности нису толико важне. Они осећају то, али имају фантастичну прилику да се оките златом“.
Никола Јокић је за кратко време постао кошаркашки феномен, прошле сезоне је био у најужем избору за МВП награду, одвео је Денвер до полуфинала Запада, а један је од играча који стално напредује. Какав је утисак оставио на тебе?
„Одушевљен сам, као и светска јавност. Искрено, био сам скептичан када је одлазио из Меге у Денвер, због тих физикалија због којих се људи одавно шале на његов рачун. Али, дечко је показао да је стварно интелигентан. С тим се рађаш. Притом, хоће да ради, много. Имао је велики утицај од Дејана Милојевића, који му је усадио радне навике. Без великог рада сваки таленат пропада. Вероватно ни он није очекивао да ће направити такав успех. Све је изненадио, одушевио, цео свет“.
Има ли неко из националног тима да ти је оставио посебан утисак кроз своје наступе у клупској сезони?
„Сви су играли добро. Јокић одличан, Богдан Богдановић такође. Гудурић је био добар у Фенеру. Али, Василије Мицић је имао сезону за памћење. Не симпатишем Ефес, али он је тамо оставио невероватан печат за кратко време, страшно је напредовао. Знам тренера с којим је радио у Тофашу по одласку из Звезде. Орхун Ене, сјајан човек и тренер. Добио је велику шансу, показао да може да игра озбиљну кошарку. Онда је отишао код Шараса, где је додатно напредовао, да би сада био код Атамана који обожава српске играче. Дао му је доста слободе у игри, веровао много, као и Шејну Ларкину. Верујем да ће бити још бољи“.
Не симпатишеш Ефес, али си играо тамо?
„Истина. Индустријски клуб. Они су у време када сам био тамо доводили децу и војску на трибине да навијају. Само да би било што више људи. А, зато када игра Фенербахче то је крцата дворана била стално. Као Партизан када игра. Видим да се то сада променило, Ефес је доста напредовао, навијачи долазе сами да гледају екипу, заслужили су успех који им се догодио“.
Последње питање – како оцењујеш своју каријеру?
„Могло је боље, а могло је и лошије. Када бих могао да вратим време променио бих неке одлуке, али када сам их доносио мислио сам да су најбоље тада. Можда бих сачекао са неким потписима, не бих журио. Рецимо, после Партизана сам могао још да сачекам, да не потпишем одмах за Трабзон. Била је то исхитрена одлука, али уплашио сам се био НБА локаута, где играчи нису потписали уговоре тамо и онда је време пролазило и пролазило, а нисам добијао понуду коју сам желео. Било је неких интересовања, али се није ништа десило на крају. Можда бих другачије играо, био мало себичнији. Опет, све сам радио из најбоље намере. Али, то је живот и све се на крају добро завршило“.
Баш као и овај разговор, уз искрен осмех и велику захвалност...
Извор: моззартспорт
Фото: Стар Спорт
Коментари / 0
Оставите коментар